Da nemar prema rekama uvek dolazi na naplatu primetimo u situacijama kada se desi pomor ribe u Jošanici, pojava mazuta u Raški ili u periodima bujičnih poplava kada u rečnim koritima možemo videti ogromne količine najrazličitijeg otpada, od plastičnih flaša i kesa do krupnijih komada nameštaja.
O kvalitetu pijaće vode, glavnim zagađivačima reka i ekološkoj svesti građana razgovarali smo sa hemičarima, tehnološkim inženjerima i građanskim aktivistima.
Svi oni su saglasni da ekološka svest Novopazaraca još uvek nije na zadovoljavajućem nivou, te da nemamo prava za nemar prema rekama.
Kao glavne izvore zagađenja voda u ovom gradu oni navode: tekstilnu industriju, klanice, komunalne otpadne vode, veštačka đubriva i ostala hemijska jedinjenja koja se koriste u poljoprivredi.
Rukovodilac Filterskog postrojenja Adalina Kalić kaže za portal Free media da građani nemaju razloga za brigu kada je u pitanju kvalitet vode za piće.
Filtersko postrojenje u Novom Pazaru
“Građani apsolutno nemaju razloga za brigu, zato što se Novi Pazar snabdeva vodom sa samog izvorišta reke Raške. Izvor se nalazi blizu manastira Sopoćani i zatvorenim cevovodima dolazi do Filterskog postrojenja, gde se voda tretira i distribuira ka gradu”, kaže ona.
Međutim, aktivista Građanske inicijative “Za zdrav Novi Pazar” Haris Ibrahimović skreće pažnju na činjenicu da se svi građani ne snabdevaju vodom sa filtera.
“Ne sumnjam u to da je gradska voda čista i da stručnjaci savesno rade svoj posao, ali ne koriste svi gradsku vodu. Mnogi od nas imaju svoje bazene, vode, bunare i upitna je njena čistoća. Zagađenja ne funkcionišu po principu da odmah trpimo posledice, zdravlje se narušava akumulativnim putem, polako, korak po korak i to su posledice koje tek vidimo kroz 10 do 15 godina”, upozorava on.
Inženjer tehnologije tekstila Mensur Abdagić naglašava da je tekstilna industrija jedan od velikih zagađivača životne sredine, a naročito voda, u celom svetu, navodeći da je za proizvodnju samo jedne majice potrebno 12 litara vode.
“Mi u Novom Pazaru od tekstila imamo samo konfekciju, a to je vrh ledenog brega. Vidimo samo jedan deo te velike industrije koja se događa u svetu. Sa tog stanovišta, tekstil predstavlja veliki globalni zagađivač okoline sa više aspekata”, kaže on.
Kao drugi aspekt problema navodi lagerisanje i odlaganje tekstilnog otpada, kao i da sam proces proizvodnje i dorade materijala iziskuje takozvanu “mokru obradu”, a samim tim i zagađenje voda.
Kamenovanje džinsa i bojenje materijala najviše zagađuju vodu
Ističe da su kamenovanje džinsa i bojenje tekstilnih materijala, najzastupljenije procedure u Novom Pazaru koje najviše zagađuju vodu.
“Ne boji se samo bojom, imaju posebne tehnike bojenja denim materijala naknadnim bojenjem posle kamenovanja, ali i bojenje komadne robe, pamičnih materijala pre svega, a pomalo i nekih sintetičkih materijala. Taj proces bojenja i dorade je upravo i najveći zagađivač voda kod nas, što uzrokuje određene probleme”, kaže Abdagić za naš portal.
Inženjer tehnologije tekstila Mensur Abdagić
Dodaje da se indigoidne boje slabo vezuju za materijal i da su lako ispirljive, a da se kamenovanjem skida i deo boje.
“Nekada su boje pravljene isključivo i uglavnom od biljaka, ne baš sve, ali većinom, ili koristeći neke životinje. One same po sebi nisu bile toliko ni toksične. Bile su biorazgradive i nisu mogle ni da naprave neki veliki problem. Međutim, od 19. veka, kada su počele da se proizvode sintetičke boje, onda je hemija preuzela kompletan primat. Sada imamo gotovo sve nijanse boja, ali zbog njihove stabilizacije i dobijanja određenih nijansi koristili su se teški metali kao što su hrom, gvožđe, bakar, nikal, mangan i mnogi metali koji omogućavaju da se helatno vežu za samu tu boju”, objašnjava on.
Kaže da se korišćenjem raznih tehnika za što veći kvalitet, dobijaju sve manje razgradive boje, koje sve više zagađuju životnu okolinu.
“Ne samo što su teško razgradive, već mogu biti i vrlo toksične i opasne po život. Dokazano je da određeni tekši metali u organizmu izazivaju kancer i raznorazne bolesti. Olovo se recimo skuplja u organizmu i ne može da se izbaci, jednostavno se akumulira, dok neki drugi metali mogu da se izluče iz organizma”, upozorava ovaj tekstilni tehnolog.
Naglašava da je voda najbolji rastvarač u prirodi i da može sve da rastvori, samo je pitanje vremena i količine.
“Kada su velike količine u pitanju, taj proces rastvaranja postaje veoma težak. Nije samo problem nemogućnost rastvaranja vodom, već i to što ono što je već rastvoreno zamućuje vodu, a što je još opasnije, oduzima kiseonik iz vode u kojoj više ništa ne može da živi osim nekih anaerobnih bakterija”, ističe on.
Dodaje i da pranje veša u kućnim uslovima dodatno zagađuje vodu.
“U deterdžentima postoje površinski aktivne materije koje su možda 20 do 30 odsto, a sve ostalo su punioci, odnosno dodaci koji omogućavaju bolje pranje. Nauka i tehnologija pokušavaju da, što je moguće više, koriste biorazgradive površinski aktivne materije. To nije ništa drugo nego sapun. Nekada su naše nane proizvodile sapune od loja ili bilo kojeg drugog ulja, dodajući natrijum hidroksid, odnosno živu sodu i dobijale su sapun koji pere, a ne zagađuje”, podseća Abdagić.
Na naše pitanje kako bi ocenio novopazarske tekstilce kao zagađivače voda, on odgovara porukom da želja za kapitalom vodi do autodestrukcije.
“Znam mnoge tekstilce koji vole da pecaju,ali možda im je u ovom trenutku važnije stvaranje početnog kapitala nego što će ta reka biti čista ili zagađena. Nadam se ipak da će u Raški ponovo moći da se peca pastrmka i da se deca nizvodno spuštaju na šlaufima”, optimistično zaključuje ovaj novopazarski inženjer.
Voda za piće izuzetnog kvaliteta 300 dana u godini
Sirova voda koja sa izvorišta Raške stiže do Filterskog postrojenja ima standarde vode za piće i osim hlorisanja, što je zakonska obaveza, ne tretira se nikakvim hemikalijama, tvrdi za naš portal hemičarka Adalina Kalić.
Ona kaže da od 365 dana u godini, 300 dana se beleži izuzetan kvalitet vode.
Rukovodilac Filterskog postrojenja Adalina Kalić
“Naša izvorska voda je izuzetno dobrog kvaliteta. Ne tretiramo je nikakvim hemikalijama, već je samo puštamo kroz filterska polja, odnodno ispune, gde se ona dodatno bistri. U bazenima se dodaje hlor, koji je zakonski obavezan, da bi se sprečila neka infekcija i uništile bakterije koje se mogu naći u vodi. Apsolutno nijedan parametar ne iskače već dugi niz godina tako da smo mi, što se tiče vode za piće u Pazaru stvarno bezbedni”, naglašava Kalić.
Pojavu zamućenosti usled većih količina padavina navodi kao jedini parametar koji varira.
“Tada vodu tretiramo sa jednim koagulacionim sredstvom koje se zove aluminijum sulfat. Ono služi za taloženje tih organskih nečistoća. Posle toga voda prolazi kroz filtere, gde se još bistri, onda se hloriše i distribuira gradu”, objašnjava ona.
Laboratorija na Filterskom postrojenju
Geografski položaj Novog Pazara u slučaju zagađenja voda je, kaže, povoljan za razliku od zagađenja vazduha. Izvorska voda stiže sa pešterskog slivnog područja, a prisutan je povoljan uticaj i nekih drugih faktora.
“Imamo sreću što je Pešter slabo naseljena, što su zastupljeni pašnjaci, a ne zemljoradnja, kada se stalno zemljište đubri i zagađuje voda. I pored toga mi konstantno vršimo kontrolu, naše ekipe redovno odlaze na Pešter i kontrolišu to slivno područje da se ne izgradi neka benzinska pumpa, neka klanica ili nešto drugo. U predelu uže sanitarne zone ne sme biti nikakve građevine. Time se mi štitimo od daljeg zagađenja, jer kada bi se jednom zagadilo izvorište Raške, bilo bi veoma teško da se pročisti”, kaže ona.
U tom slučaju kompletno Filtersko postrojenje bi moralo da se menja.
“Morali bismo da tretiramo vodu da bismo uklonili neku supstancu koja je štetna po zdravlje. Takve supstance su od veštačkog đubriva u smislu amonijaka, nitrata, nitrita koji su veoma štetni”, naglašava.
Ne isključuje mogućnost zagađenja izvorišta, ali podseća da je u pitanju zakonom zaštićena sanitarna zona u kojoj se ne dozvoljava izgradnja objekata.
Kalić smatra nepotrebnom ugradnju filtera na slavinama, jer se na taj način umanjuju i neka korisna svojstva vode.
“Voda za piće nije hemijsko jedinjenje već smeša. U njoj se nalaze natrijumovi, kalijumovi joni, sulfati, hloridi, koji su neophodni za funkcionisanje našeg organizma. Kada se neko razboli, dehidrira, lekar mu uključuje infuziju nuladevetopostotnog rastvora natrijum hlorida da bi se nadoknadili elektroliti, koje unosimo putem vode. Ali, ako se ugrade filteri, odstranjuju se elektroliti iz vode i ona postaje dejonizovana, čista hemijska voda koja nešem organizmu po prirodi ne odgovara. Razumem da se ugrade filteri u seoskim vodama, ako postoji povećana količina gvožđa ili nekih jona koji nisu poželjni da se nađu u vodi za piće, ali u gradskoj vodi ugrađivati filtere je nepotrebno”, savetuje ona.
Takođe upozorava da kupovna voda u plastičnim flašama ima rok trajanja i upute distribucije i skladištenja, naglašavajući da gradskoj vodi u Novom Pazaru to nije alternativa.
“Plastika je jedno nužno zlo koje je otkriveno, ali čija je namena veoma rasprostranjena da mislim da ćemo se udaviti u njoj. Već postoje podaci da se kod dece, novorođenčadi nalazi mikroplastika u krvi. Što se tiče vode za piće, moramo biti obazrivi. Ako se ona čuva u plastičnim flašama, ona mora biti na mračnom mestu i na maksimalno plus četiri stepena. Ja vam garantujem da kada popodne uzmete čašu vode kod kuće sa česme, možete biti sigurni da je ta voda ujutru bila na izvorištu”, tvrdi ova Novopazarka koja rukovodi Filterskim postrojenjem.
Voda, najznačajniji resurs budućnosti
Kalić podseća da je u svetu od svih voda samo 2,5 odsto slatkih, od kojih je samo jedan odsto vode za piće, te da se ona kao najznačajniji resurs budućnosti, mora čuvati.
“Moramo biti svesni da vodu moramo da čuvamo. Iako je ne pijemo iz reke Raške njenim tokom, imamo sreću da je uzimamo sa izvorišta, ali to nam ne daje za parvo da je zagađujemo, jer ima gradova u Srbiji koji će baš tu vodu koristiti za piće. Moramo kod dece da probudimo svest da treba da čuvamo životnu sredinu, da štedimo vodu i ne trošimo je nenamenski”, naglašava ona.
Poručuje da vodu možemo sačuvati samo onda kada postanemo svesni koliko je ona bitna, te naglašava da je Novi Pazar jedan od retkih gradova čiji stanovnici mogu da piju vodu sa česme, a da većina gradova nema tu privilegiju.
Svest građana raste, nedostaje odgovornost donosioca odluka
Građanski aktivista Haris Ibrahimović kaže da je problem zagađenja voda u Novom Pazaru relativno nova tema, o kojoj se nije ni razmišljalo do juna 2022. godine, kada je primećena pojava mazuta u Raški.
To je period kada je osnovana inicijativa “Za zdrav Novi Pazar”, koja je okupila građane i organizovala veliki protest.
Mazut u reci Raški (jun 2022. godine)
“Tada se kod građana Novog Pazara javio bunt. Ljudi su se prvi put oglasili i rekli – šta se ovde dešava i kako je uopšte moguće da se jedan čist otrov izliva u centru grada, u našu reku. Mi smo onda saznali da trovanje reke traje duži vremenski period, da je čak opasno prolaziti pored takve reke, recimo naročito nije dobro za trudnice. Problem je kao saniran, ali ono što je ostalo kao zastrašujuće jeste da su odgovorni i dalje ostali na svojim pozicijama, ako nisu i unapređeni”, kaže Ibrahimović i dodaje da je to pokazatelj da svest građana raste, ali da nedostaje odgovornost donosioca odluka.
Ibrahimović veruje da se pre takvog osvešćenja skoro sa podsmehom gledalo na ljude koji se žale na zagađenje vazduha, reka, bacanje smeća, na one koji su tražili više zelenih površina, te da je to odjednom postala tema kojom se svi bave.
“Mi smo stalno upućivali na zagađivače, prijavljivali Komunalnoj inspekciji određene slučajeve što se tiče zagađenja reka. Moram pohvaliti našu Komunalnu miliciju, koja je ekspresno uvek reagovala. Bavili smo se i onim klasičnim čišćenjem reka i organizovali ekološke akcije”, navodi on.
Naglašava da je komunikacija između nadležnih institucija i građana uvek imala isti model prebacivanja odgovornosti s lokalne na republičku vlast i obrnuto.
“Poslednji put kada smo dobili neki iole normalan odgovor, to je bio odgovor od Srbijavoda kada smo se raspitivali šta se dešava sa potocima koji se koriste prilikom iskopavanja gde se proverava zemljište da li je pogodno za rudnik ili nije. Odgovorili su nam da firma koja to radi, “Zlatna reka”, nema dozvolu da koristi okolne izvore” priseća se Ibrahimović.
Aktivista Građanske inicijative “Za zdrav Novi Pazar” Haris Ibrahimović
Izražava zabrinutost za budućnost pitke vode, navodeći da svest građana još uvek nije na zadovoljavajućem nivou.
“Građani Novog Pazara nekada znaju biti veoma nemarni prema rekama, kao osnovnom i najvećem bogatstvu koje imamo. To možemo videti na primeru masovnog pomora ribe u Jošanici, kada se neko setio da u reku ispusti sve materije kojima čisti svoj bazen. Pre toga smo imali pomor ribe i u reci Ljudskoj”, podseća ovaj građanski aktivista.
Kvalitet podzemnih voda niko ne proverava
Posebno ga, kaže, zabrinjava istraživanje o sastavu zemljišta koje je radio Šumarski fakultet.
“To istraživanje je pokazalo da je ovo najranjivija regija po pitanju propusnosti zemljišta. To znači da sve otrovno ide u podzemne vode koje sve komuniciraju, povezane su i tako dolazi do masovnog zagađenja. Zabeležili smo da je u okolini našeg smetlišta voda zagađena na dubini većoj od 70 metara. Ovde niko ne beleži niti proverava podzemne vode. Ta voda je bila u blizini škole, koristila se u školi, da bi je ministarstvo zatvorilo i naložilo da se takva voda ne sme koristiti čak ni za tehničku upotrebu”, naglašava Ibrahimović.
Iako zabrinut za budućnost vode ovaj građanski aktivista gaji optimizam da će nove generacije uspeti da naprave pozitivne pomake.
“Čini mi se da je sazrela jedna generacija zdravog stanovništva, nekih svesnih ljudi koji će brinuti o svojoj životnoj sredini. Nekako se promenio i narativ. Sramota je sada kada vidite nekoga da baca smeće u reku. Do skora to nije bilo i tu vidim neki napredak, nije sve tako crno kod građana, a kod donosioca odluka smatram da zaista jeste crno i da ne može biti gore”, smatra on.
Posebno naglašava da voda i vazduh ne smeju imati cenu, te da interesi velikih kompanija ne smeju preovladavati nad zdravljem stanovništva.
“Po pitanju poverenja prema donosiocima odluka sam veoma skeptičan, jer ne idemo u dobrom pravcu. Konstantno tražimo zatvaranje deponije i napominjemo da je ona živa katastrofa, pre svega za naše vode. Tražimo da se uopšte ne istražuje da li je moguće ili ne otvoriti rudnik na Rogozni. Međutim, istraživanja i dalje teku”, kaže on.
Pohvaljuje aktivnosti u vezi korićenja reka, ali veruje da je to polovičan posao bez kolektora za prečišćavanje otpadnih voda.
“Ne bih odmah digao ruke od nas ni od naroda. Ne bih digao ruke ni od politike, zato što životna sredina utiče na narod i to politiku zanima. Uspešan političar danas u svetu je onaj koji je zaleno nastrojen i naklonjen ekologiji. To je jedna moderna, zdrava priča i nadam se da će politika nekada dovoljno sazreti i shvatiti to kao nešto što je u njihovom interesu, ali i dobro za one kojima upravljaju”, smatra Ibrahimović.
Svojim sugrađanima poručuje da ne ignorišu probleme, već da deluju i da ih prijavljuju.
“Voda, vazduh i zemljište, nije nešto što možemo ponovo nabaviti ili izmisliti. To je nešto što, ako jednom upropastimo, platićemo visoku cenu. Nemamo pravo da budemo nemarni, jer životna sredina je nešto što ćemo ostaviti našoj deci i treba maksimalno da joj posvetimo pažnju, a voda je tu najosnovnija stvar”, poručuje on.
- Utvrđivanjem kvaliteta voda bavio se Republički hidrometeorološki zavod Srbije do 2011. godine od kada je tu dužnost preuzela Agencija za zaštitu životne sredine.
- Iako se redovno objavljuju rezultati analize kvaliteta voda, podaci su dostupni samo za veće rečne tokove, jezera i pojedine podzemne vode, pa je za manje vodotokove, kakvi su novopazarski, teško utvrditi tačan stepen i trendove zagađenja.
Tekst i video izjave sagovornika urađene su u okviru projekta “Put ka zdravijem okruženju“ koji realizuje Free media, a sufinansiran je iz budžeta Ministarstva informisanja i telekomunikacija za 2025. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
