Smatram da slobodo mogu govoriti jedino o onome što dobro poznajem i za šta se intenzivno interesujem i šta istražujem. S obzirom da sam redovni profesor sa dva doktorata jednim iz ekonomije i drugim iz menadžementa o čemu bi drugom mogao pisati osim o tim temama.
Živimo u gradu koji se razvija u svim segmentima. Po broj stanovnika rastemo, po broju objekata izgledamo kao veliko gradilište, po čaršiji uveče izgleda kao da možemo sebi da priuštimo izlazake, svake godine neka nova škola, novi vrtići, nove sportske sale, toplane, ulice, putevi… Međutim, postoji i druga strana: stopa nezaposlenost u Novom Pazaru 52 odsto, a na nivou Srbije devet, prosečna primanja mnogo manja od onih na nivou Srbije, infrastruktura tipa autoput, pruga, gasovod, aerodrom?
Pitanje je kako je prethodni pasus uopšte moguć. Kako da istovremeno imamo gradilišta i nezaposlenost. Kako da istovremeno imamo porast broja stanovnika i veliko iseljavanje u inostranstvo? Kako to da se kupuju nekretnine i izlazi u grad a da je prosečno primanje nisko? Kako je to moguće, nemam odgovor.
Mi smo društvo koje je teško objasniti. Kako to da smo izmestili Gradsku toplanu koja je bila na mazut, u centru grada i zamenili nekoliko postojećih toplana na ugalj i mazut onima na čistija goriva, a da se povećalo zagađenje vazduha? Kako je to moguće, nemam odgovor.
Kako to da svi znaju da nemamo Industrijsku zonu, a kada se pomene pokretanje postupka za njeno uspostavljanje, odmah imate otpor na sve srane? Kako to da se žalimo na poplave, a istovremeno na mestima za koje ja, iako nemam mnogo godina, znam da je bila rečna dolina, gradimo kuće. Kako to da imamo veoma veliki broj aktivista za zaštitu životne sredine, a da prošle godine nije bilo dovoljno projekata koji su prijavljeni za finansiranje u okviru konkursa koji je raspisao Grad? Kako je to moguće, nemam odgovor.
Zaista nemam odgovore na gore navedena pitanja, iako su mnoga iz mog domena istraživanja. E sad zamislite one koji imaju odgovore na sva ova pitanja a da nikada nisu na date teme istraživali, objavljivali raspravljali. Oni vređaju slušaoca, čitaoca, gledaoca svojom površnošću i željom za ličnim isticanjem uz istovremenu inertnost u svojim postupcima i velikom nulom kao rezultatom ličnog delovanja.
Dela ne reči, rekli su davno. Ja bih dodao i to da ne moraju dela, ali neka budu barem obrazložene i utemeljene preporuke, predlozi, uputstva, ali da su jasna, sistematična i moguća.
A šta znam, koje odgovore mogu da dam? Pre četiri godine smo krenuli sa idejom inovacionog centra, krenuli smo bez infrastrukture i budžeta, voljom menadžmenta Univerziteta u Novom Pazaru smo dobili na korišćenje prostor u potkrovlju. Kasnije smo, da bi bili dostupniji mladima, prešli da koristimo prostorije Kancelarije za mlade, koji nisu bile prilagođene našim potrebama i koje smo delili sa mnogim drugim organizacijama, posebnu zahvalnost dugujemo i njima. I dalje bez infrastrukutre, zaposlenih, plata, budžeta… a već tada smo imali preko 50 koleginica i kolega koji aktivno uče softver development i prvi su već počeli da se zapošljavaju.
Nakon toga nam Grad Novi Pazar izlazi u suret i omogućava naš prostor. Tu krećemo sa mnogo ozbiljnijim razvojem i danas, sa preko 150 developera koji su uz našu podršku došli do pozicije u privredi i finansijske nezavisnosti i preko 10 startapa u zemlji i inostranstvu, radimo sa novim generacija. I kad me neko pita o razvoju IT industrije, tu mogu da dam odgovor. Pokazali smo da znamo šta radimo.
Ministarstvo za nauku inovacije i tehnološki razvoj je zajedno sa Gradom Novim Pazarom krenulo u izgradnju posebnog prostora za Regionalni inovacioni centar, koji će pokrivati područje Novog Pazara, Tutina, Sjenice i Raške. Sve češće se u razgovorima različitih ljudi čuje da se govori o potrebi uspostavljanja Naučno tehnološkog parka. Bilo bi dobro da u međuvremeno poradimo na osposobljavanju Industrijske zone, da se mogu pokrenuti firme iz oblasti inovacija i primene novih tehnologija, kada za to dođe vreme. Istina je da je to što nema autoputa prepreka i to što nema aerodroma, ali ni Goražde nema ni jedno ni drugo pa imaju super privrednu situaciju. Važna je ideja, istraživanje, planiranje i sprovođenje.
Od mnoštva postavljenih mogućih i nemogućih pitanja jedino o ovom mogu govoriti slobodno, jer govoriti slobodno o svemu znači imati znanje o svemu. Što čovek više uči, više shvata koliko malo toga zna i zaista ćete videti da su samo učeni ljudi iskreno skromni. Na žalost, kaže jedna poslovica “Njakanje magarca je mnogo glasnije od glasa učenjaka“ pa često našim medijskim i javnim prostorom imate glasne glasove kojima ništa nije rečeno.
Slobodno o svemu je poziv da svako od nas izabere ono u čemu je stručan, ali ako je stručan neka to i dokaže, i slobodan je da priča samo o tome, za sve drugo… to postaje neozbiljnost. Jednom je Leonardu dok je radio na jednoj slici prišao obućar i dao savete kako da prepravi naslikane cipele, i kad je video da je Leonrdo pihvatio uputstva, on je sačekao pa počeo davati savete za druge delove slike, a Leonardo je odgovorio „tvoja specijalnst je obuća i tvoje znanje dalje ne doseže“.
Danas ćete sresti mnogo ekonomista koji se razumeju u umetnost, umetnika koji poznaju pravo, pravnika koji se razumeju u zanate i tako dalje, samo među njima neće sresti uspešne ljude. Među njima ćete sresti razočarane mrzitelje uspešnih, lenje mrzitelje onih koji nešto rade, zlurade mrzitelje onih koji se raduju. Kaže Balašević „Pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli“.
Potrebno je da slobodno pričamo o svemu. Ali samo o oneme što znamo, što je jasno, proverljivo, istraženo. Jer priča jedino ima smisla pod ovim uslovima, usvakom drugom slučaju takva priča je mali dodatak buci koja je ionako prejaka za uši poštenih i radnih ljudi.
Autor teksta je dr Šemsudin Plojović, koordinator Regionalnog inovacionog strartap centra u Novom Pazaru.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
