Varijabila od talenta, do najbolje na planeti bila je vremenski kratka. Gotovo meteorski uspešna. Počela je sa 13 godina.
Nebrušeni dragulj kik boksa prepoznao je iskusni trenerski “vuk”, Husein Dupljak. A ona, iako klinka, znala je u šta se upušta. I šta želi.
“Ovaj, za žene netipičan sport, najviše me privukao što se u ringu oslanjaš isključivo na sebe. Jedan pogrešan potez vodi u poraz. Mudrost i racionalnost ka uspehu. Nadmudrivanje, poput partije šaha”, počinje priču za portal Free media Saida.
Sem oca, ostatak porodice je bio protiv.
“Sredina kao sredina, uvreženo mišljenje da ako se baviš ovim sportom postaješ gruba, naški rečeno ‘muškarača’. Mislim da sam dokazala suprotno. Da žena može zadržati nežnost i ženstvenost, pa i ako se oproba u ringu”, ističe sa zadovoljstvom kako je pobedila mentalitet zvani “naša posla”.
Prošle su tri godine pre nego će prvi put dostići svetski vrh.
“Moja prva planetarna titula na šampionatu mladjih juniorki, Bratislava, ko bi to zaboravio. Tri teška meča na putu do trona”, priseća se.
Nije ni slutila da je to početak fantastične serije. Postaje najbolja na svetu i među juniorkama naredne godine u Riminiju. Niz nastavlja sa četiri uzastopne seniorske: Beograd, Budimpešta, Sarajevo, Lido di Jezolo.
Kao na filmskoj traci. Šest puta uzastopno na “Krovu sveta”. Živela je svoje snove. I još uvek ih živi.
“Ponosna sam. I na taj period i sve u karijeri. Ovo je moj život. Predstavljala sam grad i državu. Dres reprezentacije je nešto posebno. Od prošle godine sam kapiten Nacionalnog tima, prva žena u istoriji kik boksa. Privilegija je to svakog sportiste”, kaže Saida.
Samo najjači uspevaju da ostanu čvrsto na zemlji nakon takvih uspeha. Slava, kao i medalja ima svoje dve strane.
Saida se onoj tamnoj nikada nije ni približila.
“Koliko god postigneš u životu, moraš ostati skroman, jer kad si na vrhu, svako želi da te prestigne, što je i normalno. Zato sebe nikad nisam doživela kao neku “zvezdu”. Privatno i zaboravim da sam Saida Bukvić. Potpuno drugačija od one koja se nosi sa pritiskom na takmičenjima gde se uvek najviše očekuje od mene”, ističe ona.
Pre tri godine “osvaja” najdražu životnu medalju. Postaje majka prelepe devojčice.
“Majčinstvo je definitivno moja najveća titula u životu. Sad imam za koga da se borim i za koga da živim. Mnogo drugačije gledam na sve. Nekada i ona trenira sa mnom kad neće da me pusti da idem sama. To bude često”, s ponosom priča.
Čeličnom voljom, nakon rođenja naslednice Ede, oslobodila se čak 35 kilograma i svojstveno njoj, vratila se u ring. I nastavila gde je stala.
Veliku podršku ima od brata Sedada.
“Uz roditelje je moja najveća podrška. Od pre osam godina mi je trener. Izvlači uvek maksimum iz mene. Od tog perioda do danas, sve smo postigli zajedno”. ističe.
Paralelno sa karijerom, posvećena je i obrazovanju.
“Apsolvent sam Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje. Imam još par ispita, nadam se da ću ove godine ako Bog da diplomirati”, priča nam.
Dok se to ne desi, posvećena je trenerskom pozivu. I to ne običnom.
“Da, radim sa ženama koje uglavnom žele da dođu do željene kilaže ili da postignu bolju fizičku spremnost. Drago mi je što sam u mogućnosti da pomognem da budu zadovoljne svojim izgledom”, dodaje ona.
Sa 29 godina još je daleko od razmišljanja o kraju karijere.
“Imam velike ambicije u profi boksu. Sa bratom ‘brusim formu’, samo čekamo ‘povratnu informaciju’ i krećemo sa mečevima”, pojašnjava.
Kad “podvuče crtu” Saida nema dilemu kojim bi putem krenula.
“Sve bih isto uradila da mogu ponovo da biram. Jeste teško, ali svaki trud se isplati. Bez obzira na prepreke, sledite svoje snove. Borite se za sebe, za svoje ‘mesto pod suncem’, nikada ne odustajte”, zaključila je ona priču za naš portal.
Na ringu poput lavice, van njega skromna, posvećena naslednici Edi. Nastavlja da živi svoje snove. Sve do konačnog ispunjenja.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Saida Bukvić
