Tri je dana, naime, trajalo opšte uznemirenje i zabrinutost, pre nego se stanje svesti te iste javnosti vratilo u normalu. Za normalizaciju je, sa svoje strane, svakako zaslužna i politička kasta koja je svojim mudrim ćutanjem sačuvala raju od izlaganja nepotrebnom stresu.
Elem, svaka dalja briga je stavljena na čekanje, naročito nakon što se pojavila vest da do izistinskog kopanja ne može doći pre 2030. godine. Taman još pet godina bezbrižnog života, a posle – šta bude biće.
Ideja ovog teksta nije, međutim, bavljenje javnošću i boljkama njenog otpora rudniku u najavi.
Ideja nije ni bavljenje potencijalno vrlo problematičnim ekološkim aspektom cele priče kojim će se verovatno podrobnije (poza) baviti aktivisti za zaštitu životne sredine kojih čaršija ima najviše po glavi stanovnika na svetu.
Ideja teksta je posve drugojačija – da ukaže i problematizuje dva paradoksa koji mogu biti posledica najavljene rudarske aktivnosti.
Paradoks prvi
Notorna je činjenica da niti jedna strana investicija nikada nije stigla u Novi Pazar. O tome se pričalo, tražilo se, čekalo više od četvrt veka, ali nije se desilo.
U konstantnom iščekivanju spasilaca sa strane, razvijen je autentični model ekonomskog opstanka: sve što od privrednih potencijala čaršija ima je samoniklo i samoorganizovano.
Prvi korak čaršijskog ekonomskog samoodržanja napravljen je tokom devedesetih godina prošlog veka, kada se na ruševinama propalih državnih i društvenih preduzeća razvila “domaća radinost” i kada je stvoreno poznato “novopazarsko privredno čudo”, uglavnom u oblastima proizvodnje i prerade tekstila, kože i drveta i posledične trgovine. To je omogućilo da grad izbegne glad i propast.
Drugi korak, tačnije iskorak, počinje onoga trenutka kada kapital stečen u prvom koraku, vođen visokim profitnim stopama u nekim drugim granama, počinje da se seli. Taj se kapital, primera radi, danas dominantno nalazi u sektoru građevinarstva. To je omogućilo da grad opstane.
Za pretpostaviti je da bi se u budućnosti takvo gransko seljenje domaćeg kapitala nastavilo. Ipak, nad takvom perspektivom nadvili su se crni oblaci rudarske industrije koja je nanjušila zlato. I neke silne milijarde dolara ili evra zarade.
I upravo u tome se ogleda prvi paradoks: prva strana investicija koja će u Novi Pazar doći kroz ulaganje u otvaranje rudnika će biti – prva, jedina i poslednja. Jer, posle nje neće ostati ni kamen na kamenu. Nakon što iz utrobe okolnih brda bude iščupan svaki iole vredan kamičak.
Šta će biti sa domaćim kapitalom i hoće li se umesto u neku novu granu trajno preseliti na neku drugu destinaciju – videćemo.
Paradoks drugi
U problemu nije samo kapital. U problemu su i ljudi.
U opštoj atmosferi javnog ćutanja o budućem rudniku, sve više se među običnim ljudima ispotiha govori o iseljavanju. Svako se zabavio o svom halu.
Ljudi su zabrinuti za vrednost svoje imovine za koju očekuju da joj cena naglo padne, kao što je to slučaj u nekim drugim delovima Srbije koji su izloženi rudarenju.
Očekuje se ulazak u trku sa vremenom da se postojeća imovina rasproda po iole realnim cenama pre nego što se cene, nekretnina pre svega, survaju niz rudarsko okno.
Ovaj problem valja dovesti u vezu sa demografskim potencijalom grada. Visok prirodni priraštaj u kombinaciji sa i dalje značajnim doseljavanjem stanovništva iz okolnih opština čini da je Novi Pazar jedna od svega nekoliko lokalnih samouprava u Srbiji koja beleži povećanje broja stanovnika.
Šta ako taj i takav trend, od ranije načet odlaskom stanovništva ka zemljama Zapadne Evrope iz egzistencijalnih razloga, vrlo brzo bude preokrenut u suprotnom smeru pa se demografski potentna provincija očas posla pretvori u grad bez ljudi – pitanje je na koje u ovom trenutku odgovor ima samo Severina koja je takav grad jedina već videla.
Drugi paradoks bi, dakle, mogao da glasi: jedan od retkih gradova i regiona sa pozitivnim demografskim trendom potencijalno će biti izložen pražnjenju jer će se ljudi iseliti baš zbog investicije koja bi po definiciji trebalo da omogući boljitak, opstanak i ostanak življa na ognjištima.
Bonus paradox
Prsten i zlatni lanac iz poznate pesme, nakon što prethodno bude iskopan, da(va)će Australijanac.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
