Postoje ljudi koje upoznaš jednom u životu, a kao da si ih znao oduvek. Ljudi koji ne govore mnogo, ali svaka njihova reč ima težinu, toplinu i smisao. Halid Bešlić je bio jedan od tih ljudi.
Topao, blag, nenametljiv, miran, tolerantan – a veličanstven u svojoj jednostavnosti. Čovek koji je nosio sve ono što su mnogi izgubili, a što se ne može kupiti – ljudskost.
Čovek je vezan sudbinom ili je sudbina vezana za čoveka?
Moj i Halidov život počeli su da se prepliću još od ranog detinjstva. Još kao dete, u prvom razredu osnovne škole, naučio sam napamet njegovu pesmu Sarajevo, grade moj… Pevao sam je na času muzičkog s ponosom, ni ne sluteći da ću godinama kasnije upoznati samog pevača čiji je glas iz radija obeležio moje detinjstvo – i da će on postati moj prijatelj, sagovornik i brat po duši.
Kada sam ga prvi put sreo, znao sam da je to onaj trenutak kada ti se ostvari jedan od onih snova koji se čuvaju u najdubljem kutku duše. Sećam se da se plišana zavesa tišine lagano spustila po sredini beogradske Arene i da je prestala čim se Halid pojavio. Dug aplauz i povici oduševljenja začuli su se gotovo u istom momentu… Čarolija je počela – sve drugo je istorija.
Uvek bi me dočekao s onim svojim širokim osmehom i rekao mi: „Evo ga moje drago Pazarče. Moj doca.”
I sve bi tada stalo. Kao da život na trenutak napravi pauzu, da bi se upila toplina tog susreta. Njegov osmeh imao je snagu zagrljaja, a njegov glas onu mekoću koju pamtiš zauvek. Halid nije pozdravljao ljude, on ih je dočekivao srcem.
Kasnije, kada bismo seli da popijemo meraklijsku kahvu, sedeo bi mirno, s blagim pogledom i toplom rečju. Nije morao mnogo da priča da bi sve rekao.
Bio je inteligentan, vispren, a svaka njegova misao, iako naizgled jednostavna, bila je duboka. Govorio je iz srca, onako kako samo ljudi čiste duše umeju.
Jednom mi je, dok smo razgovarali o životu, rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
„Znaš, doco moj, voda čoveku najviše prija tamo gde se rodio. Njen sastav minerala, to je čudo, odgovara našem genotipu. Zato ja stalno pijem vodu sa Romanije. To je moj izvor, moja snaga. I zapamti dobro da samo srce nema bore i samo srce nikada ne ostari!”.
Kasnije sam saznao da je na nastupima u Nemačkoj nosio flaše romanijske vode. Govorio bi: „Bez nje ne mogu. To ti je kao krv – kad joj zameniš izvor, duša se umori”.
U tom priznanju bio je čitav Halid. Vezan za zemlju, za koren, za nebo iznad Romanije. To nije bila samo voda sa Knežak izvora, to je bio život u kojem je svaki gutljaj imao miris doma.
U avgustu, kada je hospitalizovan na Koševu, čuli smo se tri puta. Zadnji put bio je veseo, nije odavao utisak da je toliko bolestan. Kratko mi reče: „Imam kancer na jetri, doco. Izlečićemo to”.
Zaćutao sam na trenutak i rekao mu: „Naravno. Lav si uvek bio, brate moj…”.
Kada saznam da je neko bolestan od maligne bolesti u poodmaklom stadijumu, kao lekar se osećam bespomoćno, jer iako je tehnika toliko napredovala, medicina još uvek nema odgovor na to.
Pre nedelju dana htedoh da ga pozovem, ali pomislih: čemu to? Neću da mu smetam, sad mu treba mir i odmor.
Zadnji put smo se baš meraklijski ispričali, tako da je svejedno javljati se ili ćutati u svom kutku sveta. Nadao sam se da će se oporaviti i da će nas još dugo uveseljavati svojim plemenitim glasom. Nažalost, to je bio i poslednji put.
Vest o smrti brata Halida zatekla me je i pogodila pravo u srce… Suze same počeše da se slivaju niz lice, u tišini. Postoji svetost u suzama. One nisu znak slabosti, već moći. One govore više od deset hiljada elokventnih jezika. One su glasnici ogromne tuge i neopisive ljubavi.
Svestan činjenice da ljudi koje volimo uvek odlaze prerano, bez obzira na to koliko godina imaju, zapitah se: gde to nestaje čovek? Šta ga to zauvek ište? Smrt ne uzima samo život, već i pogled kojim je svet bivao viđen, boju glasa uz čije smo pesme rasli, voleli, tugovali, nazdravljali životu, s kojim je i ćutanje imalo smisao.
Iako sam jako tužan, jedno znam: fizička smrt ne može izbrisati njegovo ime, uspomene koje ne blede, dobra dela i lik. Na kraju života ostaje samo ono što smo drugima dali, a on je dao mnogo, pomagao u tišini.
Halid je bio čovek koji nije morao da se trudi da bude poseban, on je to bio samim svojim postojanjem. Skroman, pošten, blag. Nikada nije zaboravio ko je i odakle je, ma gde da je bio. Nije težio da se istakne, a svi su ga poštovali.
Halid je ujedinio naš brdoviti Balkan, jer veličina čoveka se ne meri stečenim bogatstvom, već brojem ljudi koji žale za njim kada ode sa ovog sveta. Ovakav se više roditi neće nikada.
Kada je otišao 7. oktobra, svet je na trenutak utihnuo. Otišao je čovek koji je znao da nas zagrli pesmom. Čovek koji je pevao, ali i lečio ranjena srca. Halidove pesme nisu samo note, to su molitve generacija pretvorene u melodiju.
Sarajevo nikad više neće biti isto bez tebe. Čast mi je bila poznavati te i družiti se s tobom. Hvala ti što si bio čovek koji je umeo da voli i da poštuje, koji je podsećao da su blagost, dobrota i skromnost najveće vrednosti koje čovek može imati.
Čuvaću uspomenu na tebe i slušati tvoje pesme koje si nam ostavio s ljubavlju.
Neka ti je večni rahmet – moliću Uzvišenog i Milostivog da te obaspe Svojom neizmernom milošću i podari ti najlepše mesto u Džennetu.
Iako ti nikada za mene umreti nećeš, moj plemeniti brate, veliki prinče.
Tvoj doca,
Safet Šaćirović
Autor teksta je Safet Šaćirović, specijalizant i doktorand psihijatrije iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
