Ispoganjeno vreme, da zlo bude veće, takva razmišljanja uturilo je i u neke novinarske glave. Obukli se u poslušnička i prislušnička odela, sa uvek novim etiketama, pa umislili da mogu sve.
Etiketa o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, na lokalnom nivou prilepljena je novinarima. Odavno se izlizala i potrošila i postala šala među medijskim poslenicima. Još po nekad omakne se političkim zvaničnicima i njihovim sledbenicima i poslušnicima, kad „nadahnuto“ krenu u „analizu da građani znaju“ novinara i njihovog izveštavanja.
Oguglali su novinari i na ciljanje u njihov lokal patriotizam, kad ih govornik, da bi se daleko čuo i sa pogledom uperenim u daljinu, optuži da ne vole svoj rodni grad i da nisu položili ispit. Ljubav merena ambicioznim aršinima samodopadanja sitnog čoveka „velikim rečima“.
Pretaljigali su novopazarski novinari i podele na „naše“ i „njihove“, guranje u zagrljaje „na krv i nož“ posvađanih neistomišljenika, pretnje, crtanje meta, zadiranja u privatnost… Sve zbog želje da novinarska malenkost bude nečije trajno vlasništo, da se vlasnik prati „od jutra do mraka“, da bude najpametniji, najlepši i zgodan i stalno neophodan.
Nije to lokalni, već globalni specijalitet. Ali, na lokalu ima poseban miris i ukus. Ko nije sa mnom protivnik je celog grada i njegovih stanovnika, i nacije, i vere i „celog sveta i njegove okoline“.
Samoumišljenost i jednoumlje ne trpe ništa deugačije. Mejling liste su postale promenljiva kategorija. Ima te, pa te nema. Nema informacija i pozivanja na događaje je smišljeno kao kazna za neke novinare. Neka trpe izopštavanje, kad neće da pišu kako im se kaže, kad traže mišljenje i druge strane, kad neće da učestvuju u pakovanju pod tepih svega što prlja, drugima ispričanu, lepu priču.
Neurednosti ispod tepiha su samo za kućnu upotrebu i to kad zatreba da se, na nadležnom mestu, zakuka o siromaštvu i nerazvijenosti, ne bili se otvorile donatorske i druge kase. I otvaranje kasa je zasluga nekog lokalca, koji ima prednost pred lokalnim tv kamerama, a prijatelj davalac je u drugom planu.
Ko neće tako, nagrađen je novom podelom na „dobronamerne“ i „nedobronamerne“ novinare. Ova podela, nije politički, već novinarski izum. Dobronamerni sede uz koleno i pod skutima vlasti, svi ostali su nedobronamerni i na vetrometini su poslušnika i prislušnika iz svoje branše.
„Nedobronamerni“ novinari su prezaposleni idući za istinom i nemaju baš toliko vremena da na skupovima prebrojavaju prisutne. Kad se sa skrivenog nivoa naredi da se nekoliko stotina pretvori u nekoliko hiljada ljudi, posla ima za poslušnike i prislušnike. U ime nivoa, poslušnik će da prislušne i „u ime poslušničko-prislušničke istine“ građane uputi na Savet za štampu. Očima ne treba verovati. Malo šaraju, malo varaju.
Novinarski poslušnici i prislušnici, ne propuštaju priliku da se redovno kunu u svoju objektivnost, istinitost i profesionalnost. Tvrdi su na suzu, inače bi nad novinarskom solidarnošću stalno plakali, koju stalno muljaju kroz usta kao žvakaću gumu. Posebno su na izostanak solidarnosti preosetljivi kada su oni u pitanju.
Poslušnost i prislušnost, slušaš sve što ti se kaže, prislušneš šta drugi kažu, pa preneseš kao pokvareni telefon, imaju i svoj nagradni fond – šta kome, kada i kako treba od ordenja, priznanja, putovanja do sedenja uz koleno.
Autorka teksta je Slađana Novosel, novinarka dnevnog lista Danas.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
