Nastavnica muzičke kulture i građanska aktivistkinja Milena Pećanin kaže za portal Free media da je sve svoje ciljeve u životu ostvarila i da nema više materijalnih želja, ali da i dalje radi punom parom.
“Ja sam radoholičar sa dva radna vremena dnevno i uopšte ne primećujem da sam u penziji. Zdravstveno sam ograničena i ne mogu da radim kao nekada, ali one stvari koje mogu, radim bez pauze i sa ogromnim zadovoljstvom. Da mi je neko pričao da ću bolje i ispunjenije živeti sa 60 nego sa 20, ne bih mu verovala“, priča nam ona uz prepoznatljivi iskreni osmeh.
Objašnjava da je radeći puno na sebi stekla životnu mudrost i smiraj koji je najteže dostići, a koji podrazumeva da prkosi olujama i rešava probleme lako i usput.
“Prepuna sam zahvalnosti, strpljenja, saveta i sposobnosti da bar saslušam sagovornika, ako ne mogu da pomognem. Ispunjena sam i zadovoljna pa gotovo nikad ne povisim glas niti se ljutim. U problematičnom trenutku odmah odustanem i to je moj žuviotni stil, jer taj problem kasnije rešim bezbolno i lako“, kaže Milena.
Ljubav i muzika, koji su oduvek bili njena pokretačka snaga, razlog su što ova rođena Vranjanaka najveći deo svog života provodi u Sjenici. Priznaje da je delimično i Sjeničanka i Novopazarka, ali ponajviše građanka sveta.
“Pošto se ponajviše deklarišem kao stanovnik planete, sve ostale pripadnosti su sićušne. Rodom sam iz Vranja, mesta gde se i dan danas ljudi rado okupljaju na zajedničkim slavljima, ali gde za stolom ne dominiraju alkohol i hrana nego muzika. Čim krenu prvi akordi, cela sala ustaje i svi igraju na podijumu, ali i na stolicama i stolovima. To kod nas nije sramota, već onaj poznati vranjanski karasevdah“, naglašava.
Sjeničanka je postala pre 40 godina, kada se sa suprugom Nerom doselila u ovaj grad.
Milena i Nero Pećanin
“Suprug i ja smo studirali muziku u Skoplju, a u Sjenicu smo stigli kao bračni par sa pola godine staža. Svaki smo ispit zajedno spremali, zajedno i položili, diplomirali istog dana, pre prvog mogućeg roka. Bio je petak, sećam se. Do nedelje smo se spakovali, otišli malo u Vranje kod mojih roditelja, u nedelju stigli u Sjenicu, a već u ponedeljak počeli da predajemo muzičko u sjeničkim školama“, priseća se ona.
Osećaj pripadanja Sjenici najjači joj je zbog ogromne ljubavi prema deci kojoj je predavala, a koja joj je uvek bila uzvraćena.
“Celog života su mi trčali u zagrljaj gde god me ugledaju. Moj posao je, za mene nešto najlepše na svetu i to je mom životu dalo boje, mirise, lepotu, a sada sećanja“, navodi ova građanka sveta, koja neopisivu ljubav gaji i prema Novom Pazaru, gradu kojem takođe pripada.
Period s kraja radne karijere u kolektivu novopazarske Osnovne škole “Vuk Karadžić” joj je kaže u posebno dragom sećanju.
“Ta pripadnost mi je možda i najdraža, jer predstavlja slatki šlag mog života. U Novom Pazaru sam poslednjih šest godina pred penziju i nemam reči kojima mogu opisati kako sam bila srećna i voljena; kako sam bila prihvaćena i nagrađena za sve što me čini osobom koja jesam“, ističe ova vranjansko-sjenička Novopazarka.
Napominje da Sjenica i Vranje imaju dosta sličnosti, ali i brojnih razlika, o čemu nije mnogo razmišljala kada ju je ljubav dovela u srbijanski Sibir.
“Bilo mi je važno da sam ostvarila svoj najveći san i da sam mnogo volela i bila voljena. Sve ostalo je bilo nevažno, naročito posle rođenja našeg sina. U Sjenici živim već punih 40 godina i osim klimatskih uslova, neprimerenih krhkom ljudskom biću, sve ostalo je lepše i lakše“, naglašava.
Ljubav nema cenu
Ljubav, sreća i muzika Milenina su druga imena, po čemu je pamte brojne generacije đaka.
“To je predivno. Teško da mogu proći čaršijom, a da me ne pozdravi mnogo ljudi, uglavnom mojih bivših đaka i njihovih roditelja. Iz ove perspektive to sve izgleda slatko i lepo, međutim, život prosvetnog radnika i celoživotnog razrednog starešine protkan je i mnogim problemima, suzama, neprijatnim situacijama, saradnjom sa Centrom za socijalni rad, nekad i organima reda“, napominje.
Iako ima mnogo razloga da bude ponosna na sve to je postigla, kaže da nije uspela da bude bolji muzički pedagog od njenog supruga.
“On je legenda sjeničkog obrazovanja. Učenici ga pamte kao najboljeg nastavnika i razrednog starešinu svih vremena. Njegova predavanja se pominju i 40 godina kasnije, kao i neverovatna rešenja pedagoških situacija, zbog čega je moja porodica veoma ponosna“, ističe Milena.
Najveća inspiracija joj je bio svekar, Izo Pećanin, poznati Sjeničak, legendarni učitelj i glumac KUD-a “Jedinstvo“.
Izo Pećanin, profesor, učitelj i muzičar
“Bio je osnivač Škole harmonike, zajedno sa čuvenim Reufom Čalom, učesnik na skoro svim manifestacijama u gradu kao violinista u Tamburaškom orkestru i moj istinski putokaz. U znak divnih sećanja na dedu i najveće zahvalnosti, naš sin Denis u dvorištu je napravio letnjikovac, svojevrstan muzej posvećen dedi sa desetinama uramljenih fotografija sa njegovih nastupa i ta ljubav nema cenu“, ponosno nam priča Milena.
Destinikon, simbol ženskog aktivizma u Sjenici
Ova rođena Vranjanka u Sjenici je poznata i kao začetnica ženskog aktivizma. Kao eksplozovna i preduzimljiva osoba, uz pomoć i podršku Novopazarki, tokom devedesetih osnovala je Udruženje žena “Destinikon“, prema nazivu Sjenice iz IX veka.
“To je bio veoma lep i sadržajan period mog života koji je trajao tridesetak godina. Edukacije te vrste organizovane su u najjačim centrima demokratije, a u tome su mi pomogle Aida Ćorović iz Urbanina i Zibija Šarenkapić iz Damada. Muradiji Nokić dugujem zahvalnost za pomoć u savladavanju svih strahova pri uključivanju u rad sa ženama i najjače sestrinstvo koje mi se desilo“, priča nam ona.
Žene su se rado odazivale i učestvovale u aktivnostima udruženja, a bilo je, kaže, i smešnih situacija.
Članice Destinikona
“To je bila novina za naše maleno mesto, a žene su imale želju da vide i nauče nešto novo. Neke su smatrale da otvaram kafanu za žene, što bio pravi bum tada. Bilo je puno naših projekata, ili su žene iz Destinikona bile učesnice, pa smo dosta putovale i obišle gradove i turističke destinacije koje privatno ne bismo nikada“, navodi ova aktivistkinja.
Bolje uvek postoji, i uvek je ispred nas
U borbu za ženska prava i aktivizam aktivno se uključila i njena svekrva, pa su odlučili da se fokusiraju na aktivnosti sa starijim ženama.
“Samo da ste mogli da vidite tu reku sjeničkih žena koje nedeljom u dva dolaze na seminare i radionice oslanjajući se na štapove, pomagala ili ruke svojih unuka. U šest kreću kući zadovoljne, srećne, vesele, a smeh se čuje do kraja ulice. Učesnik tih radionica bio je tada maleni, a sada poznati modni kreator u Turskoj Amor Garibović, koji je dolazio sa svojom nanaom i na našim radionicama radio nacrte svojih prvih modnih kreacija“, ponosno ističe ona.
Članice Destinikona, koje su jedva ulazile u autobus, nosile su transparente sa Ženama u crnom. Više puta su se susretale sa majkama Srebrenice, držale se za ruke i zajedno plakale slušajući njihove tužne životne priče.
Podršku na putovanjima pružao im je tadašnji direktor Ustanove za sport Mirsad Hodžić, koji im je ustupao autobus kad god sportisti nisu išli na takmičenja.
“Da ste samo videli naše nane kako idu na obuku za korišćenje kompjutera, interneta i tada čuvenog Skypa, kako bi se čule sa decom širom sveta. Kao rezultat projekta ’’Čuvari sjeničke tradicije’’ nastala je istoimena knjiga čiji sam autor. Tu su predstavljene žene Sjenice, a štampana je u 500 primeraka i bila u trenu razgrabljena. Moj zadatak je da u skorije vreme uradim dopunu prvog izdanja i nadam se da će to naići na razumevanje ljudi koji o tome odlučuju u Opštini“, očekuje Milena.
Kao liderka sjeničkih žena, najponosnija je na to što je u svim aktivnostima prosek godina učesnica bio 80.
“Izvući ženu od 80 godina iz kuće, učiniti da da svoj maksimum na nekoj od radionica, da pažljivo sluša druge i hrabro iznese svoje mišljenje, to zaista nije malo. To je ono na šta sam najponosnija“, ističe.
Dodaje da ju je to iskustvo dodatno oplemenilo, nadahnulo i ukazalo da bolje uvek postoji i da je uvek ispred nas.
Učmalost nas koči i u 21. veku
Iako kulturne manifestacije u Sjenici imaju dugu tradiciju, nije uvek bilo lako izboriti se za realizaciju nekog projekta u toj oblasti. Milena je jedna od onih retkih, koja nije odustajala.
Volela je javne nastupe, manifestacije, davala predloge i ideje, ali nije uvek nailazila na razumevanje.
“Sjenica nije mesto koje će rado podržati bilo kakvu ideju i ta učmalost nas koči i u 21. veku. Nije da nema sposobnih ljudi, naprotiv, ali to se sve odugovlači, stavlja na čekanje, drži u oblacima obećanja koja se nikad ne ispune. Mislim da zbog toga ljudi odlaze bez i najmanje želje da se trajno vrate“, smatra ona.
Milena i Mirza Šoljanin
Ipak, nije se predavala, pa je kulturne događaje organizovala i uz pomoć donatora. Organizovala je Muzičke tobogane za decu, takmičenja, pripremala koreografije, školske priredbe i kulturne programe. Na časovima slobodnih aktivnosti nastala je ideja i o osnivanju Prvog Festivala densa i brejk densa u Sandžaku.
Sa kolegom, nastavnikom fizike i satiričarem Salihom Saračevićem dugi niz godina vodila je dečiju dramu pri KUD-u Jedinstvo.
“Na raspolaganju smo imali nula dinara uz izgovor da je kasa Ustanove za kulturu prazna. I pored toga, iz Priboja se nikad nismo vratili bez diplome i osvojenog prvog mesta u nekoj kategoriji, a naročito muzici. Otkako nema čika Asima Vrcića potpuno je zamrlo sve. KUD ’’Jedinstvo’’ je pod ključem par decenija, a kultura Sjenice se svela na nekoliko izložbi i književnih večeri“, naglašava.
Priseća se kako je njen hor ’’Zaljubiška’’ bio privilegija za talentovanu decu, ali i onu koja vole da pevaju, a dečije ushićenje bilo joj je, kaže, najlepša nagrada.
Hor “Zaljubiška”
Osnovala je i Dečji kulturni centar ’’Destinikon’’, gde su dolazila deca iz svih škola, pa čak iz vrtića i studenti.
“Organizovali smo likovne, kreativne i muzičke radionice, svake nedelje diskoteku za decu i bilo je mnogo lepo. Prosto ne mogu da verujem šta su mobilni telefoni učinili da se deci upropasti detinjstvo i da se izoluju jedni od drugih. Tužno je to“, nevoljno priznaje Milena.
Takođe žali što Sjenica nije imala sluha za realizaciju njene ideje o osnivanju izdvojenog odeljenja Muzičke škole.
“Najbolnije za mene je to što sam, kao muzički pedagog sa najvišom ocenom sa studija svake godine podnosila zahtev da se otvori takvo, kakvo postoji u Tutinu, Novoj Varoši, Raški, gde bih ja radila za platu i osiguranje, a deca besplatno obučavala sviranje na klaviru i harmonici“, kaže ona.
U svojoj muzičkoj porodici osnovala je privatnu Muzičku školu ’’Pećanin’’ koju danas vodi njen sin, magistar muzike Denis Pećanin, kako talentovana deca ne bi bila uskraćena za mogućnost da nauče da sviraju.
Porodica Pećanin: Nero, Milena i Denis
“To puno košta roditelje jer, osim časova, oni plaćaju vanredno polaganje svih šest godina; vode decu u Novi Pazar, izostaju s posla. Međutim, nerazumevanje i opstrukcija traju i dalje, dok u KUD-u još uvek postoji pijanino na kome se ne svira“, objašnjava Milena.
Dvadesetogodišnje iskustvo u radu sa decom sa smetnjama u razvoju u Novom Pazaru i Sjenici svrstava u svoje najlepše aktivnosti.
“To su deca koja toliko vole muziku da ima čak i onih koji otežano ili uopšte ne govore, ali pevaju veoma lepo i razgovetno. U Pazaru su uslovi za rad bili mnogo bolji, pa smo u bioskopskoj sali i većim objektima organizovali njihove muzičke nastupe“, ushićeno se priseća ova razdragana nastavnica muzike.
Kad bi u Sjenici živeli Japanci?
Za svoje sugrađane Sjeničake kaže da su srdačni, topli i dobrodušni, ali zamera im lenjost i teško odlučivanje za bilo kakvu promenu.
“Sjenica je jedna učmala sredina koja nije iskoristila ni pet odsto svojih kapaciteta da postane drugi Dubrovnik. Toliko pametnih i stručnih ljudi ovde poznajem i prosto se čudim kad ih čujem koliko filozofiraju i teoretišu, a ništa ne pokreću. Kad odu na stranu uopšte nisu takvi. Proslave se, uspeju, zaimaju, a ovde ništa“, primećuje ona.
Dodaje da često razmišlja, kakva bi Sjenica, sa svim svojim prirodnim lepotama i resursima, bila da u njoj žive Japanci.
“Šta bi sve taj vredni narod, koji iz ničega stvara hranu, umetnost i materijalno dobro, napravio ovde. Njihov minimalizam i iskorišćenost prostora i resursa me oduševljava i kad bi se to primenilo na nepregledna prostranstva Pešteri, bilo bi nešto istinski fascinantno“, veruje ona.
Sugrađanima poručuje da se drže bratske ljubavi, da ne zaboravljaju prijatelje, komšije i rođake, da se trude da oproste i izvine i kada nisu krivi i da svake sekunde svog života budu zahvalni.
“Život nam je dat da upoznamo sve lepote i da uživamo, a ne da ga trošimo uzalud. Svega ima dovoljno za sve, a naročito za čoveka koji je ispunjen“, savetuje.
U svom životu, kaže da ne bi ništa menjala, jer su svi njeni koraci vodili ka putu mira i zadovoljstva.
“Moj život iz tuđe perspektive nije bio ni blizu savršen, ali za mene jeste. Srećna sam i zahvalna što svako jutro ustajem radosna i smešim se novom danu, a u toku dana bezbroj puta mi telom prođe neobjašnjivi osećaj sreće i ogroman talas zadovoljstva koji me čitavu preplavljuje. To je mnogo jače od zaljubljenosti i to je ono što me čini srećnom, uspešnom i ostvarenom“, optimistično i uz osmeh zaključuje ova vranjansko-sjeničko-novopazarska građanka sveta.
S. Ljajić
Foto: Ustupljene fotografije
