Duhovitiji odgovor mogao bi da glasi da je vazduh po definiciji gas bez boje, ukusa i mirisa koji, istina, tokom sezone jesen-zima dobije boju i miris, ali se o njega bar ne spotičemo. Sa gomilama smeća se, naročito nakon blokade deponije Golo brdo, već više od dva meseca po čaršiji bukvalno sudaramo.
Ozbiljno govoreći, međutim, neke velike razlike nema, jer i jedan i drugi problem predstavljaju ekološke izazove bez presedana.
Rešenja za problem (ne)odlaganja otpada na deponiji Golo brdo još uvek nema na vidiku. Nakon letošnjeg požara, meštani naselja u okolini deponije istrajavaju u svom zahtevu da deponija bude sanirana i zatvorena. Lokalne upravljačke strukture takav je zahtev zatekao nespremne. Kao sneg putare usred zime.
Pokušaji da se problem reši dijalogom nisu urodili plodom, jer svaka od strana ima svoje uslove za razgovor. Na stidljivo iznetu ideju lokalnih upravljača da se otpad nastavi odlagati na postojećoj deponiji, pa da se u budućnosti traži neko drugo rešenje – “blokaderi” odgovaraju odrično.
Sa druge strane, lokalni upravljači ne žele da razgovaraju “sa 50 ljudi odjednom”, niti mogu očima da vide “one koji problem žele da iskoriste za političke poene” – zaboravljajući pritom da za potrebe rešavanja problema građana moraju da vode dijalog i sa crnim đavolom ako treba, jer su tu obavezu preuzeli onoga trenutka kada su izabrani na upravljačke funkcije.
Posledice navedenog stanja stvari po čaršiju su dvojake – ekonomske i ekološke – i međusobno se duboko prepliću.
Sa stanovišta ekonomskih posledica, najava lokalnog komunalnog preduzeća o podizanju cena usluga odnošenja smeća u procentu koji je neverovatan čak i za uslove “ekonomskog tigra”, a kako bi se pokrili visoki troškovi odvoženja otpada na udaljene deponije koje je pronađeno kao privremeno rešenje, predstavlja udar “po džepu” građana.
Cenu nespremnosti i nesposobnosti da se preduzećem i rešavanjem problema upravlja efikasno platiće sirotinja raja. Po ko zna koji put.
Preduzimanje ekonomskih mera kojima se na celokupnu populaciju prebacuje finansijski i socijalni pritisak proizvodi, nadalje, nezadovoljstvo među građanima koji bi valjda trebalo da odu na Golo brdo, sukobe se sa meštanima i odblokiraju deponiju.
A taj scenario u kojem “zbog malog broja ljudi koji blokiraju deponiju trpi ceo grad”, pa građani uzimaju stvar u svoje ruke i međusobno rešavaju probleme (jer vlast neće da se zamera biračima) niko normalan ne želi da gleda.
Sa ekološkog aspekta, problem na deponiji je još jednom ogolio neadekvatnu, nesvrsishodnu i bezidejnu ekološku politiku (ako takvo što uopšte postoji) koja se vodi na lokalnom nivou. Naime, umesto tradicionalnog prevaljivanja troškova na građane, što je najlakše sprovodiva mera, odgovorniji pristup upravljanju problemima u oblasti zaštite životne sredine u čaršiji podrazumevao bi sasvim drugačiju politiku.
Ta drugačija politika podrazumevala bi da, umesto skupštinske odluke o povećanju cena, lokalna vlast iskoristi priliku i skupštinskom odlukom uvede obavezu primarne selekcije otpada za sva domaćinstva i privredne subjekte na teritoriji grada.
Drugim rečima, ako je nastupilo vreme krize, onda je to prilika da se napravi iskorak iz ustaljenih praksi i ponudi dugoročno rešenje koje bi donelo pozitivne ekološke, ali i ekonomske efekte za grad. Na ljutu ranu ide ljuta trava, što se kaže.
Da li bi pomenuta odluka, opet posmatrano sa ekonomskog aspekta, proizvela dodatne troškove za građane – da, ali samo kratkoročno. Kupovina nekoliko posuda za odlaganje i odvajanje otpada u domaćinstvima je jednokratan trošak, nasuprot povećanju cena usluga odnošenja smeća koje teško da će padati (cene su neelastične na dole!) čak i kada bi se deponija napravila na Gradskom trgu.
Iz ugla komunalnog preduzeća i lokalne samouprave, umesto trenutnih troškova prevoza otpada na daleke destinacije, korišćenjem postojećih ili proširivanjem kapaciteta reciklažnog centra, moglo bi se računati na prihode od prodaje za reciklažu spremnog otpada. Uz to da bi, sa ekološke tačke gledišta, ukupna količina otpada koja bi išla na deponiju (staru ili novu, koju god) bila smanjena i njome bi moglo lakše da se upravlja.
Na stranu to što će jedna takva odluka u budućnosti morati da bude doneta i implementirana, ako se namerava dostizanje osnovnih standarda zaštite životne sredine koji važe u Evropskoj uniji. A mera je krajnje jednostavna i već primenjena u onom civilizovanijem i uređenijem delu sveta.
Za donošenje tih i takvih odluka u vremenima kriza, međutim, potrebna je vizija i hrabrost. Dnevnopolitički partijski narativi i gledanje sa sopstvenim građanima “preko nišana” dovelo nas je tačno tamo gde ne treba – da se spotičemo o svoje sopstveno smeće.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa “Forum 10”.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
