Da će istorija imati o čemu da piše bilo je jasno još u petak. Ono o čemu se poslednjih meseci samo šuškalo, odjedared je postalo realnost. Posle gotovo dve decenije čaršijske su se hodže, u međuvremenu zavađene i podeljene do poslednje džamije, našle u istoj prostoriji, za istim stolom i sa istom namerom – da potpišu “temeljni sporazum” koji bi u perspektivi trebalo da isporuči dugoočekivano i naširoko prizivano “ujedinjenje” i “jedinstvo” Islamske zajednice.
Bio je to događaj vanrednog značaja i popularnosti, naročito među onim delom sirotinje raje koja drži do svog verskog života. Verujući je, ali i ostali deo naroda u Sandžaku ako ni zbog čega drugog a ono iz znatiželje, takav razvoj situacije dočekao vrlo emotivno.
Pod naletom (pre)naglašenih emocija društvene mreže su eksplodirale i opštenarodno veselje moglo je da počne. Pozitivne vibracije i rečenična lepršavost potpomognuta veštačkom inteligencijom, uz tek retki upozoravajući i na oprez pozivajući status, na Fejsbuku su označile početak kraja (pre)dugog perioda trajanja jednog od najtežih sukoba koji je Sandžak ikada video.
Izvan preovlađujućeg emotivno-iracionalnog konteksta, ipak, važno je obratiti pažnju na sadržinu dokumenta na koji su predstavnici dvaju zajednica, Islamske zajednice u Srbiji i Islamske zajednice Srbije, stavili paraf. Jedan pokušaj razložnijeg analitičkog sagledavanja Povelje o jedinstvu Islamske zajednice u Sandžaku i Republici Srbiji, kako je sporazum nazvan, proizvodi sledećih nekoliko utisaka.
Prvo, jedini pravi pobednik nakon potpisivanja pomenutog dokumenta bi, da je živ, bio Muamer Zukorlić. Njegovu poziciju spram pitanja organizacije i budućnosti Islamske zajednice i stavove koje je zagovarao još od 2007. godine uspeo je, gotovo do poslednjeg detalja, da operacionalizuje aktuelni predvodnik Islamske zajednice u Srbiji Mevlud Dudić.
Drugo, predstavnici Islamske zajednice Srbije pristali su na gotovo sve na čemu je Islamska zajednica u Srbiji insistirala od trenutka raskola. Što je doskora bilo nezamislivo. Između ostalog, IZS je prihvatila Sarajevo kao “neupitni duhovni, kulturni, nacionalni i institucionalni” centar.
Takođe, svi “imami, džemati i uposlenici” Islamske zajednice Srbije “bezuslovno i svojevoljno pristupaju jedinstvenoj Islamskoj zajednici u Srbiji”, dok prvi sledeći muftija sandžački može da bude samo neko ko dolazi iz aktuelnog miljea IZuS.
Tako je, što na direktan što na indirektan način, priznato institucionalno preimućstvo IZuS.
Treće, odredbama kojima se predviđa da u Sandžaku i Srbiji “može postojati samo jedna jedinstvena tradicionalna Islamska zajednica sa sedištem u Novom Pazaru”, a da je njen predvodnik “najviša vjerska titula” – otvara se pitanje odnosa prema Beogradu, odnosno onome što bi trebalo da bude beogradsko krilo doskorašnje Islamske zajednice Srbije.
Četvrto, nemoguće je a ne primetiti da je posebna pažnja posvećena borbi protiv vaninstitucionalnih aktera koji se bave “vjerskim, edukativnim ili humanitarnim radom”, a koji su, koristeći dugotrajno nesaglasje među ulemom, prigrabili značajan deo uticaja i finansijske moći. Kako će ta borba izgledati u praksi i koliko će biti uspešna, zavisiće i od tih vaninstitucionalnih aktera, a ne samo od “objedinjene” Islamske zajednice.
I peto, pomiriteljsku ulogu na sebe su preuzeli izvesni privrednici. Krajnje je zanimljivo i poprilično iznenađujuće bilo videti da su oni uopšte odlučili da se upuste u jedan tako komplikovan i osetljiv posao.
Da li su njihova obećanja o budućoj materijalnoj pomoći Islamskoj zajednici bila taj ključni podsticaj u situaciji kada su kase obeju “ujedinjenih” strana poprilično ispražnjene – u celu priču uvodi i nezaobilazni finansijski momenat koji, vrlo često, zna da bude od presudnog značaja.
Nasuprot svemu prethodno navedenom, istorija će – bez sumnje – imati da pamti još nešto: koncertnu izvedbu izvesne umetnice koja se odaziva na Senidah. Njen performans bio je prilika da čaršija, posle zaista dugo vremena, skine crni povez koji joj je preko očiju stavio sveprožimajući političko-verski narativ prema kojem je svaka vrsta zabave za široke narodne mase nepoželjna i prećutno zabranjena.
Uzvik iz publike “Senidah, I love you!” zato ima karakter istorijske izjave. Za čaršiju.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa “Forum 10” iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
