Novopazarka Zibija Šarenkapić završila je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Prištini. Kao profesorica srpskohrvatskog jezika radila je u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Novom Pazaru od kasnih sedamdesetih do 1999. godine, kada se potpuno posvetila građanskom aktivizmu. 1992. godine osnovala je Nevladinu organizaciju (NVO) “Kulturni centar DamaD“, gde je bila izvršna direktorka. Aktivno je 30 godina radila sa mladima i ženama, pokretala i učestvovala u kampanjama protiv nasilnog ekstremizma, osnovala je SOS telefon za podršku žrtvama porodičnog nasilja i kroz brojne projekte radila na promociji interetničkog i interreligijskog dijaloga, ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i demokratskih principa. Grad Novi Pazar joj je prošle godine uručio plaketu za izuzetan doprinos razvoju ljudskih prava.
Free media: Povukli ste se iz javnosti već tri godine, šta danas sa ove distance smatrate svojim najvažnijim doprinosom zajednici u Novom Pazaru, ali i šire?
Šarenkapić: Ima tu nekoliko nezaobilaznih tačaka, a jedna od njih je doprinos svemu onome što se jednom rečju može nazvati štampanim formama. Uspostavili smo književni časopis “Has”- list manjine, u većini slučajeva, te na taj način pozicionirali Novi Pazar na kulturnoj mapi bivše Jugoslavije, kao mesto gde se izdaju “pametne“ knjige iz oblasti beletristike, poezije, proze, rečnika. Mnogo pojedinačnih autora dobilo je priliku da objavi prvu knigu pesama. Pričam suštinski o devedesetim godinama, ali i refleksijama tih godina sve do danas, jer je Novi Pazar u međuvremenu dobio i druge književne časopise i u međuvremenu su se pojavili i drugi izdavači, a književnici koji su tada objavljivali prve knjige sada su postali vidljiva imena u kulturi i književnosti Srbije i Bosne i Hercegovine. Dakle, to je apsolutni doprinos koji se može nazvati dugoročnim i da je paralelno tekla transformacija zajednice u smislu sagledavanja koliko ona može sama sebi da pomogne, koliko može da utiče i da se transformiše u skladu sa potrebama. Mislim da je na tom polju DamaD bio veoma koristan, jer je uvek nastupao nekonfliktno i nastojao da prepozna, definiše i jasno artikuliše interes zajednice na prvom mestu i da je u krajnjem slučaju zajednica umela to da prepozna i da vrednuje. Dodaću da su se uz Narodnu biblioteku “Dositej Obradović“ i Kulturni centar u Novom Pazaru u međuvremenu formirale i artikulisale i druge institucije koje su prepoznale da polje kulture ne pripada samo ranije etabliranim institucijama. Dakle, kultura se u tom smislu demokratizovala i neke druge javne ustanove su u nekim svojim programima doprinele da se ona u DamaDovoj interpretaciji afirmiše i približi građanima. Nedavno je u Zagrebu objavljena Antologija savremenog bošnjačkog pesništva na početku milenijuma, u kojoj je zastupljeno mnogo stvaralaca poreklom iz Sandžaka. To pokazuje da je kontinuitet tog stvaranja na kulturnoj granici već potpuno utemeljen i da se očekuje i od drugih da se bave ovim pitanjima, jer je DamaDov doprinos veoma vidan u svemu tome, naročito u godinama kada se svuda okolo razaralo, a u Novom Pazaru stvarale knjige.
Free media: Kako vidite i komentarišete sve ovo što se poslednjih godinu dana, ali i više, dešava na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru?
Šarenkapić: Prvo, moramo se zapitati zašto smo kao zajednica zapravo tek sada, i to sa velikim zakašnjenjem, postali svesni problema koji su se očigledno godinama gomilali unutar Univerziteta. Izostajala je otvorena komunikacija između zaposlenih na Univerzitetu i lokalne zajednice i svih njenih aktera, kao i sistematsko građenje odnosa poverenja, saradnje i međusobnog uvažavanja. Zbog toga zajednica nije imala ni uvid u probleme, niti razvijen osećaj pripadnosti tom sistemu. Kako je Nadija Rebronja jednom prilikom primetila, na Univerzitetu se razvila kultura naučene bespomoćnosti, pa je u trenutku kada su problemi konačno izašli u javnost, zajednica ostala zbunjena i nesigurna kako da pomogne, a često i emocionalno distancirana. Drugo, danas je jasno da problemi postoje, ali rešenje koje se trenutno nudi, prinudna uprava, deluje kao privremeni flaster, a ne kao odgovor na suštinske uzroke. Govori se o nepotizmu, korupciji i ozbiljnom padu kvaliteta. Ključno pitanje je da li ćemo imati hrabrosti da pokrenemo ozbiljan lokalni dijalog o tome kakav univerzitet nama zapravo treba. Koje studijske programe zahteva lokalna privreda, kultura i društvo u celini? Kakvo institucionalno uređenje je neophodno da se ovakva situacija više nikada ne ponovi? Smena rektorke može imati simboličku težinu, ali bez dubinske reforme ona ostaje samo isprazan gest sa ogromnim rizikom ponavljanja izvornog problema. Taj dijalog bi morali da iniciraju zaposleni, bivši zaposleni i studenti jer najbolje poznaju situaciju iznutra, ali on za sada izostaje. Treće, i možda najporaznije, jasno je da se bez ozbiljnog političkog dijaloga na lokalnom nivou ništa suštinski i održivo ne može promeniti. Lokalni politički akteri, bilo bošnjački ili srpski, ne samo da ne nude rešenja, već ne pokazuju ni elementarnu viziju razvoja Univerziteta. Univerzitet se ne doživljava kao strateška osovina budućeg razvoja grada i regiona, već kao povremena politička tema za kratkoročno prikupljanje poena. Takav pristup svedoči o kratkovidosti i dubokoj nebrizi za dugoročni razvoj Novog Pazara. Ukratko, suočeni smo sa tri ključna problema: zašto je Univerzitet bio suštinski samoizolovan od zajednice, zašto nemamo strateški dijalog o njegovoj reformi i zašto politički akteri ovu temu tretiraju kao političku priliku, a ne kao razvojno pitanje od fundamentalnog značaja. Zato smatram da su nam potrebne tri stvari. Prvo, otvoren dijalog na gradskom nivou o tome kakav univerzitet želimo, za koje razvojne, kulturne i društvene potrebe. Drugo, jasan i odgovoran plan saradnje sa državom, jer ne smemo zaboraviti da je država i osnivač i finansijer Univerziteta, a stanje na Univerzitetu neodvojivo je od opšteg stanja u zemlji. I treće, potrebno je da svi oni koji rade ili će raditi na Univerzitetu budu svesni da odvajanje od zajednice dugoročno vodi izolaciji i slabosti. Univerzitet nema luksuz da se otuđi, a zatim od iste te zajednice očekuje bezuslovnu podršku.
Fotografija sa dodele plaketa i povelja na Dan grada- 20. april 2025. godina
Free media: Dobitnica ste plakete grada za izuzetan doprinos razvoju ljudskih prava posle tri decenije aktivizma. Nakon dodele plakete rekli ste za naš portal da je “Novi Pazar svet, ako je suditi po 12. aprilu prošle godine, dok je po vremenskoj prognozi malo, nezanimljivo mesto, na periferiji svega, ograničeno svojom veličinom i resursima, ostavljeno i na marginama svih narativa”.
Šarenkapić: Smatram da sam tu plaketu dobila baš kada je trebalo, kada više niko nije mogao da oceni ništa novo, samo ono što je već urađeno. Verujem da se neki ljudi preskaču u nekim periodima života za dodelu ovakvih priznanja iz straha da se ne mogu proceniti kako će se ponašati sutra. Iskreno, dok postoji počasni građanin ovog grada nisam preterano počašćena bilo čime što se dobija od grada. Što se tiče te moje izjave na dodeli plakete, bez obzira kako nas neki vide, Novi Pazar za sebe misli da je svijet i on to i jeste. To nam samo govori da se mi primarno bavimo sobom, a kada se ljudi bave sobom oni iznađu najbolje puteve da prevaziđu svaki problem. Najmanje ima 10 godina kako se Novi Pazar više ne proziva da želi da kosovizuje Sandžak, na primer. O tome se govorilo godinama, kada god je trebalo pokriti neki problem spolja ovde bi se nešto desilo pa bi se danima pravdali da mi to nismo. Sve manje nam je bitno šta će ko da kaže okolo, a sve nam je više važno da naše dvorište bude čisto. Znači, prebiramo sami po sebi i menjamo sebe. I, naravno, da institucije i politika nisu uvek odraz toga. Ja u ovom trenutku zastupam mišljanje da je grad mnogo složeniji organizam nego što je njegova institucionalna stvarnost ili njegova politička stvarnost. Te poruke su stigle i do njih, nedovoljno, jer su i jedni i drugi prilično ucenjeni, ali to ne znači da nećemo napredovati baš onoliko i onim tempom kojim se mi sami budemo zalagali za to. Neće nas institucije i politika vući napred, već naše potrebe i zato ovaj grad postoji ovoliko vekova i nikad nije bio potpuna margina. Novi Pazar nikada nije bio potpuna margina, čak i onda kad su granice išle preko njega samoga.
Free media: Kako vidite stanje civilnog društva i građanskog aktivizma danas u Novom Pazaru? Da li se glasovi ljudi iz civilnog sektora više slušaju ili su dodatno marginalizovani u odnosu na raniji period?
Šarenkapić: Mi smo učili šta je civilno društvo, nismo to znali, to su bili početci. Samo neki od nas su devedesetih godina bili dovoljno otvorenog duha da prepoznaju moguća polja delovanja, kada je inače sve bilo sravnjeno. Nosili smo se sa zajednicom i sa sobom jednako teško. Zajednica je u to vreme željna da neko iskorači i artikuliše ono što ona misli ili što neki od njih misle. Živelo se u neizvestnosti i strahu, a ja nisam sigurna šta je u tom trenutku bilo teže od toga. U našoj blizini se dešavaju ratovi, a građani žele da čuju da je neko rekao nešto što oni intimno misle, ali nisu sigurni da su pozvani da govore, da bi umeli da kažu to što misle. Svi oni koji su u devedesetih godina govorili vrlo su mislili šta će reći, jer su bili odgovorni pred sobom, svojom zajednicom, a naročito pred užom i širom familijom. Danas je situacija potpuno drugačija, svako ima priliku da kaže šta god misli i hoće. Mislim da je moja generacija civilnog sektora ostavila solidnu platformu za sve generacije koje dolaze kroz dva koloseka. Jedan je da su mnogi koji su danas aktivni dobili predznanja kroz različite programe koje je civilno društvo organizovalo u prethodnim decenijama. Drugi je da su se sada već mnogi navikli da civilno društvo ima mišljenje i sada se pojavljuju neki mladi ljudi kojima aplaudiram rado svaki put kada ih čujem. Ne zameram im što ne pokrivaju sve oblasti društvenog života, jer svi počinju od tačke koja ih najviše boli, pa tako studenti pričaju o svom položaju, novinari o svom, nastavnici o sadržaju školskih programa koje moraju da poštuju, ali sam sigurna da će se u jednom trenutku svi oni preispitati šta se to dešava u institucijama kulture i može li se tu nešto poboljšati. Koliko se društvo raspada to pokazuje da je najjednostavnije delovati na ljude kroz humanitarnu aktivnost i pitanja koja su najmanje konfliktna, da bismo došli do one tačke kada možemo relevantno da postavimo pitanje kada će se institucionalni okvir u ovoj zajednici menjati. Ne možemo da tražimo da se menja Beograd ako se ne menja Novi Pazar, u kapacitetu koji je moguć za promene.
Forum u Novom Pazaru- “Nedelje ljudske sigurnosti u jugozapadnoj Srbiji-Sandžaku“ -19. jul 2014. godine
Free media: Koliko je, po Vašem mišljenju, prostor za ženski glas danas drugačiji nego pre 10 ili 20 godina?
Šarenkapić: Postoji velika razlika. Suštinski mi smo počinjali da se borimo od nule i trebalo je artikulisati početne pozicije. Dakle, postavljali smo temelje onome što se zove položaj žena u društvu koje nije socijalističko, jer je to društvo imalo to pitanje na dnevnom redu od 1945. godine i od AFŽ-a i bilo rešeno da se dobijaju jednake zarade za jednak rad. Međutim, mi smo već bili zagazili u surovi početni kapitalizam, kad više žene nisu imale ravan status u ekonomiji i na radnom mestu, pa je, recimo, to pitanje bilo najprijemčivije za druge žene i pitanje borbe protiv nasilja nad ženama, jer je zakonodavac već 2002. godine definisao šta je nasilje nad ženama, odnosno prvi put je dat alat civilnom društvu promenom jednog člana krivičnog zakonika kojim je definisano da je nasilje nad ženama javni društveni problem, a ne privatna stvar muža i žene unutar njihove kuće. Ta dva pitanja, pitanje ekonomskog učešća žena u raspodeli društvenog proizvoda i pitanje nasilja nad ženama su najbezbolnije ulazne tačke za afirmaciju onoga što se zove rodna ravnopravnost i set ženskih prava. Ne treba zanemariti činjenicu da je 1995. godine, kada je usvajana i donošena Pekinška deklaracija i platforma za akciju, jedna žena iz Novog Pazara učestvovala u tome. Bila je to Vasvija Gusinac. U institucionalnom smislu Novi Pazar je usvojio sve što je jedan grad mogao da usvoji, a to što se to ne primenjujuje to je neka druga priča. U ovoj zemlji se ne primenljuju ni svi članovi ustava, ni svi zakoni. Na civilnom društvu je da čeprka po institucionalnom pamćenju grada, po njegovim dokumentima i da insistira da budu primenjeni. U svakom slučaju, mi danas nemamo predstavnika Skupštine grada Novog Pazara a da se nije deklarisao za rodnu ravnopravnost. Ne usuđuju se više da govore protiv toga, što je neka vrsta pobede.
Jedan od skupova nevladinih aktivista u Novom Pazaru- 20. maj 2022. godine
Free media: Dugi niz godina ste ukazivali na potrebu interetničkog i interreligijskog dijaloga u Sandžaku. Šta danas mislite o tome?
Šarenkapić: Ako ne nastavimo tim smerom, ako ova zemlja ne nađe svoj ključ za dijalog, nikuda nećemo stići. Mi smo formalno 2014. godine našli ključ za dijalog zahvaljujući uspostavljenom međustranačkom dijalogu. Tada je donet dokument koji nije mnogo primenjivan, a zvao se Deklaracija o ponašanju učesnika u izborima u Bošnjačkom nacionalnom vijeću. Suština je da smo mi naučili međusobno da razgovaramo, učesnici u izborima su se pozivali na taj dokument. Tada smo naučili da se ne razgovara ako jedni druge nazivamo ološima, odnosno ako se u javnom prostoru ne uvažavamo onda nema dijaloga. Pre toga su bošnjački političari jedni druge saterivali u mišje rupe i tako dalje, te smo stalno bili primer u zemlji kako se Bošnjaci svađaju i koliko imaju partija. Danas smo mnogo napredovali, naučili smo šta je dijalog, da postoje javni i tajni dijalozi. Naučili smo kroz interetnički i međureligijski dijalog ključne stvari koje su se promenile u gradu. Na jednom okruglom stolu koji je održan 2015. godine, gde su učesnici bili predstavnici svih institucija i Islamske zajednice, rekli smo da imamo problem povezano sa onim što je u medijima bilo nepodnošljiv pritisak koji se zove islamski ekstremizam. Ceo grad se tada transformisao, jer su sve institucije rekle da mi imamo problem, mi se sa tim susrećemo, a ne znamo kako da reagujemo. Narednih godinu i po dana mi smo se 12 puta sreli na okruglim stolovima, diskutovali, donosili neke preporuke i zaključke, a nakon svega dobili izvrstan dokument koji je bio izraz zajedničke volje i vežbe da rešimo problem. Vežba je bila kako mi transformišemo sebe u centralizovanom institucionalnom sistemu i kako se mi učimo da koristimo poluge institucionalne moći da odgovorimo na potrebe zajednice. Islamska zajednica je iz tog procesa izašla sa razvijenom i usvojenom strategijom, a mi smo znali da ekstremizam u Novom Pazaru nije ništa spektakularno veliko, ali smo znali i da postoje tačke koje se ne mogu osporit i prema kojima moramo da imamo nekakav izgrađen odnos i delovanje. Mi smo kao zajednica 2018. godine izašli kao pobednici, ali su i drugi morali da kažu Novi Pazar je pobedio sam sebe. U principu to je bila jedna nedovojno društveno vidljiva pobeda, ali nema dobrih društvenih transformacija ako su transparentalne. Znači, djialog mora da nas vodi kao ujednačavanju, približavanju naših individualnih mišljanja, onome što je problem, da bismo u tome našli najbezbolniji pristup za rešavanje tih problema. Danas vidim da postoje mnoga sredstva javnog komuniciranja ideja. Potrebno je da mladi ljudi artikulišu svoje ideje, odnosno da im damo priliku da odgovaraju na teška pitanja.
“Ekonomsko osnaživanje ruralnih žena na teritoriji grada“- 28.mart 2012. godine
Free media: Kada već pominjete mlade ljude, s obzirom na to da ste sa mnogima od njih radili tokom 30 godina aktivizma, da li prepoznajete neke od njih koji su danas aktivni na našoj društveno-političkoj sceni?
Šarenkapić: U celom Sandžaku imam raspoređene cele ekipe takvih ljudi. Mi smo učili da prepoznajemo dobre ideje koje se dobro primaju za zajednicu, jer su one odraz potreba zajednice. Najmanje dve stvari su na svakom seminaru ili treningu stavljene na sto. Jedna su bila znanja koja moraju poneti sa sobom, a druga je bila način na koji vrednujete stvari oko sebe. Sve je bilo na stolu, a na njima je bilo da uzmu i primene to. Od 2005. do 2021. godine DamaD je, bez preterivanja, organizovao stotine seminara. Kada ih vidim tako raspoređene po celom Sandžaku veoma se obradujem kada me oni prepoznaju i kada se prisete gde su i kada učestvovali na nekom seminaru, jer mi tada bude jasno da su poneli neka znanja, veštine i izgradili neka uverenja i da će biti bolji na poslu koji rade. Žao mi je što je poslednjih pet-šest godina suštinski bilo malo novca koji smo uložili u mlade ljude, jer se, kako nauka inače i kaže, na jedan uloženi dinar sedam vraća društvu, ali se pokazivalo da donatori nemaju često sluha za ono što je potreba zajednice. Demokratija je proces u koji treba da se ulaže od sada do večnosti, a mi je nikada nismo imali u onom obimu koji je potreban da bi se građani osećali uvaženo i poštovano.
Zibija Šarenkapić u redakciji portala Free media- januar 2026. godine
Free media: Postoji li nešto što danas mislite da biste uradili drugačije u svom javnom angažmanu? Postoji li neka tema ili problem u društvu zbog kojeg biste danas, makar simbolično, ponovo progovorili javno?
Šarenkapić: Naknadno pametovanje ničemu ne vodi. Suštinski mislim da je DamaD bio jedan korak ispred svog vremena, pa čak i dva-tri koraka, te da smo bili veoma stabilnih ličnih uverenja, inače bismo posustali. Uzmite arhive lokalnih medija pa ćete videti da su mnoge stvari ostale vidno van medijskog interesovanja, ali ono što je nama omogućavalo da trajemo bile su vizionarske ideje koje su vukle napred i terale ljude da vide dalje nego što stvarnost dopušta da se vidi. Dakle, niko nam nije mogao ukrasti ideje, jer su one toliko bile ispred svog vremena da nije bilo mogućnosti, a i ako ih je neko i uzeo, pa divno ako je uspeo da ih realizuje. Tako da se ničega što smo uradili ne bih odrekla i da mislim da smo svaku šansu koju smo imali iskoristili. Svaku pametnu ideju smo uspeli da pretvorimo u realizaciju, a koliko su one bile u tom vremenu prihvaćene, to je neka druga stvar, rekla bih da su neke od njih ostale i neprimećene. DamaD je uvek otvarao teške teme i nijednu nije ukaljao, jer kada se neka teška lokalna tema otvori na loš način, ona se ne može ponovo otvoriti ni za 30 godina. Ako se njome loše upravlja na samom početku, rekla bih da smo mi na tom polju u velikoj meri poštovali svoju zajednicu. Što se tiče pitanja da li mi dođe da progovorim, mogu reći samo to da često zapravo žalim što nemam više prilika da razgovaram sa mladim ljudima, da im postavljam teška pitanja i da ih podstičem da traže i procesuiraju odgovore, jer na laka pitanja svako može da daje odgovore. Ako im ne sačuvamo autentičnost i ako ih u tom smislu ne zaštitimo, oni su već na pola koraka od zloupotrebe. Suština je u tome da ćemo izgubiti misleće mlade ljude ako im ne damo priliku da glasno izgovore sopstveno mišljenje i da usput greše. Neka greše, vremenom će to činiti sve ređe, jer ćemo mi postavljati sve teža pitanja. Zato je potrebno definisati siguran prostor za razgovor koji treba da bude javan. Takav prostor imamo u okviru privatnog života, u kući, ali ga nemamo u javnoj sferi.
Potpisivanje Memoranduma o zajedničkom pristupanju rodno zasnovanom nasilju na lokalnom nivou- 5. oktobar 2018. godine
Free media: Šta je Vas sve ove godine vodilo i motivisalo, odakle ste crpeli snagu i energiju da se bavite svime čime ste se bavili?
Šarenkapić: Ja volim pobede i volim da se ljudi oko mene menjaju. Volim da podstičem ljude, odličan sam prezenter ideja, verujem u njih, jer ako ne verujem u njih ja o njima ne govorim. Danas sam svakog jutra Bogu zahvalna što ne moram da imam mišljenje o svemu, jer kada bih imala prilike onda bih toliko žuči i otrova prosula po mnogima, a to je bespredmetno. Nije fazon da kažemo šta nije dobro oko nas, pa to svaka budala vidi, nego hajde da pričamo o tome kako to možemo da promenimo i da se osećamo dobro, e to je uspeh.
Free media: Šta biste poručili mlađim ljudima, posebno mladim ženama, onima koji danas razmišljaju o angažmanu u civilnom sektoru, ali se dvoume?
Šarenkapić: Svima njima bih rekla da neće odmah naići na one koji im aplaudiraju, kao i da se zarad ličnog uspeha ne upuštaju u tu igrariju. Ako imaju šta reći drugima, neka budu spremni na to da svoju priču moraju ponoviti stotinama i hiljadama puta, da bi se među njima našli tek neki kojima je to važno i koji će im postati oslonac. Treba da znaju da svet nikada ne menja većina, već pojedinci koje mi prepoznamo kao nosioce velikih promena. Oni prvo menjaju svet pred našim očima. Dakle, rekla bih da su stali na početak duge staze, a onaj ko je spreman na duge staze, taj će sigurno biti uspešan. Onaj ko želi brz uspeh, možda će ga i ostvariti u trenutku, ali neće promeniti ništa oko sebe.
A. Bajrović
