Rođen je u Radmancima, u Crnoj Gori, u Novom Pazaru je živeo do 1992. godine, kada su ga životni putevi preko Nemačke odveli do Švedske, gde živi u gradu Lundu.
Jedan je od najznačajnih sandžačkih pisaca, dobitnik brojnih nagrada.
O detinjstvu, prvim tučama, naliv peru, ali i ljudima koji su obeležili taj period njegovog života pričao nam je dok smo šetali njegovim ulicama sećanja u Novom Pazaru.
Video emisija Ulicama sećanja – Refik Ličina
Ulica Donji Aleksinac
Šetnju smo počeli iz ulice Donji Aleksinac, koja se nalazi u naselju Potok, gde je Refik proveo tri-četiri godine ranog detinjistva.
Pokazao nam je kuću u ovoj ulici, u kojoj su iznajmili sobu 1962. godine, kada je njegova majka dobila posao u tadašnjem TK “Raška“.
„Kasnije smo živeli u naselju Bukreš, naselju Lug, pa u Jošanici, ali su mi sećanja na period života ovde fascinantna. To su ta dečija sećanja, mnogo igranja, prve fujaljke, pravili smo šedrnje, bobove i sličuge. Polili bi ulicu vodom, jer je prilično strma”, kaže Refik.
Priča nam da su u tom delu grada uglavnom živele radničke porodice, da se živelo siromašno, ali da se tu podrazumevalo da moraš da budeš hrabar i oštar.
„Tukli smo se, uglavnom su to bile tuče između jedne i druge mahale. Gađali bi se, išla bi nam krv na nos, ali nisu to bile neke opasne stvari. Igrali smo žmurke, klikera. U to vreme ovde nije bilo asfalta, a dole je bio jedan potok”, kaže on.
Seća se i Jevrejskog groblja, koje je njemu u tim godinama izgledalo mnogo veće.
„Ja sam u to vreme mislio da su Jevreji neko bratstvo, kao što imaš Ličine ili Ćoroviće. Ma sva ova groblja su u principu naša, ne treba ih odvajati na ova ili ona”, kaže kroz osmeh.
Pitamo ga kako je taj mali dečak postao veliki sandžački pisac i pesnik, jedan od najpoznatijih i najplodonosnijih.
„Za pisanje je u početku dovoljan talenat i lektire, ali da bi pisao ozbiljnije treba ti životno iskustvo. Možeš ti naći nešto i na internetu ili u nekom klasičnom romanu, ali je mnogo bolje ako imaš sećanja u glavi, ako si neke stvari video, živeo, osetio”, kaže on.
Refik nam priča da kada danas razmišlja o Novom Pazaru uglavnom je to neko majsko ili septembarsko jutro.
„Uglavnom imam u glavi neko jutranje ispijanje prve kafe, čitanje novina, čuješ ljude oko sebe šta pričaju i tako…Naiđu mi i ta sećanja na ovu kuću u Potoku, za koju sam mislio da je više nema, nisam ovde dolazio bar 20 godina”, kaže on.
Priča nam da mu se i danas u Novom Pazaru sviđa to što je živ grad, gde vlada tolerancija i međusobno pomaganje ljudi.
Ulica 28. novembra
Refikova sećanja dalje su nas odvela do Pešačke zone, gde su napravljene prve stambene zgrade u Novom Pazaru.
„Tu je živeo neki fini svet, a nama je bilo interesantno da ih gledamo. Međutim, ova ulica je meni važna, jer je tu bila knjižara u kojoj mi je majka u trećem razredu osnovne škole kupila prvo naliv pero, marke Pelikan. I kasnije mi je poklanjala naliv pera, ali to je bilo prvo”, priseća se on.
Priča nam da je prvu pesmu napisao 1976. godine, kada je imao 20 godina. Upisao je Medicinski fakultet u Nišu, ali je tokom prve prakse shvatio da to nije posao za njega.
„Onda sam pisao, došao u Novi Pazar, zaposlio se u biblioteci, gde sam radio 10 godina. Ponosan sam na taj period, jer sam o onoj dečici koja čitaju pomogao da nađu pravu knjigu, usmeravao ih pravim putem. Neki od njih su danas među vodećim pesnicima u Srbiji, pa i u Bosni. Pomenuću Asmira Kujevića, Enesa Dazdarevića i Samira Hanušu”, kaže Refik.
Priseća se da su sve srednje škole u to vreme bile okrenute prema biblioteci, jer je ona bila jedan od retkih kulturnih centara.
„Čitalo se u to vreme mnogo više nego danas. To je bilo dobro, jer onda budeš tolerantniji, mirniji. Danas je sve na internetu, a to je veoma opasno, jer nema mnogo znanja u ljudskim glavama, bolja je knjiga”, kaže on.
Pitamo ga da li je knjiga “Knjigovezačka ulica“ dobila ime po nekoj od novopazarskih ulica.
„U Lundu postoji ulica koja se zove ’Knjigovezačka’. To je jedna sporedna ulica, poput moje Osmana Đikića, u naselju Jošanica. Inače sam ja našao mnogo sličnosti između Lunda i Novog Pazara, pre svega u tafri. Postoji ta čuvena pazarska tafra, e u Lundu isto tako, mnogo se busaju da su pametni, da imaju najstariji univerzitet, crkvu, a nikakvog haira od toga nemaju”, kaže on.
Ulica Stevana Nemanje
Razgovor smo nastavili ispred stare kuće Čavića u ulici Stevana Nemanje, gde je Refik završio prva dva razreda osnovne škole, početkom šestdesetih godina.
„Ova zgrada je izgledala fantastično, u to vreme još nije bila ni počela izgradnja Kulturnog centra. Imala je visoke plafone, sve je unutra bilo nekako elegantno. Ostala mi je u lepom sećanju. Igrom sudbine, bio sam u petom ili šestom razredu osnove kada smo kupili kuću u ulici Osmana Đikića, gde nam je treći komšija bio Šemsibeg, inače čovek koji je napravio ovu kuću”, priča nam on.
Refik je kasnije završio Gimnaziju, jedno vreme studirao medicinu, a po povratku u Novi Pazar, osim posla bibliotekara sarađivao je sa tada veoma popularnim novopazarskim nedeljnim listom Bratstvo.
„Imao sam svoju rubriku u tom listu, pisao sam eseje i tekstove o knjigama. U to vreme tamo je radio Rizo Kolašinac, jedan od mojih najboljih drugova i najboljih novinara. Bio je oštar kritičar. Ja bih objavio pesmu u nekom važnom časopisu, svi me tapšu po ramenu, a on bi mi našao zamerku, a meni je to bilo dragoceno”, priseća se.
Pitamo ga kako je došlo do toga da nikada u Novom Pazaru nije imao promociju neke od svojih brojnih knjiga.
„Moje je da pišem knjige, a na drugima da takođe rade svoje poslove. Ja nisam od onih pisaca koji opterećuju nekoga onim što rade, nagrade koje sam dobio su dobile moje knjige i to je privatna stvar, ne moram sada time da mašem. I dok sam radio ovde u biblioteci, u to vreme imao dve objavljene knjige, međutim nijedne nije bilo u biblioteci. Moj posao je bio da pišem, čak sam u to vreme dobio i prve nagrade, a do direktora te ustanove je bilo da li ćemo ih imati među policama ili ne”, kaže on.
Smatra da nije jedini koji je zaboravljen u ovom gradu, već da su tu i Predrag Peruničić, Rizo Kolašinac, Momo Čorbić i Fikret Hajdinović.
Rastajemo se od njega u želji da naš naredni susret bude u ovom gradu na promociji neke nove njegove knjige ili književnoj večeri.
A.Bajrović
Video kamera: E.Ličina
Video dron: H. Ličina
Tekst i emisija “Ulicama sećanja“ urađeni su u okviru projekta “Slike i prilike Novog Pazara“, koji realizuje Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.