Mog prijatelja Boru Đorđevića upoznao sam u hotelu Bristol, u Beogradu. Sećam se našeg prvog susreta kao da je juče bio. Ulazi Bora kao velika zvezda u hol hotela, a mi, momci iz provincije, gledamo u njega kao u čudotvorca.
Drugar, sav uzbuđen od treme, tiho prošaputa: “Sajo, evo ga Bora! Šta da radim? Preseče me!“ (pokazujući rukom na stomak). Rekoh mu: “Samo ćuti i uživaj, ja ću pričati“.
Kada nam je Bora prišao, s osmehom na licu rekao je: “Gde ste, momci iz Pazara?“ Potpuno spontano i srdačno nas je izgrlio kao da se godinama znamo. Trema je odmah nestala… a sve ostalo je postala istorija.
Od tog susreta postali smo bliski prijatelji, a u jednom trenutku smo se i pokumili. Zajedno smo prošli kroz mnoge lepe, ali i kroz teške trenutke – kako u njegovom životu, tako i u mom.
Bio sam uz Boru nakon smrti njegove prve supruge i tokom razlaza sa drugom, pružajući mu utehu i ohrabrenje. Bio sam tu i kada je upoznao Dubravku, koja mu je vratila veru u ljubav i ljude.
On je, naravno, uvek bio tu za mene. Mogao sam mu pisati u pola dva noću, znao sam da će mi odmah odgovoriti. Naše prijateljstvo je bilo duboko, puno međusobnog poverenja i podrške.
Susreti s Borom uvek su bili posebni, svaki sa svojom čarolijom. Provodili smo sate u druženju na raznim mestima: od kafića, kafana, sportskih hala i koncertnih dvorana kao i na sedeljkama u mom stanu na Slaviji i njegovom u 27. marta. Često sam putovao sa njim i njegovom ekipom na nastupe Riblje Čorbe.
Bora i ja nikada nismo obraćali pažnju na stvari koje bi nas delile, već na one koje bi nas spajale. Obojica smo pacifisiti i antifašisti. Ni vera, nacija, političko opredeljenje, pa ni finansijska situacija, nisu bile prepreka našem prijateljstvu.
Na primer, Bora je bio zvezdaš, a ja sam partizanovac, ali smo i to doživljavali s dozom šale. Ja umem da razdvojim politiku od prijateljstva. Za mene su njegovi politički stavovi delovali više kao kabare, a ne kao ozbiljna politička orijentacija.
On je u jednom trenutku našao jednu novu formu zabavljanja za sebe i okolinu. A da bi on mogao biti tako jedne negativne, ostrašćene, ubilačke prirode valjda bi je ja osetio. Tako da sve što je radio, to je kod njega bio jedan putujući cirkus.
Bora nikada nije pokazivao mržnju prema bilo kome, niti je izgovorio ružnu reč prema nekoj naciji ili veri. Uvek je bio fer i korektan.
Jedna od njegovih fan grupa iz Čakovca u Hrvatskoj, na primer, poklonila mu je majicu sa šahovnicom na kojoj je pisalo „Riblja Čorba“ i Bora se slikao sa njom.
Takođe, kada je bio kod mene u Novom Pazaru, pokrivene devojke su često prilazile da se slikaju sa njim i on je uvek bio pristupačan i srdačan. To je bio on – čovek koji je voleo ljude, bez obzira na poreklo ili veru.
Svaki trenutak s njim bio je dragocen, a jedan posebno pamtim. U to vreme sam bio brucoš na medicini – mlad, perspektivan, ambiciozan, poletan i buntovnik pre svega, a „leđa“ mi je čuvao legendarni Bora.
Bilo je to petak veče, svirka uživo, u kultnom mestu “Čorba kafe“, ispod Brankovog mosta. Kafić je bio prepun, a ja ulazim i razmišljam gde da sednem. Mlad konobar prilazi ka meni i govori mi: “G-dine Sajo, Bora je rekao da ostavimo jedan sto za vas“.
Skoro svi zaposleni su me znali jer smo Bora i ja često provodili vreme tamo.
On je kasnio sa puta iz Bosne, a ja sam već sedeo za stolom. Sve oči bile su uprte u mene i već mi je postajalo pomalo neprijatno.
S Borom sam bio u stalnom kontaktu preko SMS poruka (vreme pre Vibera i WhatsApp-a), a on mi je javljao da će kasniti još sat vremena.
Sedim, pijem piće, čekam. U jednom trenu, nastao je tajac pa gromoglasan aplauz. Bora je ušao. Svi su ustali, grlili ga, slikali se s njim, tražili autogram.
Bora se sa svima pozdravio i seo za moj sto. Izgrlili smo se i naručili piće. Odjednom su počela stizati pića sa svih strana i ne pamtim da sam ikada više pića dobio nego tada i ne pamtim da mi je neko ukazao veću čast nego on u tom trenutku.
Meni kao mladom čoveku i Pazarcu. Nakon toga, oko dva ujutru krenuli smo peške ka železničkoj stanici, umorni, ali srećni, da potražimo taksi.
Bora, iako iscrpljen od puta i hronično neispavan, izašao je u susret svakom ko mu je prišao na ulici da se fotografiše sa njim. Pitao sam ga: „A bre, kume, kako imaš strpljenja za sve te ljude?“ On mi je odgovorio: “E vidiš, kume, to ti je cena slave. Strpljenje je osvajačka vrlina“. Tada me je naučio jednoj od najvećih životnih lekcija.
A 4. septembra 2024.godine, moj dragi prijatelj i kum, Bora Đorđević, otišao je na put u večnost. Njegova smrt me je iskreno iznenadila.
Iako sam kao iskusan lekar bio svestan zdravstvenih izazova sa kojima se suočavao, kao prijatelj duboko u sebi sam verovao u njegovu snagu volje. Njegova borba bila je oličenje hrabrosti.
Pamtiću ga kao večnog dečaka, odanog i vernog prijatelja, divnog pesnika, najdarovitijeg kantautora i humanitarca, najvećeg rokera na ovim prostorima, čoveka s lavljim srcem i virtuoza.
Privatno, bio je skroman, iskren, plemenit, pristupačan i drag.
Imao sam čast da sa ovom rokenrol legendom delim neke od najlepših trenutaka svog života i prisustvujem mnogim fenomenalnim i neprevaziđenim koncertima Riblje Čorbe.
Hvala ti za sve, dragi moj prijatelju. Neka te anđeli čuvaju! Tvoj brat, Sajo.
Autor teksta je Safet Šaćirović, specijalizant i doktorand psihijatrije iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
