Još kao dete od dve godine, rodno Melaje je zamenio Novim Pazarom. Rastao u naselju Selakovac i maštao da jednom zakorači na veliku fudbalsku scenu.
Kada se to, deceniju i po docnije desilo, zaslužiće epitet “Princa sa Jošanice”, zbog sličnosti u stasu, stilu i golgeterskim umećem sa mnogo čuvenijim “Princom sa Neretve”, Dušanom Bajevićem.
Fudbal je za Mitka bio mnogo više od ljubavi. Način i stil života. Ta elegancija i lakoća sa kojom je postizao golove skoro pa se i ne uči u fudbalskim udžbenicima. To ili imaš, ili nemaš.
Talenat nije promakao rahmetli Veki Škrijelju. Imao je Mitko sedam godina kada je kročio na teren.
“Voleo sam fudbal. Nije bilo dileme kojim putem ću krenuti, iako je za ovdašnje prilike bilo naporno i teško. Išao sam u školu na Dojeviću, trenirao u Novom Pazaru, živeo u Selakovcu. Često se dešavalo da posle škole bukvalno trčim na drugi kraj grada, kako ne bi zakasnio na trening”, seća se Mitko fudbalskih početaka.
Upornost, rad i nesporni talenat nastavili su da pretvaraju u sve izraženiji kvalitet renomirani stručnjaci na Gradskom stadionu.
Gurdijeljac i Dukađinac
“Sem rahmetli Veke, velike zasluge za moj razvoj imaju: Ferid Ganić, Hajrudin Nuhović, rahmetli Mensur Hamidović, Fikret Grbović, Jusuf Čizmić, Esad Karišik, Ljutvo Bogućanin, Bajro Župić. Velika mi je čast što sam fudbalski sazrevao uz: Almira Gegića, Aldina Gurdijeljca, Denisa Osmanovića, Edina Ferizovića, Emira Plojovića, Edževita Todića i Nermina Vejselovića. Fudbalska imena za respekt, svi sa sjajnim karijerama. Odlični igrači, još bolji ljudi. Bilo je drugo vreme, vreme pravih i iskrenih prijateljstava. Ponosan sam uvek kad se setim tog perioda”, otkrio je za portal Free Media Dukađinac.
Nošen talentom i željom za velikom scenom,”eksplodirao” je u dresu podmlatka.
“Postignem 33 gola u sezoni, postanem najbolji strelac. Jednu od utakmica na kojoj četiri puta zatresem mrežu, posmatrao je tada trener prvog tima, Husni Madjuni. Odmah me pozvao da se priključim seniorima. Ma nisam bio ni punoletan, a ostvario mi se dečački san”, vraća “film” on.
Mlad, ali svestan kakvu je priliku dobio. Nije ni pod razno hteo da je propusti.
“Nije bilo nimalo jednostavno izboriti mesto u prvom timu, pored jake konkurencije i takvih igrača kakve je Pazar imao u to vreme. Tad su okosnicu tima činili: Skender Bišević, Irsen Latifović, Nihad Sejdović, Šefćet Kurti, Besnik Kolari i drugi, osećaj koji je teško opisati. Moram da istaknem da sam odlično prihvaćen i to mi je mnogo olakšalo”, seća se Dukađinac.
Nedugo zatim, Madjuni odlazi, a umesto njega stiže Milonja Kaličanin.
“Bez dvoumljenja me ‘ubacio u vatru’. Igrali smo u Badnjevcu i tada sam debitovao za prvi tim. Samo nedelju dana kasnije na našem stadionu dočekali smo crnogorsku Boku. Neizvesna, teška utakmica do samog kraja. Postignem gol bukvalno u zadnjim momentima, pobedimo. Taj trenutak je zauvek urezan u mom sećanju”, sa ponosom priča on.
Poverenje koje mu je ukazao iskusni trener znao je da uzvrati.
“Dao sam nekoliko izuzetno važnih golova, na taj način sam mu se odužio. Jer, bili su to i momenti kada sam zaslužio poverenje navijača. Zavoleli su me, i ja njih. Svaki fudbaler koji je obukao dres Novog Pazara sanja da proslavlja golove sa njima. Imam privilegiju da sam im donosio toliko radosti”, smatra Mitko.
Ta ljubav sa armijom zaljubljenika u plavi dres je nešto, ipak posebno.
“Mislim da takve navijače nema niko u celom regionu bivše Jugoslavije. Način na koji oni pokazuju vernost klubu retko se viđa, pa slobodno mogu da kažem i u današnje vreme”, ističe on.
Ubrzo stiže jedan od najdražih poziva u karijeri. Oblači dres sa državnim grbom.
“Našao sam se u probranom društvu: Dejan Stanković, Mateja Kežman, Goran Drulić, između ostalih. Na čelu Milovan Đorić i Dušan Savić. Mlada reprezentacija Jugoslavije velika čast za mene i posebno poglavlje u karijeri”, ističe Dukađinac.
Poput fudbalskog “globtrotera”, menjao je sredine. Sarajevo, pa opet Novi Pazar, zatim Kraljevo.
“Veliko i lepo iskustvo u ekipi Đerzelez. Odličan tim sa sedam reprezentativaca Bosne i Hercegovine, plus naš Sead – Buco Bajramović. Nismo bili “epizodisti” u tamošnjem elitnom rangu. Moj povratak u Novi Pazar i još mnogo radosti. Kako meni tako i navijačima. Bio sam ‘svoj na svome’. U Kraljevu sam služio vojsku i igrao za Slogu. Takođe lepa priča. Postigao sam 30 golova, ostavio veoma zapažen utisak, sjajno prihvaćen od svih”, priča nam on, osvrćući se na te periode.
Defilovao je terenom 13 sezona, bio strelac preko 70 puta. Možda je moglo i više i bolje.
“Sigurno je moglo. Imao sam ponudu Crvene zvezde, pratili su me na više utakmica. Menadžer Rajković je bio sa mnom u kontaktu. Posle toga se uključio i OFK Beograd sa Zvezdanom Terzićem na čelu, sa konkretnom ponudom. Ali, stvari su krenule drugim tokom i ja sam krenuo put Nemačke gde i sada živim”, rezimira Mitko.
Posle toliko “fudbalskog staža” plus boravka u zemlji gde je “najvažnija sporedna stvar na svetu” veoma popularna, sasvim je kompetentan da napravi paralelu u odnosu na naše prilike.
“U Nemačkoj sam 20 godina i teško možemo porediti naš fudbal sa nemačkim. Olako se kod nas puštaju mladi igrači u inostranstvo. Takva praksa je pogubna po fudbal u Srbiji”, smatra on.
Ipak, ponosan je na njegov Novi Pazar, čije rezultate redovno prati.
“To je moj drugi dom. Bio sam na utakmici sa Poljacima, uz malo sreće moglo je biti povoljnije za nas. Nadam se da ćemo ponovo biti deo Evrope sledeće sezone”, optimista je Dukađinac.
Mladima jasno poručuje da imaju cilj, veruju u sebe i puno treniraju.
“Treba da shvate da je svaka utakmica novo dokazivanje. Ne smeju da razmišljaju o novcu i brzom odlasku iz matičnog kluba, jer svaki uspeh dolazi postepeno”, tvrdi on.
Na samom kraju pomalo i nostalgično, opet o navijačima.
“Želim da pozdravim sve naše simpatizere. Torcida Sandžak i Ekstremi su uvek bili, ne 12. nego 13. igrač. Tako se voli klub, dostojan imena Novog Pazara”, zaključuje Dukađinac.
Upravo je on bio razlog što su tribine mnogo puta “podrhtavale”, nakon majstorskih i odlučujućih poteza. Centarfor sa znanjem i istančanim osećajem za gol. “Fudbalski princ” sa Jošanice, kome je grb Novog Pazara više od svetinje.
E. Nailović
