Razmišljajuću u čemu je “kvaka” svog ovog haosa zaključujem da je glavni problem u školstvu.
Šta očekivati kada nam je školstvo palo u ruke onih koji su sa kupljenim diplomama došli da nam uče decu. Deca nepogrešivo osete one koji pojma nemaju o predmetu koji im predaju, mada se oni koji stoje preko puta njih brane od svog neznanja strogošću u kojoj počiva nesigurnost u same sebe, ali opet su dovoljno bezobrazni da svoje ocene ponude na tržište pa ko da više.
Deca završe škole kod takvih profesora, osakaćena neznanjem, doći će da vode firme, kako svoje, tako i tuđe, i za posledicu imaćemo ovu današnju sliku naše ekonomije, školstva, zdravstva.
Ne možete otvarati fakultete u svakom većem selu pri tom očekivati da ćete stvoriti stručan kadar. Diplome ” A la Mala Krsna” su preplavile sve institucije. Posledice su očigledne i katastrofalne.
Šta reči o zemlji u kojoj se propagira putem javnog servisa nemoral, oličen u “Zadruzi”, “Parovima”, ili u emisijama gde kokošari, sitni kriminalci, jajare raznih fela, imaju svoje nastupe sa kojih ih uz osmeh predstavljaju oni poput Marića na Hepiju, koji je tu samo kao mali šrafčić u aparatu čije je gorivo ljudska duša.
Jedan se od vlasnika jedne televizije koji se počeo baviti pravljenjem letećih automobila i dronova, karaktera koji je najsličniji morskom krastavcu, bez trunke srama je uz svaku vlast. Uspeo je da za sina koji je ubio devojčicu na pešačkom prelazu izdejstvuje nanogicu na godinu dana.
Cena obraza se razlikuje od čoveka do čoveka. Neko za svoj obraz da život, neko ono što se kulturno kaže produžetak leđa.
Patrijarhalne sredine kao što je ova u kojoj živim, ozbiljno je načeta. Najbolji pokazatelj je slika od pre neki dan gde mrtvu devojčicu na ulici vozači obilaze kao zgaženog psa na drumu.
Izdelismo se po partiskoj liniji da su čak i glave padale. Izdelismo se na došljake i starosedeoce, izdelismo se od roditelja, braće, sestara.
Nije to ništa čudno s obzirom da smo godinama u medijskom mraku. Kada vas svakodnevno plaše ratom, nestašicama, bedom i propagndom da je ceo svet okrenut naopačke, dovelo nas je dotle da ne osećamo da mi dubimo na glavi i da nam zbog toga sve tako izgleda.
Zgrade koje svakodnevno niču u ovom urbanističkom haosu dave nam grad. Životni prostor nam je ugrožen do te mere da nemamo više gde preći ulicu, a da se ne osećamo da se nalazimo u sred rata na brisanom prostoru koji snajperisti gledaju kroz optički nišan.
Još nije kasno da se prenemo iz ove letargije. Nije kasno, ali je krajnje vreme.
Ipak, ja verujem u pobedu dobra. Bitku u dva različita smera može odvesti jedan hrabar vojnik ili vojnik kukavica. Na nama je da se zapitamo šta želimo. Pobedu ili poraz.
Autor teksta je Vladan Đokić, književnik iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
