Ih, znaš li ti šta je nekad bio Pazar? – veli nekad majka (pa bi umela da uzdahne onako lijepo) dok evocira uspomene. Pazar ti je sine nekad bio centar svijeta, gospodstva… ovde su ljudi dolazili da osete taj duh, da vide kako se gospoda – gospodstvom veliča, to nije imalo tad ni u Beč.
Priseti se majka često, a i tako kad se sretnu generacijski, pa naklon radosti što mogu da promuhabete koju i vrate se u taj njihov Pazar. Pomno to često osluškujem pa spajam slike, kakav je bio nekad, kakav je iz mog detinjstva a kakav je sad, pa na kraju…
Svako ima svoj Pazar, satkani smo od njega, od tog suživota kakvog niđe na svijetu nema.
Nekad volim sesti na kahvu, pa razmišljati kakve sve brige vode ljudi koji čine Pazar i kakav je Pazar u njima, da li je sretan ili je tužan, da li ga vole ili ga ne vole, da li žude za čim ili su zadovoljni onim što imaju u ovom parčetu između kotlina…a svako od nas snivao je snove u ovoj kotlini što se Sandžak zove i u jednom gradu.
S pendžera često kao mala sam umela da gledam tetka Selimu, živela je nadomak naše kuće, bila je nežna žena, od godina pogrbljena, od života možda i skrhana, nisam znala priču o njoj ali sam kroz maštu virkala u njeno življenje, često iz dečije zabave je imitirala, vazda je izlazila u isto vrijeme do pekare po veknu hleba.
Volela je nekad da gleda na sokak ispred svoje drvene kapije, pa ako bi prođi viđen momak ili takva devojka iz komšiluka – umela bi da napravi tajni sastanak, da stavi đulsiju ko napitak ljubavni, pa ih sutradan pozove krišom da ko bajagi probaju. Bio je to romantični trenutak na tim starim minderlucima njene skromne kuće, niskih plafona, plavi kredenac prepun ratluka i datula.
Niza se je nosila namazbes, pa bi nekad setna sedela uz pendžer čekajući akšam, sama u svojoj seti i tmini, a kad bi pala noć – ugasila bi se i svo njeno nadanje.
Danas dok hitamo za svim, zaboravimo čemu težimo, e moj Niče mnogo svega nam odmiče…
Volim nekad poraniti, spustiti se od kuće niz hendek pa pravac kroz prvomajsku, nekad oko 6h ranom zorom – posmatram pekare kako nehajno žure da ispeku vreo hleb, a onda se mahom okrenem pokraj kafečajnice – već prvi haberovi stižu, sve se prepriča i zna uz prvi srk kahve dok se pripali duhan.
Pa stignem do čaršije već prođe sahat, sretni ovoga i onoga, jedni drugima udijelimo osmeh i: joooj jesil čuo? Pa krenemo o svim gorućim problemima današnjice, ono od čega patimo zajedno s ovim gradom, guši se u savremenosti ali dostojanstveno i prkosno, bori se da prežiiv i da živi između agovoskih i begovskih prodica. Možda je to i bio najveći teret sudbine, da održiš tu toplinu starih predaka, da oživljavaš svaki pedalj ovog vilajeta.
Moj Pazar je velik, širok, prostran, život u njemu je lijep, prepun poznatih ozarenih ljepotom lica, potkan sevdahom.
Sve počinje vrlo često sa… “e moj sinko u moje vrijeme“, ništa se skuplje ne plati od ćuprije iskustva, ništa dragocenije od starosti i mudrije od zakletve i nisu naši stari džabe govorili…pa jedna od umnih koja se prenijela na pokolenja, možda nisu imali odlikovanja raznim trofejima funkcije, profesije, kembridža i koledža ali su odlikovani najvećim filozofima života. I tako se nadovezaše dva ahbaba hodajući rukama za pojas kroz park: “sluša Selime, čovek ti je teški hajvan“.
Kuća Imamović-Čavić, kraljica ljepote, princeza nasledstva, godinama odoleva vremenu, na njoj se vidi kao i na ženi sve oprhvane godine življenja al i dalje se što bi se narodski reko “dobro drži“.
Nije li lijepo imati svoj pazarski akšamluk?
Posmatranje zalaska sunce, obasjan, 365 obrtaja znači da sve ima svoju orbitu. Kad se začuju ezani, pa svako dovu uputi, uzdahne i traži ono što bi hajo da mu bude dato, moli se onom koji ovo nije uzalud stvorio.
Danas možda nemamo taj Novi Pazar u kome su naši stari živeli, mi smo dotakli samo malo u zavisnosti od dobi rođenja, ali svakom od nas je Pazar u kom je rođen najlepši na dunja!
Rekao je jednom jedan hafiz: “Negde u tišini, ovim ulicama, hodaju mimo nas vitezovi ovog grada – a vi ih ne prepoznajete“.
Nejlepša ljeta i proleća sviću baš ovde i niđe sunce ne sija tako jarko nego među nama, kad se čuje žagor kroz korzo, omladina, prvi pogledi, susreti, čudno ukrštanje sudbine u jednom sokaku duž od jednog kilometra. Laktanje jedni s drugima, predveče kad mesečina obasjava naše pute – svaka od nas biva Santa Maria della Salute.
Odrasteš, grleći i ljubeći sve ono što te orkužuje, svaki pejzaš pamtiš i opisuješ ko da je to najlepše prostranstvo koje si ikad video. A kako i ne bi bilo, kad ova kotlina ima svoje dragulje unutar sebe.
Ljubav je najlepša stvar koju nikad niko nije objasnio, mnogi pisci i pesnici su je opevali ali je suštinski niko nije dotakao do srži, e to je ono što ti se desi u ovom gradu, svi ih pamtimo od prve do poslednje ljubavi koju smo imali.
Vožnja ringišpilom, malo ti se vrti u glavi, a malo ti je i lijepo, pa kad ti je lijepo i ona mučnina u želucu ti bude dražesna, sećaš je se s osmehom dok lelujaš do kuće.
Nisi sam – disciplina s kahve na kahvu, selam za selam, kad si na muku eto ga komšija pa i pola čaršije pritekne u pomoć.
I tako sve ti naši živopisni momenti satkani u ovoj čaršiji, romantično doživljavamo pazarski akšamluk i njegov vremeplov. Ono što je danas ne čini nas ni malo sretnima, infrastruktura narušava indetitet naroda, stara čaršija blijedi, širi se zaraza neke ne tako lijepe savremenosti, ali odoleva…odoleva vremenu.
Svako ima svoj Pazar koji će zauvijek živeti sa njim!
Svaka od ovih fotografija je moj lični dojam, koji sam prenijela kao suživot ovog vilajeta, svi ovi momenti žive svakog dana, sva ova ljepota koju prenosim je moja zaljubljenost u ovaj grad.
Autorka teksta i fotografija je Nejra Murić Muminović, diplomirana pravnica iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
