Učesnici tribine “Beograd je Pazar je svijet – Otpor u Novom Pazaru devedesetih i danas”, koja je organizovana u Muzeju devedesetih u Beogradu, smatraju da je to proces koji se neće desiti preko noći, jer je društvo duboko u šovinizmu i nacionalizmu.
Građanska aktivistkinja iz Novog Pazara Aida Ćorović smatra da je došlo vreme da se suočimo s prošlošću i da otvorimo bolne i teške teme, te da su mladi otvorili vrata da se one bez zadrške i upiranja prstom pokreću.
“Važno je da razumemo da je sve ovo što se dešava proces, da se u kolektivnoj svesti nešto promenilo, sazrelo i kulminiralo, te da su studenti osetili vrstu zova i poriva. Najveće postignuće studentskih protesta je to da su ljudi shvatili da Novi Pazar nije više crna rupa. Čeka nas još mnogo posla, jer je Srbija fašisoidno društvo i mi ga moramo zaceljivati”, rekla je ona.
Ćorovićeva je dodala da malo ljudi u Srbiji zna da je Sandžak devedesetih godina prošlog veka bio pod opsadom.
“Postoje fotografije topova i tenkova iznad Novog Pazara sa cevima uperenim ka našim domovima. To je bila atmosfera opsade i straha da ste možda vi sledeći u redu za klanje, a ljudi uglavnom nisu o tome govorili glasno“, rekla je ona.
Istakla je da su dokumentaciju iz tog perioda prikupljali Helsinški odbor za ljudska prava i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, te da su ljudi privođeni i prebijani u lokalnim policijskim stanicama, a neki od 24-orice Bošnjaka protiv kojih se godinama vodio sudski proces su umrli, a da nikada nisu doživeli zadovoljenje.
“Pazar i ceo Sandžak su živeli u jednoj vrsti geta koji je stvorila Srbija, ali postojao je još jedan prsten getoizacije o kojoj malo i retko govorimo. To je unutrašnja getoizacija koju su naši političari, koji su bili verni partneri sa vlastima u Beogradu, činili nama“, rekla je Ćorovićeva.
Prema njenim rečima, novopazarski privrednici su “plaćali da naša vojska, ne napada naš narod“.
“Slobodanu Miloševiću je Novi Pazar bio zlatna koka i rudnik zlata. Pazar je u to vreme bio grad džinsa, male džins i ostale radnje su dobro radile, a nije bilo meseca da reketaši ne zađu i uzmu stotine hiljada maraka, koje su novopazarski preduzetnici davali za Srbiju i u to vreme Miloševićevu vlast“, napomenula je ona.
Ćorovićeva je, kao neko ko je godinama vodio Urban-in, udruženje koje se bavi mladima u Novom Pazaru, rekla da je poslednja godina u kojoj su glavni akteri bili studenti ostvarenje njenog tridesetogodišnjeg sna.
Novinarka Antonela Riha smatra da je najvažnija stvar studentskih protesta to što je Srbija otkrila Sandžak, te da je Pazar svijet.
“Studenti su uspeli da se nađu na jednoj temi koja je suštinski svima toliko bliska i jasna, a to je tema slobode i pravde. Verujem da preko tog stepenika mogu i studenti iz Beograda da shvate šta se događalo u Sandžaku devedesetih godina, da će lako razumeti nepravde koje su se dešavale Bošnjacima pre samo 30 godina, što nije tako davno“, rekla je ona.
Riha, koja je tokom devedesetih radila kao istraživač u Fondu za humanitarno pravo i često bila u Novom Pazaru i okolnim mestima, kaže da su se ljudska prava u Sandžaku masovno kršila zbog blizine ratne zone.
“Prebijeno je na stotine ljudi po selima oko Sjenice, Prijepolja, Tutina, Novog Pazara. Dešavalo se da neko blizak sa policijom, dođe u kuću nekog Bošnjaka i kaže mu da mora da kupi pušku. Ovaj daje 1.500 maraka za pušku, a posle ta ista policija, po brojevima oružja ide i skuplja te puške. Prvo dakle uzme pare, pa onda i puške, a najgore su prolazili oni koji nisu hteli da kupe oružje“, rekla je Riha.
Ispričala je da je tokom ratnih devedesetih godina svedočila atmosferi straha u Sandžaku.
“Gledala sam po selima na Pešteri ljude umotane u krpe, pošto su toliko bili prebijeni, stavljali su meso i jagnjeću kožu da previjaju rane. A na pitanje šta im se desilo, nisu smeli da odgovaraju, jer ih je posle moje posete obilazila policija i ispitivala ih. Jedan užas i neverovatna atmosfera straha koja je trajala sve vreme“, prisetila se ona.
Pomenula i dva sudska procesa u Novom Pazaru i Bijelom Polju, za koja smatra da se u Beogradu ne zna, a koja je okarakterisala kao klasično politička, čime se dodatno potvrđuje sistemsko zastraživanje stanovništva u tom periodu.
Kako se mladi informišu o dešavanjima devedesetih?
Student Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu Davud Delimeđac iz Novog Pazara rekao je da je njegova generacija produkt devedesetih godina.
“Naši roditelji su stasavali u svom tom ludilu devedesetih i ne bi bilo dobro da mi, kao opipljivi dokaz i proizvod tog perioda, ne znamo ništa o tome i ne gledamo u tu prošlost, koja se nije ni završila, jer mi nismo stavili tačku na neke stvari iz prošlosti“, rekao je on.
Ispričao je da je njegov otac sa redovnog služenja vojnog roka poslat na ratište u Hrvatsku, a da je njegova majka morala da izbegne iz srednje škole u Sarajevu, kada je počeo rat u Bosni.
“Slušao sam mnoge priče iz tog vremena, o brojnim zločinima i prebijanju. Mi danas imamo Novopazarce koji se, kada prolaze pored zgrade policije, i dalje hvataju za bubrege, ali i neke mlade ljude, njihove unuke, koji su pre godinu dana izgovorili da žele Srbiju da osećaju kao svoju matičnu državu i da budu ravnopravni građani. Najveće pitanje je kako se to uopšte dogodilo“, naglasio je Davud.
On veruje da će se, nakon svega što su studenti uradili, mladi više interesovati za teme devedesetih godina, koje će objektivno i akademski sagledavati i donositi pametne i mudre odluke.
Njegova sugrađanka, studentkinja Medicinskog fakulteta Sara Mulić kaže da je saznanja o dešavanjima u Sandžaku devedesetih godina dobijala uglavnom preko nevladinog sektora, jer je njen otac tada studirao u Sarajevu, a majka bila u rodnom Skoplju.
“Mislim da mladi ne znaju mnogo o tome, osim pojedinci koje je to zanimalo. U srednjoj školi sam prvi put gledala dokumentarac ’Sandžački proces’ i to su bili moji prvi trenuci spoznaje“, rekla je Sara.
Dan kada je “Pazar postao svijet“, 12. april, ona je izdvojila kao jednu od najvećih pobeda studentske borbe.
“Drago mi je što je baš moja generacija uspela pod sloganom ’Pazar je svijet’ ispriča neku novu priču. Nismo mogli naći lepši način da to pokažemo celoj Srbiji i regionu“, rekla je ona.
Novopazarski studenti pružili ruku pomirenja
Kada su u pitanju dvostruka izolovanost Sandžaka i dometi studentskog pokreta u smislu promene narativa na nacionalnom i lokalnom nivou, Davud kaže da sve velike promene moraju početi promenom političkog diskursa.
“Kada govorimo o toj duploj sagregaciji i tom procesu koji se nastavlja, iako su tenkovi sklonjeni sa brda oko Pazara, to se mora posmatrati i sa institucionalne strane i u odnosu institucija prema tom kraju. Ako bi ova država počela ozbiljno da se bavi pitanjem Sandžaka i suočavanjem sa dešavanjima devedesetih, imali bismo potpunu promenu“, smatra Davud.
Navodi da je sa državne instance i sa mnogih strana bilo pokušaja da se aktivnosti studentskog pokreta zaprljaju.
“U Novom Pazaru služba veoma dobro radi svoj posao i dan-danas. Novi Pazar i dalje služi za potkusurivanje, promenu političkih prilika i stvaranje veštačkih tenzija, da bi se u okviru političke propagande ostvarili neki glupi politički poeni. To se može videti u svim manjinskim strankama i svim institucijama koje postoje u tom gradu, jer nijedna od njih nije potpuno slobodna da može zastupati bošnjačke nacionalne interese“, navodi on.
Smatra da su pazarski studenti bili pametniji od kolega iz drugih gradova.
“Mi iz Novog Pazara, sa svim nasleđem devedesetih smo prvi pružili ruku pomirenja i rekli da želimo da budemo deo države koja nam je to uradila i u čijoj himnoj se ne pominjemo kao narod. Ne bih rekao da je to normalno, ali bih rekao da smo mi bili pametniji“, kazao je Davud.
Ocenio je da se širenje takve ideje može dešavati samo u manjim krugovima, ali da se korenite promene i zaokret u političkom smislu može dogoditi samo ako institucije i organi ove države prihvate odgovornost.
Sara kaže da je studentima koji studiraju u Beogradu bilo lakše da se priključe studentskom pokretu nego onima u Novom Pazaru.
“Njima je bilo teže zbog straha da ta borba od strane pripadnika bošnjačke nacionalne manjine neće biti adekvatno prepoznata, a mi smo snagu studentskog pokreta mogli da prenesemo u Novi Pazar“, kazala je ona.
Ispričala je da je uprava Državnog univerziteta u Novom Pazaru (DUNP) raznim saopštenjima širila atmosferu straha, pokazujući kako se zapravo država i režim odnose prema Bošnjacima tokom devedesetih, a i danas.
Upad na DUNP i zastrašivanja Sara je uporedila sa batinašima iz devedesetih koji su pokušavali da izazovu osećaj poniznosti.
“Uspeli smo da, od jedne borbe koja je uglavnom bila centralizovana i od Pazara, koji je uglavnom bio na periferiji, napravimo prelomnu tačku studentskog pokreta i postanemo centar zbivanja studentsko-građanskog pokreta u Srbiji. Najbolji primer toga je 12. april, kada se u Beogradu održavao skup vlasti, a u Novom Pazaru skup građana, za mene je to bila jedna od najvećih pobeda“, zaključila je Sara.
Tribinu je organizovao Muzej devedesetih iz Beograda, navodeći da tokom ratova devedesetih, Novi Pazar i ceo Sandžak nisu bili samo marginalizovani i satanizovani u medijima pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, već su bili i poprište ratnih zločina, kao i ozbiljnog i sistemskog kršenja ljudskih prava, uključujući dugotrajnu getoizaciju stanovništva. Većina građana i građanki Srbije tada nije imala saznanja o tim događajima, a nažalost, o njima se i danas veoma malo zna u široj javnosti.
S. Ljajić / A. Bajrović
