Autor je brojnih naučnoistraživačkih radova iz oblasti regionalne anestezije, koji su publikovani u domaćim i stranim časopisima.
Ipak, Novi Pazar i prijatelje iz detinjstva nikada nije zaboravio i na kojoj god poziciji da je bio trudio se da im pomogne.
O dečijim nestašlucima, školskim danima, ali i ljudima koji su obeležili taj period njegovog života pričao nam je dok smo šetali njegovim ulicama sećanja.
Video emisija Ulicama sećanja sa Rodoljubom Stefanovićem
Ulica Oslobođenja
Šetnju smo počeli iz ulice Oslobođenja gde je bila njegova porodična kuća, na mestu gde se danas nalazi stambena zgrada.
Preko puta te kuće bio je zatvor i zgrada Osnovnog suda, danas je tu Škola za osnovno muzičko obrazovanje “Stevan Mokranjac“.
“Ovaj deo grada danas potpuno drugačije izgleda, tada su tu bile samo prizemne kuće. Moja majka je radila u sudu, ispred moje kuće je bio neki potočić, a mi smo se kao deca često igrali u zatvorskom krugu, znali su nas svi zatvorski čuvari. Sve nam je nekako bilo blizu, Gradski stadion, škola“, počinje Rodoljub priču.
Priznaje nam da se, kako godine prolaze i kako biva stariji, sve češće u mislima vraća upravo u ovu ulicu.
“Prvo što me asocira na Novi Pazar je jedno potpuno drugo vreme, neka nostalgija. To su neke šezdesete godine, igrali smo fudbal, košarku, ceo dan provodili na ulici, jedva su nas roditelji uvlačili u kuću. Igrali smo komite i žandara, kauboja i Indijanaca, Nemaca i partizana, pravili smo klikere od kamena. Svake nedelje se znalo, semenke u džep i na stadion, svi smo navijali za Fudbalski klub Novi Pazar“, priseća se on.
Kaže da su kao klinci počeli da slušaju rok muziku, te da je u ovoj ulici bio začetak ovog muzičkog pravca, jer je tu nastala grupa “Plavi krinovi”.
U ovoj ulici i danas živi njegov prijatelj iz detinjstva, Hakija Hafuzi, kojeg smo kratko posetili.
Koliko god ih je život razdvajao oni su pronazalili načine za druženja i negovanje prijateljstva, koje traje preko 60 godina.
“On je malo stariji od mene i bio mi je idol. Tu smo pravili priredbe, a ispred njegove kuće i lutriju, uvek je imao njuh za biznis. U njegovoj šupi su bile prve rok robe, počeo je lupajući u kante od masla. Kasnije se izrodila grupa TNT, gde je Hakija bio bubnjar“, priča nam Rodoljub i podsećajući se brojnih njihovih zajedničkih dečijih nestašluka.
Osnovno obrazovanje završio je u Osnovnoj školi “Rifat Burdžević Tršo“, koja je u to vreme bila na kraju grada.
“Bila je to tada škola na kraju grada, posle nje nije bilo kuća. Školu su pohađala deca obično iz siromašnijih slojeva društva, sa Hadžeta, Jošanice, Jaklje, ali meni su to bili zanimljivi likovi. U to vreme gradska škola bila je ’28. novembar’, u koju su išli tatini sinovi. Prvi učitelj mi je bio Šaban Kurtović, jedan naočiti gospodin, koji me je naučio da čitam i pišem. Bio sam dobar đak, voleo sam školu“, kaže Rodoljub.
Kroz osmeh ističe da njegovim prijateljima u Beogradu nezamislivo zvuče brojni njegovi doživljaji iz detinjstva.
Gradski park
Šetnju smo nastavili do Gradskog parka, koji Rodoljuba asocira na bežanje sa časova iz Gimnazije.
“Iako sam bio dobar đak, uvek bih se solidarisao, kada beže svi bežim i ja. Vidim da je danas taj bedem gde smo sedeli malo sređeniji, ima pozornicu, a tada je bio devastiran, ali nama je to bilo zanimljivo. To je bilo preko dana, a uveče su se prve tinejdžerske ljubavi dešavale ovde, prvi poljubci“, kaže kroz osmeh.
Priseća se Gradskog jaza, Gradskog bazena gde su provodili letnje raspuste, žalosnih vrba okolo parka.
Nakon završene Gimnazije upisuje Medicinski fakultet u Beogradu, a postaje i član Akademsko kulturnog društva “Branko Krsmanović“ ili “Krsmanac“, kako ga Beograđani od milja kraće zovu.
“Bio sam dobar đak i tada je to bilo kao neko pravilo da dobri đaci idu na medicinu, a ja sam voleo biologiju i hemiju, zanimao me je ljudski organizam i odatle je sve to krenulo. Sa lakoćom sam upisao i studirao medicinu. Ovde sam pevao u horu kod Predraga Peruničića, a nastavio u Krsmancu u Beogradu“, priča nam.
U to vreme “Branko Krsmanović“ je bio najpopularniji i najveći ansambl, sa njima je proveo tri meseca na američkoj turneji, od Atlantika do Pacifika.
“Svaki dan je bio drugi grad i drugi koncert. Bilo je naporno, ali to je bilo veliko iskustvo. Danas je to čini mi se teško i zamisliti“, priča uz osmeh.
On smatra da je u to vreme veliku ulogu u razvoju i životu mnogih Novopazaraca odigrao Predrag Peruničić.
“Vukao je ceo grad, što se tiče muzičke kulture. Njemu nije bilo teško da sa harmonikom na leđima ide od škole do škole i pravi audicije. To je bilo vreme rokenrola, a on je nama uneo novu dimenziju, horsko pevanje i ljubav prema duhovnoj muzici. Bio je veliki čovek, boem u duši“, kaže Rodoljub.
Potom se prisetio da je upravo u Gradskom parku bio prvi bioskop u Novom Pazaru, u zgradi gde je danas Narodna biblioteka “Dositej Obradović“.
Obišli smo i Severni bastion Novopazarske tvrđave, čija rekonstrukcija je trenutno u toku.
“Prva asocijacija ljudi van Novog Pazara na ovaj grad su ćevapi i mantije, međutim tu su i Antun-alem džamija, Sopoćani, Hamam, Novopazarska banja. Mislim da bi svi trebali malo više da propagiramo kulturne vrednosti, a ne samo gastronomske“, smatra on.
Gradski trg
Rodoljub se po završetku Medicinskog fakulteta vratio u Novi Pazar i dve godine radio u Medicini rada.
“Tada su bila popularna bolovanja i trebalo je tu balansirati. Poznaješ sve ljude, nekima progledaš kroz prste. Bila je tada dobra ekipa lekara u Medicini rada, stari vukovi, dva stomatologa Sreten Popović i Ismail Bošnjović, kardiolog Nusret Jahović i ja kao najmlađi lekar. I dan danas se sećam svih njih, na žalost oni nisu više među živima“, navodi on.
I danas mu je jedna scena iz tog perioda ostala duboko urezana u sećanju.
“Radilo se od šest ujutru, išli smo na posao gradskim autobusima. Pauza za doručak je bila od pola devet do devet. Bila je to neka velika, ogromna menza. Čuje se zveket pribora za jelo, a onda ulazimo mi lekari i nastaje muk, svi gledaju u nas, jer dolaze doktori da doručkuju“, priča sa osmehom.
Kaže da mu je to iskustvo rada u Novom Pazaru neizmerno pomoglo u daljoj lekarskoj karijeri. Nakon specijalizacije nije se ovde vratio, ostao je da živi u Beogradu.
“Bio sam svih ovih godina neka vrsta ambasade u Beogradu svim Novopazarcima, pokušavao sam da pomognem svima koju su to od mene tražili. Ludima je to mnogo značilo“, priča nam.
Odnedavno je u penziji, a trenutno je angažovan kao lekar veštak u Penzijsko invalidskom fondu.
Priča nam da je ljubav prema Novom Pazaru uspeo da prenese i supruzi koja je Beograđanka, ali i ćerki.
“One mnogo vole Novi Pazar, raduju se svakom dolasku ovde. U pregovorima smo da kupimo neku nekretninu ovde, da bi češće dolazili. Inače, volim da ih zbunjujem nekim pazarskim izrazima kada razgovaramo, nekim turcizmima, kad im kažem ‘vakat je’, ‘hajirli’, ‘aman'“, priča nam.
Na kraju razgovora Novopazarcima poručuje da se drže, budu pozitivni, bez velikih očekivanja u životu, ali i da čuvaju starine, da bi grad imao čime da se ponosi.
A. Bajrović
Video kamera: E. Ličina
Video dron: A1tv
Tekst i emisija “Ulicama sećanja“ urađeni su u okviru projekta “Slike i prilike Novog Pazara“, koji realizuje Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
