Novi Pazar danas je znatno veći, prometniji i užurbaniji nego pre nekoliko decenija, ali miris sveže skuvane kafe, zveket fildžana i dugi razgovori u kafečajnicima, deo su najlepših sećanja njegovih starijih stanovnika.
Građani sa kojima smo razgovarali kažu za portal Free media da im najviše nedostaju upravo ti prisni razgovori u čaršiji koja je spajala ljude i u kojoj niko nije bio stranac.
Ismet Iko Kolašinac kaže da su mnoge zanatlijske radnje i kafečajnice nestale i iz Prvomajske ulice, koja još uvek odražava duh stare čaršije.
Ismet i Dževahira Kolašinac
“Dosta toga se izgubilo. Ponekad mi deluje kao da sam u nekom drugom gradu, jer su počele da niču nove zgrade, a sve je manje onih lepih starinskih kuća. Iako sam rođeni Pazarac, jedne večeri sam pobrkao ulicu, kad sam išao kod sestre, koja je napravila kuću gore kod Ukrasa. Beše mračno i ja promašim jednu ulicu, kao da sam se izgubio u rođenom gradu“, priča nam on.
Priseća se kako se kao dečak igrao u parku, gde su u betonskim saksijama za cveće nekada pojili konje.
Kaže da je jednom prepešačio ceo podzemni tunel od Gradskog bedema, koji se trenutno rekonstruiše, ispod Kule motrilje pa sve do letnje pozornice na otvorenom.
On smatra da su u Gradskom parku izvršene i neke pozitivne promene.
“Ovde u parku gde je vakuf, bile su privatne kućice, kao zemunice. To je bilo loše, a sada je park uređeniji“, kaže on.
Bezistan je, dodaje, ranije izgledao lepše kao mesto okupljanja i druženja, što mu najviše nedostaje.
Bezistan
“Najviše mi nedostaje ono nekadašnje druženje. Puno puta odem do Lađarove kahve, gde se skupljao naš narod, a sada slabo koga poznajem. Sada sa ovom mojom gospođom Dževahirom često svratim u Gaziju, jer starih kafečajnica više nema“, navodi ovaj Novopazarac.
On ne voli telefone, zbog kojih ljudi danas ne znaju ni da se druže, a najviše vremena provodi sa svojom suprugom, rođenom Pribojkom, sa kojom je skoro pola veka u braku.
Novopazarki Muameri Mulić najviše nedostaju čiste vode.
”Uvek se vraćam na tu sliku iz detinjstva, kada smo se kupali na jazu, odakle smo mogli vodu da pijemo. Vode su bile pune bilja, pune života, riba. Raška je bila predivna. Sad su te vode mrtve. Jaza više nema, a u Raški nema živog sveta i to je ono što živi samo u mom sećanju”, priseća se ona sa setom.
Nedostaju joj prijateljstva, više druženja među ljudima, rodbinska i okupljanja u komšiluku, s povodom ili bez njega.
Muamera Mulić
”Nekada bi se na posedcima okupile cele porodice, razmenjivala bi se iskustva u toku dana, pravili planovi kome bi trebalo pomoći. Bilo je šaljivih priča, smeha, a ponekad i pesme. Sve je to ono čega je bilo, a danas ga nema”, navodi Muamera.
Pojašnjava da je ubrzani tempo života udaljio ljude, naglašavajući da su čak i porodična okupljanja vrlo retka.
Najlepše uspomene na stari Novi Pazar sa nama je podelio i Ismail Sijarić, koji kaže da je nekada bilo više više druženja, kada je grad bio manji, a svi se međusobno poznavali.
“Međutim, sada je sasvim drugačije. Veliki je priliv doseljenika. Pazar se izgrađuje, ide u zgrade, gubi svoj oblik, više nema dvorišta, koriste se samo park i Rekreacioni centar. Za mene je nekada bilo mnogo bolje i draže“, kaže on.
Naglašava da su se i ljudske vrednosti ranije više cenile.
“Ljudi su bili drugačiji, više od reči, i ono što kažu to bude tako. Međutim, sada preovlađuje interes, novac, više niko nikoga ne poznaje. Za mene je uvek bilo važno da je neko čovek. Može da mi bude brat rođeni, ako ne valja, onda ne valja“, tvrdi ovaj Novopazarac.
Druženje je nešto što i njemu najviše nedostaje.
“Svi smo se znali, izlazili bismo na korzo, u kafane. Međutim, te kafane više ne funkcionišu. Radilo se, družilo, a danas svi sa svojim telefonima. Sede za stolom i kad ustanu mogu svom telefonu da kažu ‘hajde prijatno’. Živelo se drugačije, bez ovolikog luksuza, automobila, motora, zgode, ali je imalo neke druge draži”, priseća se Ismail sa setom.
Iako danas nema mnogih kafečajnica, korzoa i čaršije pune poznatih lica, stari Novi Pazar još uvek živi u sećanjima njegovih stanovnika kao podsetnik na vreme kada se, kako kažu, živelo sporije, a ljudi bili bliži jedni drugima.
S. Ljajić
Naslovna fotografija: Kej reke Raške ‘80- tih godina, ustupljena fotografija iz arhive Asima Nikšića
