Gotovo neverovatno i ubedljivo, tim pre ako se zna da je “ukrštao rukavice“ sa najvećim imenima jugoslovenskog boksa.
Počeo je još kao dvanaestogodišnjak u tadašnjem Bokserskom klubu “Šemsudin Petlača“, kod legendarnog rahmetli Rifa Nikšića.
“Treniralo se u sali Partizana, koja je bila u Prvomajskoj ulici. Gledajući treninge kroz prozor, zapazio nas je Rifo i pozvao da se priključimo kao juniori. To kultno mesto iznedrilo je mnogo velikih imena, a ja nikada nisam imao dilemu, boks je otkako znam za sebe moja ljubav“, otkriva na početku razgovora za portal Free media Safet.
Iako vanserijski talenat, prvi put će se u ringu naći daleko od zavičaja.
“Prvi meč imao sam sa 16 godina, u juniorskoj konkurenciji za Fenerbahče i pobedio sam. Trener Abdulah Ok, koji je bio sa naših prostora, video je potencijal u meni i dao mi šansu. U dresu Fenera boksovao sam 33 puta i ostvario 31 trijumf“, priseća se.
Po povratku u Novi Pazar posle tri godine, sada već formiran borac, dolazi u njemu najdraži klub, Mladost. Nije dugo trebalo da zabeleži novu pobedu.
U drugoligaškoj konkurenciji savladao je boksera iz Nikšića. Njegova karijera kreće meteorski. Postao je uzdanica ne samo kluba već i armije navijača, koji su u njemu videli sigurnog sakupljača bodova, a rivalima “noćnu moru“.
VICEŠAMPION SVETA- “REDOVNA MUŠTERIJA“
Mnogi Safetovi mečevi nose epitet antologije, međutim, jedna trilogija se posebno pamti.
“Jedini sam bokser iz one Jugoslavije koji ima pozitivan bilans protiv Bratislava Ristića iz Prokuplja. Kao što se zna, on je osvajač tri Zlatne rukavice, vicešampion sveta, prvak Balkana, ima medalju sa prvenstva Evrope i tako dalje. Tri puta smo boksovali, u dva navrata sam slavio. To su mi i najdraže pobede u karijeri, kako i ne bi protiv takvog asa svetske klase“, kaže on.
Novi Pazar, zahvaljujući njemu i ostalim pesnicama poniklim u ovdašnjoj školi boksa, krči put ka Prvoj ligi. Prate ih hiljade navijača, bez obzira na to gde se održava meč. Atmosfera u gradu bila je ravna euforiji početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
“Publika je bila naša snaga gde god da smo boksovali, naročito u odlučujućim duelima. Činilo mi se da bi se grad tog dana preselio i bio sa nama. To rečima ne može da se opiše. Znam da je svako od nas davao 300 odsto sebe, uspeli smo i plasirali se u društvo najboljih i to kao neporaženi u celom prvenstvu“, govori sa dosta emocija.
Ipak, to bivstvovanje u eliti u sezoni 1974-1975. godine ispostavilo se kao “labudova pesma“. Nije bio upitan ni kvalitet ekipe, ni želja, ni motivacija, jer je mečevima prisustvovalo i po 10.000 gledalaca, već nešto sasvim drugo.
“Uslovi su nam bili veoma loši. Nismo imali sportsku halu, boks je postao zimski sport, pa smo boksovali po raznim fabričkim hangarima i malim prostorijama koje nisu mogle da prime ni 10 odsto publike. Platili smo ogroman ceh tome, bez obzira na kvalitet koji smo posedovali, jer smo nekoliko puta izgubili tesnim rezultatom. Jednom rečju, mali grad, loši uslovi, a tako je malo falilo da postanemo stabilan prvoligaš, mnogo žalim zbog toga“, sa pomešanim emocijama kaže Safet.
NEPRAVDA PROTIV RUSEVSKOG
Dešavale su se Safetu i nepravde protiv najboljih. Na čuvenom “Meču šampiona“ u Beogradu borio se protiv Rusevskog.
“Početkom druge runde sudija mi je odbrojao nokdaun koji nije postojao, a čujem sa zapisničkog stola kako neko kaže sudiji da prekine borbu, jer ću pobediti ako se nastavi. To se i dogodilo. Velika nepravda mi je učinjena, jer sam bio bolji u tom momentu. Njega su posle nosili na ramenima kao da je pobedio Muhameda Alija, a ne jednog Kocu iz Novog Pazara“, seća se.
Bez obzira na sve, on je slavio pobedu za pobedom. Megdani su se nizali kao na traci, nijednog rivala nije eskivirao.
“Boksovao sam protiv mnogih jugoslovenskih velikana. Dragana Perunovića, koji je bio prvak države, sam pobedio. Milenković, Mahmutović, Omerović, Ristić, Hamzić, Nenadović i Nikolić samo su još neki od njih. A ne treba zaboraviti da je ondašnja SFRJ, uz Kubu, SAD i SSSR, bila svetska velesila u boksu. Konkurencija je zaista bila paklena, bukvalno je u svakoj ekipi bilo sjajnih boraca“, ističe Safet.
REPREZENTACIJA ZA PAMĆENJE I ŽAL
Nosio je Safet dres sa državnim grbom. Čuveno gostovanje mlade reprezentacije Kube u Novom Pazar. Uz njega u sastavu i Ibrahim Ferizović i Jonuz Dervišnurović, a Gradski stadion tog avgustovskog dana 1973. godine prepun.
“Pri kraju druge runde meča protiv Alberta naprsla mi je arkada, sudija je zaustavio borbu i uputio me u ugao lekaru. Rahmetli Omer Kolašinac, klupski trener mu je prišao i zamolio ga da prekine borbu jer sam bio potreban ekipi za važno gostovanje Partizanu u ligi. Izgubio sam, ali po mnogim procenama bio sam bolji do tog trenutka, i eto, donekle mi je krivo zbog toga, jer nije mala stvar savladati Kubanca“, priča nam on.
Zbog nespornog kvaliteta, prefinjene tehnike i mudrog vođenja borbe, bio je želja mnogih. Ipak, iz svog Pazara mu se nije odlazilo.
“Imao sam mnogo ponuda da promenim sredinu. Beogradski Radnički, Partizan, Priština, Budućnost i još neki su me hteli. Nisam mogao bez Pazara, bio sam zaposlen u dobroj i jakoj firmi. Imao stabilan posao, zasnovao porodicu, dobio dete. Ne kajem se uopšte, pa i karijeru sam prekinuo kada sam mogao da dam još mnogo, sa 24 godine. Jednostavno, zasitio sam se i želeo sam da sačuvam sebe i svoje zdravlje. U boksu postoji jedno nepisano pravilo da se treba povući kad si na vrhuncu. Ja sam taj momenat osetio na vreme“, kaže Safet.
Bez boksa ipak nije mogao, posvetio se trenerskom pozivu.
“Nakon završene Više trenerske škole, radio sam u klubu i to vrlo uspešno. Bili smo dve godine drugi na tabeli, a mnogo puta sprečeni na nesportski način na putu ka Prvoj ligi. Imali smo ‘strašan’ sastav: braća Hrnjak, Torbić, Đerlek, Beširović, rahmetli Muamer Nailović i Mevljudin Zoranić, Hajrović, Islamović i mnogi drugi. I opet je ostao žal što nismo uspeli, ne našom krivicom. Ali to je, nažalost, ona tamna strana sporta“, pomalo razočarano zaključio je Safet Koca.
MAJČINSKA BRIGA
Poput porodice Hrnjak, i među Kocama su bila tri brata britkih pesnica: rahmetli Metko, Iko i Safet. I svi veliki talenti. Ali, zbog rane smrti oca, majka ih je molila da okače rukavice o klin.
“Mnogo je brinula, što je i normalno. Rahmetli Metko ju je poslušao, a ja i Iko smo nastavili. Iko je imao 35 borbi kao junior, bio je i vicešampion Jugoslavije. I on je zbog majke potom prestao da se bavi boksom, jedino sam se ja oglušio. Mislim da nisam pogrešio, uspešno sam predstavljao svoj grad, gde sam samo jednom izgubio“, kaže Safet.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Safet Koca
