Advokatica Amela Nikšić kaže za portal Free media da se u mnogim porodicama podrazumeva da ženska deca ne treba ništa da naslede, jer su udajom prešle u kuću supruga, koja je time postaje i njihova imovina.
“Ovi sterotipi naročito vladaju u našim okolnim selima. U samom gradu trenutno je u ekspanziji izgradnja stambenih objekata, tako što se porodične kuće daju investitorima. U tim slučajevima žene ne žele da se odreknu imovine, već traže jednako nasledstvo kao i muškarci, te dobijaju stanove. Naravno da ova podela zavisi i od imovinskog stanja, jer ukoliko je u pitanju samo jedna kuća u kojoj brat živi sa porodicom, retko koja sestra traži pravo na nju”, objašnjava nam Nikšić.
Priseća se da je do sada bila svedok više neprijatnih situacija kada je podela imovine u pitanju.
“Neka braća smatraju da sestre ne treba da dobiju ništa, pa sam tako zastupala ženu kojoj je brat na sudu rekao: ‘Žene nikada nisu uzimale imovinu, žašto bi se to sada menjalo, to nije tvoje’. Osim toga, prisustvovala sam brojnim svađama na sudu između braće i sestara. Zapravo, sve zavisi od situacije unutar same porodice, jer se dešava i da se ljudi vrlo lako dogovore”, priča nam Nikšić.
Ona ističe da se u okviru ostavinskog postupka može uraditi i fizička deoba.
“Ima slučajeva da ljudi žive u kući koja je pripadala preminulim roditeljima i raspolažu nepokretnostima, koje se samo na papiru vode na umrlo lice, tako da je tu situacija jasna. Postoje i situacije gde su zategnuti odnosi između braće i sestara, ili da postoje polu-braća i polu-sestre, pa ih primarni naslednici sakriju tokom procesa”, kaže advokatica.
Ona dodaje da postoje slučajevi “nedeljive imovine”, što se dešava kada se ima samo jedna kuća, tako da se jedino prodajom tog objekta takva imovina može jednako podeliti na sve naslednike, što i preporučuje kao najrealniji način deobe.
Nikšić nam ukazuje i na slučaj kada je jedan roditelj u Novom Pazaru isključio ćerku iz podele imovine.
“Taj ostavilac je imao ćerku iz prvog i sina iz drugog braka. On je sa sinom zaključio Ugovor o doživotnom izdržavanju i na taj način je raspolagao svojom imovinom za života i isključio ćerku iz prvog braka iz nasledstva. Po Zakonu ljudi mogu da raspolažu svojom imovinom Ugovorom o poklonu, Ugovorom o raspodeli imovine, Ugovorom o doživotnom izdržavanju, kao i testamentom”, rekla je ona.
Pojašnjava da Ugovor o doživotnom izdržavanju ima najbolje dejstvo posle smrti.
“Testamentom roditelj može da podeli svoju imovinu ili da je ostavi jednom od naslednika. Međutim, naslednici koji su isključeni iz njega imaju pravo da pred sudom traže nužni deo. S druge strane, Ugovor o doživotnom izdržavanju je neka sigurnija varijanta. Može da se sastavi između roditelja i deteta, kao i bilo koga drugog, a osoba koja se navodi kao naslednik dužna je da za života izdržava onoga ko joj ostavlja nasledstvo. Ugovor o doživotnom izdržavanju isključuje nužni deo, tako da se ljudi češće odlučuju na taj način prenosa imovine”, rekla je Nikšić.
Dodaje da se ostavinski postupci, koje su nekada pokretali naslednici predlogom pred sudom, sada rade službeno.
“Čim neko umre, Matična služba šalje Izvod iz knjige umrlih sudu, formira se predmet koji se raspoređuje javnim beležnicima. U Novom Pazaru postoje tri javna beležnika i ti predmeti se raspoređuju njima. Bilo ko da umre, pa to bilo i maloletno dete, pokreće se ostavinski postupak. Nakon toga javni beležnici pozivaju naslednike, te se ti predmeti brže završavaju nego pre. Ranije je bila tabu tema pokrenuti postupak o podeli imovine, jer niko nije hteo da se usudi da pokrene taj postupak pred sudom, već se imovina i dalje vodila na ime oca ili majke. Dešava se danas da se ljudi pobune kada ih pozove javni beležnik, jer misle da je neka zavera u pitanju. Ljudi su veoma nepoverljivi i odmah pomisle da neko želi da im uzme njihovo”, kaže Nikšić.
Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, svaka šesta žena u ruralnim krajevima je upisana u katastar, dok je na nivou cele Srbije svaka četvrta vlasnica ili suvlasnica neke nekretnine.
M. Jovičić
Tekst je nastao u okviru projekta „Slobodni mediji za slobodne građane“, koji sprovodi Free media. Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
