Ona za portal Free media kaže da je već u petom razredu spoznala da će studirati književnost.
”Doslovno je to bio poziv, nikako izbor zanimanja, jer biti prosvetni radnik ili baviti se književnošću danas nije baš profitabilno, čak i ako se ljudi bave komercijalnim pisanjem, za šta ja definitivno nisam, za mene je to čista ljubav. Kada bih mogla da vratim vreme, ništa drugo ne bih upisala, jer književnost – to sam ja”, priča nam ova mlada pesnikinja.
Prva od 98 objavljenih pesama u ovoj zbirci je autobiografska i počinje stihovima:
Ta žena je vibracija, energija, misterija.
Boginja čija duša peva sa svetlošću i pleše
sa mrakom.
Ta žena je satkana od ljubavi, vilinskog praha
i čatolije za kojom i Merlin žudi.
Ta žena je negde između vekovima
stare duše veštice i divljeg deteta.
Ta žena za ljubavne beleške
Zapisuje citate Edgara Alana Poa.
Ta žena poseduje onu čudnovatu vrstu lepote,
koja nije ”trendovska”, nije ni fatalna,
ali kada kroči u makoji prostor,
energija se promeni i svetlo zatreperi,
pogledaš je i anulira ti sva čula.
Aleksandrina potreba za pisanjem rezultirala je neprocenjivim bogatstvom rukopisa, proživljenih priča i stihova, a na naše pitanje kako je odabrala pesme koje će objaviti u prvoj zbirci, odgovara da je to bio Sizifov posao.
”Pesme su prošle 1.001 filter. Prvi izbor je imao više od 200 strana i to je bila najgrublja moguća selekcija”, kaže ona.
Svi smo na ivici
”Ivica” u naslovu nosi simboliku različitih izbora i odluka, kroz koje prolazi svaki pojedinac.
”Svi smo tu negde, između dobra i zla, pogrešnih i pravih izbora, teških i ispravnih odluka… Nemoguće je drugome objasniti gde se tačno nalazi ivica. Onaj ko to zna, već je prešao“, kaže Aleksandra.
Ova mlada pesnikinja čitaocima nudi duboko proživljenu poeziju o svim životnim temama. U jednoj od svojih pesama objašnjava zašto je potrebno prihvatiti istinu.
Istina je skoro uvek izuzetna,
čudovišna, neverovatna,
a skoro nikad u skladu sa propisima,
ili ono na šta ukazuju hladni proračuni.
Istina ne treba uvek da uteši.
Ponekad mora da te preseče do kosti,
i dublje, do same srži,
ukoliko je to ono što je potrebno
da te oslobodi.
Zato je prihvati.
Uvek je prihvati.
Jer, na kraju
ljudi sklapaju savezništvo s kim moraju.
Da, ljudi sklapaju savezništvo s kim moraju.
Sve je podložno promenama
U Aleksandrinim rukopisima ima i proze i poezije. Ima pesama koje postaju priče, a i priča koje postaju pesme, što pokazuje koliko je njena pisana reč živa i sklona raznim metamorfozama.
”Sve dok ne dođe do objavljivanja, svaka pesma i svaka priča podložna je promenama. Na to utiču: zrelost, socijalne okolnosti, iskustva i mnogo šta. Verujem da je od trenutka rođenja, smrt jedina konstanta i jedina sigurnost u životu. Sve ostalo je podložno promenama”, smatra ona.
Inspiraciju za pisanje nalazi u svemu. Za nju je sam život isnpiracija, a potreba za pisanjem doseže fizičku manifestaciju.
”Imala sam neke teške periode u životu i to je dosta uticalo na mene, što se može videti kroz moje pisanje, a pored toga, tu su i iskustva ljudi u mojoj okolini. Bilo je trenutaka kada osetim nalet misli do te mere da me koža svrbi, kao da mi nešto mili pod kožom i da moram da pišem, bez obzira gde se u tom trenutku nalazim i šta radim, ja moram da sednem i napišem to što iz mene progovara”, objašnjava Aleksandra.
Osim što piše, ona mnogo čita i ima više omiljenih pisaca. Od domaćih su joj najdraži Pavić i Pekić.
” Doslovno sam opsednuta Pavićevom iščašenošću. Obrte koje on ima u svojim delima i način na koji objašnjava najobičnije stvari meni je vanvremenski. Odgovorno tvrdim da onaj ko imenuje samo jednog omiljenog pisca, nije dovoljno načitan”, smatra ona.
Dodaje da među pesnicimi izdvaja Radeta Drinca, Milana Rakića i Jovana Dučića.
”Volim Dučića iako ima neke mizogene trenutke, za koje ja baš nisam. Kroz moju knjigu će se videti da naginjem tom zdravom feminizmu, jer danas se mnogo šta naziva feminizmom, a da to nije”, objašnjava Aleksandra.
Od stranih pisaca izdvaja Edgara Alana Poa i Salmana Ruždija, koji ima najviše uticaja na njeno pisanje.
”U Ruždija sam se zaljubila od prve knjige koju sam pročitala, a to su bili ‘Satanski stihovi’. Ta knjiga je bila zabranjena i sada je, i zbog nje je on bio osuđen na smrt. To mi je privuklo pažnju. Šta je on to mogao da napiše, a da ga neko osudi na smrt? Kad sam pročitala tu knjigu, zaljubila sam se u njegovo pisanje. Onda sam pročitala i kupila sve od njega što je kod nas izašlo”, kaže ova mlada pesnikinja.
Na njenom podugačkom spisku omiljenih pisaca su neizostavno i ruski klasici, od kojih izdvaja Dostojevskog, Tolstoja, Puškina i Čehova, čije pripovetke s posebnim uživanjem čita.
Ljudi danas ne znaju ni da vole ni da pate
Iako kao diplomirana profesorica srpskog jezika i književnosti, još uvek nema iskustva u radu sa decom, zabrinuta je, kaže, za čitalačke navike današnje omladine.
”Žao mi je što današnja deca nisu svesna koliko su osakaćena modernim tehnologijama. Kratkoročno, to im pruža benefite, ali oduzima spoznaju prave dubine i širine nekog književnog dela. Da ne spominjem veštačku inteligenciju koja im piše teme, a deca pojma nemaju o čemu se radi. Oni ne razmišljaju dugoročno o tome, jer, ako je danas veštačka inteligencija napisala temu, sutra će seminarski, prekosutra diplomski rad, a onda će ih zameniti na poslu”, upozorava ona.
Tvrdi da smo svi veće postali površni i da to sve više postajemo.
”Ne dopada mi se što su u današnjem svetu sve stvari na instant. Sve je nadohvat ruke i sve je bez dubine, bez emocije. Danas ljudi ne umeju ni da vole ni da pate. Pre neki dan sam razgovarala sa drugaricom o ljubavi i zaljubljivanju i komentarisale smo čuvenu Balaševićevu rečenicu – Da mi je da se barem još jednom zaljubim, pa neka bude i nesvesno. Toga više nema”, zaključuje Aleksandra.
Promocija njene knjige ”Ivica” biće održana 27. juna u Narodnoj biblioteci “Dositej Obradović” u Novom Pazaru.
S. Ljajić
