Meni je o nama sve jasno bilo još one godine kad sam kao budala sa par ljudi izlazio na ulice verujući da nije bilo moguće da 70 odsto mog naroda glasa za Vučića. Ispostavilo se da je to zaista bilo tako. Šta čovjek onda ima da uradi u takvom okruženju?
Ovo je izgubljen narod, bez pravca, bez ideje, bez cilja, bez ikakvog identiteta. Nadenuli smo nam neki naziv da bi imali papirološku odrednicu i ništa više.
Rastrzani na crnoj tromeđi, mi smo izgubili, uništili i to malo naslijeđa koje smo imali, pa sad ne znamo na koju stranu da krenemo.
Izgubili sebe pa se hvatamo za tuđe. I uvijek je to nešto “naše” negde tamo, neko drugi, nečije drugo, a nikako centar zbivanja da budemo mi, naše podneblje i naš hal. Jer, naravno da je mnogo lakše pričati nego raditi nešto konkretno po nekom gorućem pitanju.
Većina uvijek stoji sa strane i samo komentariše i dobacuje kako nešto može, ne može, umijemo, ne umijemo…
Pa ko treba nešto da uradi? Svakako da je to bilo koja aktuelna vlast koju je narod većinom izabrao iz njemu znanih razloga. Nama nisu potrebni Dani žalosti, iskren i pošten čovjek žali i bez toga. Nama je ta forma izlišna. Neko nešto mora uradi po pitanju svakog problema koji tišti ovaj narod, znao on to ili ne.
Taj neko je, upravo kao što sam rekao, svaka većinski izabrana vlast koja sada vlada i koja će ubuduće vladati. Ne treba nam “neko” sa strane da dolazi da rešava probleme, već upravo oni koje smo izabrali da budu predstavnici ovog naroda. Oni moraju da čuju narod iz kojeg i sami potiču. Nije svaka kritika jeftini udarac na vlast samo zato što je baš ta opcija na vlasti, a ne neka druga, iako svakako i toga ima. Ali ovde se radi vapaju jednog, sve većeg, dijela građana koji zahtevaju da se stvari dovedu u red kako bi se moglo normalno živeti.
Upamtite, vlast nije samo fotelja, plata i trenutni ugled u neprosvijećenom narodu; vlast je odgovornost prema svom narodu i prema Bogu. To je ogroman emanet koji se olahko preuzima od strane većine ljudi, i onda biva šta biva.
Mi imamo dobre ljude, strašne intelektualce na svim poljima, ali kada se poslužimo malo statistikom videćemo da je taj broj neznatan spram duhovne neimaštine, neprosvijećenosti, jada i bede kojom je taj mali kružić okružen. To se stanje mora promijeniti i polako se mijenja.
Recite šta vam treba, koliko koštaju semafori, koliko koštaju foto-radari! Mi smo narod koji je nebrojeno djece i odraslih liječio dobrotvornim prilozima, koji na hiljade kuća napravio iz zajedničke solidarnosti prema sugrađanima koji su vlastima nevidljivi, koji i dalje pomaže i uvijek će pomagati svoje sunarodnike koji nemaju kome drugome da se obrate i samo mi čujemo njihov jecaj. Recite koliko treba, skupićemo sve! Ljudski je da se izađe i da se nešto kaže. Ćutnja je znak odobravanja, dopuštanja, manjak petlje, dostojanstva.
Verujte, ja noćas grlim svoje dijete, a knedla mi je u grlu. Jer znam da je tu pored mene neko ko od juče nikad više neće moći da zagrli svoje.
Autor teksta je Senad Avdović, diplomirani pravnik i profesor matematike i fizike iz Novog Pazara. Piše kratke priče, eseje i društvene osvrte.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
