Novopazarski edukator, multimedijalni umetnik, osnivač startup-a „Blistavi umovi“ i roditelj trogodišnjeg dečaka Dženan Hajrović smatra da su priče najmoćniji alat za podsticaj razvoja digitalne pismenosti.
„Priče su oduvek bile i ostaće najbolji alat za podučavanje. Sve je priča – film, knjiga, čak i oni ljudi na Farmi koji “prodaju” svoje priče. Ali pamte se samo one dobre, one dobro ispričane. Zato trebamo učiti priče i pripovedati ih tako da nas deca čuju i razumeju“, kaže Hajrović.
Ovaj pokretač startup-a za podršku roditeljima u razvijanju ključnih životnih vrednosti za odgoj dece, prisećajući se, ne tako davnih vremena, ističe da su roditelji današnjih roditelja imali kontrolu bukvalno u svojim rukama.
„Daljinski upravljač je bio čarobni štapić kojim su naši roditelji određivali šta gledamo, a šta ne. Danas… pa, hajde da kažemo da je situacija malo kompleksnija. Kao otac trogodišnjaka, nisam previše razmišljao o digitalnoj bezbednosti. “Ima vremena”, govorio sam sebi. Ali kao neko ko je proveo preko 15 godina u edukaciji, znao sam da će taj trenutak doći brže nego što mislim“, navodi on.
Dodaje da, iako su roditelji danas prilično strogi sa vremenom pred ekranom, ponekad i oni sami “popuste” pred čarima YouTube-a, i tada se, upozorava, pali prva crvena lampica.
Da bi ilustrovao izazove današnjeg roditeljstva, Hajrović je za potrebe istraživanja našeg portala ispričao priču o digitalnoj Crvenkapi savremenog doba, objašnjavajući na svima prijemčiv način šta se dešava kada ’’digitalni vuk’’ pokuca na vrata.
Digitalna Crvenkapa
Bila jednom jedna Crvenkapa, i krenula je u šumu… Svi znamo tu priču, zar ne? Majka je upozorila, dala jasne instrukcije – drži se puta, ne razgovaraj sa strancima. Ali ono što je posebno zanimljivo je da majka nije zabranila šumu – poslala ju je tamo, znajući da će se jednog dana morati sama suočiti sa svetom. Zvuči poznato?
Danas, mi roditelji u digitalnom svetu, radimo isto. Šaljemo decu u novu “šumu” – digitalni svet. I baš kao Crvenkapa, naša deca moraju da nauče kako da prepoznaju “vukove” koji se kriju iza prijateljskih avatara i slatkih profilnih slika.
Problem je što današnji “vukovi” ne moraju da se preruše u baku – mogu biti bilo ko, bilo gde, u bilo kom trenutku. I dok je Crvenkapa imala samo jednog vuka da prepozna, naša deca ih sreću svakodnevno.
Setite se samo čuvenog dijaloga iz bajke, samo što sada zvuči malo drugačije:
“Ali bako, što su ti tako velike oči?”, postalo je “Ali druže, zašto ti treba moja šifra?”
“Ali bako, što su ti tako velike uši?”, sad je “Ali zašto moram da kliknem na ovaj čudni link?”.
“Ali bako, što su ti tako veliki zubi?”, pretvorilo se u “Ali zašto tražiš broj mamine kartice?”.
Kada digitalni vuk pokuca na vrata
I nisu ovo izmišljene priče za plašenje dece.
Prošle nedelje, kao da želi da ilustruje poentu, dolazi mi prijatelj sav uspaničen: “Hakovao mi neko Facebook nalog! Možeš li ti to da hakuješ nazad?”.
(Smeh) “Nema šanse, ne može se ‘hakovati’ ni Facebook, ni Instagram, ni bilo šta od toga. Bar ne na način na koji ti misliš”, odgovaram mu kao iskusni programer.
Dženan Hajrović
Ono što se zapravo desilo je nešto što zovemo “phishing” ili ti – pecanje. Baš kao vuk iz Crvenkape, i ovaj “digitalni vuk” se prerušio – samo što umesto bakine odeće, obukao je Gmail logo.
Scenario je jednostavan: dobiješ mail da ti je “sigurnost naloga ugrožena” i da moraš da “verifikuješ” svoj nalog. Sajt izgleda identično kao Gmail, samo što ima malo više slova ‘o’ u “Gooooooogle”. Ukucaš podatke i – eto, upecani ste kao zlatna ribica. A te informacije? One su sada ključ za sve vaše digitalne “kolibe” gde koristite isti email.
Tehnologija nije bauk, ali valja imati granice
Objašnjavajući da tehnologija nije bauk, ali da valja imati granice, Hajrović navodi da su neki od najvećih tehnoloških vizionara našeg doba bili prilično strogi kada je reč o tehnologiji u životima njihove dece.
„Steve Jobs, čovek koji nam je dao iPhone i iPad, nije žurio da njegova deca dobiju ove uređaje, Bill Gates, čovek koji je praktično izmislio kućni računar kakav znamo danas, nije dao svojoj deci mobilne telefone sve do 14. godine. Možda zvuči paradoksalno, ali zapravo ima savršenog smisla. Kao kad vrhunski poslastičar svojoj deci ograniči slatkiše – nije to zato što mrzi kolače, već zato što zna kakav uticaj mogu imati na njihovo zdravlje“, kaže on.
Naglašava da veštačka inteligencija nije zla i da tehnologija nije loša, te da decu o tome treba učiti kroz priče, naglašavajući da su to alati koje treba ispravno koristiti. „To su samo alati – kao viljuška. Možeš njome jesti ručak ili (ne daj Bože) povrediti nekoga. Sve zavisi kako je koristiš. Demonizovanje tehnologije neće pomoći – deca su prirodno radoznala i samo će više želeti da otkriju šta to krijemo od njih. Umesto toga, hajde da ih učimo kroz priče“, poručuje novopazarski edukator.
Dodaje da će i on svom detetu pričati priče o dobrim stranama tehnologije, opasnostima i o tome kako da prepozna zamke.
„Možda više nemamo onaj čarobni daljinski, ali imamo nešto mnogo vrednije – priliku da našoj deci pomognemo da postanu digitalno pismeni i kritički nastrojeni korisnici tehnologije“, ističe idejni tvorac i jedan od kreatora AI personalizovanih priča za razvoj karaktera dece.
Primena digitalne tehnologije u nastavi daje dobre rezultate
Razvijanje digitalne pismenosti kod dece u obrazovnom sistemu prepoznato je kao neophodno i definiše se kao jedna od međupredmetnih kompetencija nastavnika, koji su u obavezi da u skladu sa nastavnim planom i programom podstiču decu da kritički promišljaju i rešavaju probleme koristeći dostignuća savremene tehnologije.
Deca digitalnog doba u velikoj su prednosti u odnosu na starije generacije kada je u pitanju usvajanje digitalne pismenosti, koja podrazumeva ne samo tehnička znanja i veštine, već i podrobnije razumevanje tehnologije i umeće korišćenja iste na bezbedan način.
Profesorica razredne nastave u novopazarskoj Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ Lahira Buhić kaže da primena digitalne tehnologije u radu sa najmlađim osnovcima daje dobre rezultate.
„U školi se digitalna nastava primenjuje na različite načine, u zavisnosti od uzrasta i predmeta. Koriste se digitalne table, projektori, računari, za interaktivne prezentacije. Učenici mogu da učestvuju u virtuelnim eksperimentima i gledaju obrazovne video materijale, što im nastavu čini zanimljivijom i olakšava usvajanje znanja“, ističe Buhić.
Ona smatra da su e-učionica i digitalni udžbenici kvalitetno urađeni, i da osim gradiva nude i dosta edukativnih igrica i kvizova, što deca veoma vole.
„Meni je žao što zbog obilnog gradiva nemamo više vremena da učimo na taj način, jer je deci mnogo zanimljivije i bolje pamte ono što vide i čuju, nego samo ono što im se priča. Prema mojim zapažanjima deci su digitalni udžbenici zanimljivi, ali mislim da ih vrlo retko koriste kod kuće“, navodi ona.
Ističe da je sve teže držati pažnju novih generacija, zbog izloženosti brzim digitalnim sadržajima i stalnoj stimulaciji putem tehnologije, ali da je izbalansiranom primenom savremenih i tradicionalnih metoda u nastavi, moguće podstaći decu na učenje.
„Uz odgovarajuće metode i alate, poput interaktivne nastave i uključivanja digitalnih alata, ja recimo efektivno koristim i neke zapovedne iskaze. Smatram da je za održavanje pažnje važna i artikulacija, gestikulacija, menjanje položaja tela, menjanje boja flomastera kojim pišemo, važne su i šale za vreme časa, ali i da se deca kući igraju, razvijaju motoriku i najbitinije od svega da se sa njima što više razgovara. Od ključne je važnosti slušati decu, njihove probleme, brige, strahove, radosti i od najranijeg uzrasta ih podsticati da iskazuju svoje emocije“, kaže ova učiteljica, naglašavajući da je škola prvo vaspitno, pa onda obrazovna ustanova.
Ona ukazuje i na značaj edukacije roditelja, koji su dužni da ličnim primerom deci pokažu kako na najbolji način i sa svrhom treba koristiti internet i savremene tehnologije.
„Važno je da roditelji deci postave granice za vreme provedeno pred ekranom i osiguraju im ravnotežu sa drugim aktivnostima. Treba razgovarati sa decom o bezbednosti na internetu i aktivno se uključiti u njihove online aktivnosti, pomažući im da otkriju edukativne i kreativne sadržaje, a izbegnuo one druge, nepoželjne“, poručuje uliteljica Buhić.
Mladi vešti u korišćenju socijalnih mreža, ali ne i digitalno pismeni
Univerzitetska profesorica iz Novog Pazara Amela Lukač Zoranić kaže za naš portal da većina mladih u ovom gradu poseduje veštine korišćenja popularnih socijalnih mreža, naglašavajući da se to ne može smatrari digitalnom pismenošću.
„Digitalna pismenost je kompleksno pitanje koje podrazumeva set veština kojim bi neko trebalo da vlada, kako bi mogao da se koristi računarima, internetom i svim onim pozitivnim efektima savremene tehnologije. Ako za razliku od socijalnih mreža govorimo o kreiranju bloga, koji bi mogao da se koristi kao neki vid aktivne nastave, onda ne mogu kazati da je veliki broj mladih u Novom Pazaru digitalno pismen. Zato smatram da treba puno raditi na razvoju digitalne pismenosti, kako bi tehnologija ispunila svrhu na korist čovečanstvu“, ocenjuje ova univerzitetska profesorica.
Upozoravajući na sve prisutnije digitalno nasilje, koje oslikava negativne efekte savremene tehnologije, ona smatra da je potrebno ustanoviti predmet digitalne pismenosti, koji bi se realizovao u okviru kurikuluma za osnovno obrazovanje, jer bi mladi, već od rane dobi bili naučeni i spremni da koriste tehnologiju u pozitivne svrhe.
S obzirom na sveprisutan problem nedostatka pažnje, Lukač Zoranić predlaže uvođenje prakse digitalnog predstavljanja nastavne jedinice kroz domaće zadatke.
„Sve ono što bi mladima bilo interesantno ima ograničeno trajanje, jako je kratko i oni su naviknuti na takve procese. Za njih je zanimljivo da pogledaju neki kratki video u trajanju od 10, 30 sekundi, maksimalno do jednog minuta. Bilo bi zato vrlo poželjno da se takvi alati koriste u procesu obrazovanja“, smatra ona.
Na osnovu dugogodišnjeg profesionalnog, ali i ličnog iskustva kao majka troje dece ona uviđa da je osim pažnje i percepcija znanja kod dece i mladih znatno drugačija u odnosu na predhodne generacije.
„Nije to samo smena vremena već jednostavno samim rođenjem, ono što deca danas nauče u prvoj godini života nisu samo osnovne reči, već i saznanje kako da drže mobilne telephone i listaju određene sadržaje. To je suština sa kojom se trebamo suočiti i jedan od velikih izazova kome trebamo ozbiljno i odgovorno pristupiti“, napominje Lukač Zoranić.
Ona kaže da veliki broj univerzitetskih profesora u radu koristi informaciono-komunikacione tehnologije i da su, kada je u pitanju visoko obrazovanje, nastavni sadržaji dobro izbalansirani, ali ukazuje da posebnu pažnju treba obratiti na osnovno i srednje obrazovanje.
Amela Lukač Zoranić
„Kada se neko odluči da studira, u pitanju je zrela osoba, starija od 18 godina sa vizijom svoje budućnosti, vrlo spremna da uloži puno truda kako bi došla do spoznaje, kritičkog mišljenja i aktinog znanja, koje može primeniti u praksi. Međutim, kada govorimo o osnovnoj i srednjoj školi tu je rizik mnogo veći, jer je kod dece i tinejdžera situacija znatno drugačija. Oni su još više i brže skloni promenama, ali te promene diktira okruženje, zbog čega je potrebno posebno obratiti pažnju“, smatra ona.
Navodeći iskustvene primere iz perioda korona pandemije, ona ističe da digitalna tehnologija ne može u potpunosti zameniti tradicionalne metode učenja, ali veruje da se dobrim balansom, uz podsticaj razvoja efektivne digitalne pismenosti mogu postići veliki rezultati.
Poručuje da nastavni kadar na svim nivoima obrazovanja, ali i roditelji i kompletna društvena zajednica, moraju da budu spremni da odgovore izazovima savremenog doba.
„U današnje vreme, bez obzira koliko godina imali godina, devet ili 99, mi moramo biti svesni da savremeni svet komunicira isključivo putem interneta i digitalnih platformi i da nam je neophodno kontinuirano digitalno usavršavanje“, zaključuje ova univerzitetska profesorica.
S. Ljajić
Projekat “Roditeljstvo u digitalnom dobu“ realizuje Udruženje građana Free media, uz sufinansiranje iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
