Iako je njegova prva želja bila da upiše dizajn, put ga je odveo na studije književnosti, ali od mode nikada nije odustao.
“To je bila moja prva želja. Nažalost, nije se ostvarila, ali nikada neću odustati od usavršavanja i kretanja ka onome što volim. Crtanje modela je moj lični prostor slobode i izražavanja, koji će, nadam se, jednog dana imati svoj pravi oblik”, kaže Seid za portal Free media.
Završio je Školu za dizajn tekstila i kože, smer tehničar dizajna odeće, gde se i rodila njegova ljubav prema modi. Inspiraciju pronalazi na društvenim mrežama i platformama poput Pinterest-a, ali i u sopstvenoj mašti.
“Inspiraciju tražim svuda, na internetu, u trendovima, u gradu, u ljudima. Naravno da pratim trendove, gledam šta je moderno, šta se nosi, ali često se inspirišem i nečim što mi samo dođe iz glave. Nekad je to nešto što vidim u Novom Pazaru, nešto što možda nije svetski trend, ali se ponovo vraća u modu. Volim da napravim balans između trenda i nečeg svog”, objašnjava on.
Najviše voli da crta svečane haljine. Kaže da to ima veze i sa podnebljem u kojem živi.
“Ovde ima mnogo slavlja, veselja i svečanih događaja, a žene zaista vode računa o tome kako izgledaju. Možda sam se i zbog toga najviše pronašao u crtanju haljina. Volim da osmislim model koji će biti poseban, koji će neko poželeti da obuče baš zato što je drugačiji”, dodaje.
Iako prati rad domaćih i lokalnih dizajnera, poput Amora Garibovića i Amine Hasanbegović, ističe da ne želi da koristi ničiji “kalup”.
“Inspiracija postoji, ali trudim se da zadržim svoj stil. Ne želim da budem kopija bilo koga”, pojašnjava.
Za sada njegove modele niko nije nosio, jer postoje samo na papiru, ali o tome sanja.
“To je san svakog modnog dizajnera, da neko obuče nešto što si ti osmislio, da to prošeta ulicom, da to bude viđeno. Kada bih jednog dana video neku devojku da nosi moju haljinu, makar i na maturi, to bi za mene bio ogroman uspeh. To bi bio dokaz da je vredelo”, kaže nam on.
Seid priznaje da nema inspiraciju svaki dan. Nekada nekoliko dana zaredom nacrta više modela, a dešava se i da po 20 dana ne uzme olovku u ruke. Ipak, ne odustaje.
“Možda to nikada ne postane moja profesija, ali ću uvek voleti da crtam. To me opušta, tu izražavam emocije. Ako već ne bude na modnoj pisti, neka barem ostane na papiru”, kaže kroz osmeh.
Pitamo ga o spoju književnosti i mode, a on tvrdi da između reči i crteža sigurno postoji neka zajednička tačka.
Voleo bi, kaže, da jednog dana dobije priliku da uđe u svet mode, da mu neko pokaže put, da usavrši znanje i možda svoje skice pretvori u stvarne komade odeće. Za sada mu je najvažnije da njegov rad bude viđen.
“Možda će neko pročitati ovaj vaš tekst, možda će neko videti i prepoznati moj trud. Važno mi je da pokušam”, zaključio je razgovor ovaj vredni mladić.
A. Bajrović
