Pumpa se i dinsta. Brže, jače, bolje. Posvuda. I u svako vreme.
U isto to vreme, aktuelna (razvlašćena?) vlast pokušava da igra presing, što se kaže, po celom terenu. A teren je širok, čitava Srbija dakako, pa je nemoguće zakrpiti sve rupe. Uzdrmana do temelja, kreira paralelnu stvarnost i pokušava da fejkuje sve što može stvarajući konfuziju. Pribegava nasilju i ne libi se da društvo izlaže opasnosti od opšteg sukoba.
I tako više od pet meseci. Studenti i građani na jednoj, vlast i pripadajući joj narod na drugoj strani. Zahtevi studenata ostaju neispunjeni, lista zahteva sve je duža, dijaloga nema ni u najavi, približavanja stavova još manje. Studenti istrajavaju u svojoj upornosti, a vlast je autistična i nespremna da razume trenutak. U takvoj atmosferi sve više se stiče utisak da se društvo nalazi u situaciji bez rešenja. I bez izlaza. Koja može potrajati.
U iščekivanju događaja i/ili odluka koje bi mogle da zamene trenutni status quo i otvore prostor za željenu promenu, istodobno političku i vrednosnu, gde je u svemu tome čaršija – pitanje je koje ište odgovor.
Prvi utisak glede čaršije i njenog učešća u napred pomenutim gibanjima tiče se fenomena studentskih protesta. Kao najmlađi državni univerzitetski centar, ophrvan problemima političko-poltronskog odnosa prema (svakoj) vlasti – sa svim bolestima male sredine gde se strada za lajk, a kamoli za protest – Novi Pazar je u blokadu stupio sa zakašnjenjem. Bilo je tu svega i svačega, čak i odustajanja od protesta.
Međutim, od trenutka ulaska u blokadu čaršijska studentska pobuna postala je toliki hit i toliko seksi širom naše zemlje ponosne da je to pravo čudo. Razloga zašto je to tako ima podosta, ali je od razloga mnogo važnije ukazati na posledicu: studenti u blokadi su za kratko vreme uradili više za promociju principa ravnopravnosti i jednakosti građana naše republike nego što su to uspeli svi društveno-politički napori učinjeni u poslednje tri decenije. Jedan gotovo zaboravljeni region i ljudi u njemu tako su postali istinsko iznenađenje i otkrovenje protesta.
Drugi utisak se opet tiče studenata. Naime, za razliku od ostalih fakulteta u blokadi koji su se dugo držali isključivo prvobitno postavljenih zajedničkih zahteva, novopazarski su studenti u startu tim zahtevima dodali, najpre jedan, a zatim još jedan zahtev koji tretira specifične probleme sa kojima se lokalna zajednica od ranije bori. Tako su sebi na leđa natovarili dodatni teret suočavanja sa anomalijama u pravosudnom i akademskom sistemu koji njihovu borbu samo dodatno usložnjava i otežava. Hoće li sloboda umeti da peva, kao što studenti trenutno pevaju o njoj – videćemo.
Treće, od početka protesta studentski je korpus, iz razumljivih razloga, lišen neke značajnije kritike. Čak i onda kada je bilo grešaka u komunikaciji ili načinu sprovođenja aktivnosti, najveći se deo javnosti uzdržavao od toga da bilo šta zamera. U ime višeg cilja. To je, međutim, otvorilo prostor za onaj segment posebno osetljivoga čaršijskoga javnoga mnjenja koji sebe doživljava pokroviteljem studentske borbe da putem društvenih mreža bukvalno stravlja sve koji se usude na kritički odnos prema započetoj raboti. Što nije normalno. Realno.
Četvrti utisak jeste lokalna politička dinamika smeštena u ram protesta. Jedna od ključnih karakteristika čaršijskoga političkoga života odavno je situacija u kojoj su političke partije u vlasti, a sirotinja raja u opoziciji. Tako je najvećma i ovoga puta. Što će reći da je studentska pobuna samo produbila i potvrdila podele među pomenutim akterima. Političke partije koje su deo republičke vlasti i njihovi podržavaoci nisu na ulicama, naravno.
Politički akteri koji su istovremeno i vlast i opozicija, a ima i takvih, podržavaju studentske proteste i šalju svoje ljude na proteste – često prerušene u ulogu građanskih aktivista – koristeći pažnju javnosti i priliku za promociju. Takva pojava zapretila je da baci senku na studentske proteste, ali su studenti prema toj pojavi ipak uspeli da održe određenu vrstu distance. Ključnu podršku studentskim protestima na ulicama, konačno, pruža i dalje relativno skroman broj politički neopredeljenih i nezavisnih građana, a što ostaje sistemska boljka lokalne političke zbilje.
Peti utisak je možda i najzanimljiviji. U trenutku dok se u glavnom gradu očekuje najveći (kontra)miting u organizaciji vlasti u novijoj istoriji, upravo čaršija postaje ključna tačka studentskog i građanskog otpora. Dok neke kolone idu ka glavnom gradu, druge već uveliko pristižu u čaršiju. Ima u tome svakojake simbolike.
Na kraju, Zoran je Đinđić jedan od svojih najpoznatijih govora održao baš u čaršiji poručivši da ćemo se sresti u budućnosti. Da li je nadolazeća subota ta budućnost ili ćemo na nju još morati da čekamo? Neka bude borba neprestana pa dokle stignemo. Svi zajedno.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa “Forum 10”.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
