Ljubimac navijača, uzdanica svakom treneru. Posebnog intelekta među odbojkašima. Svi ti atributi krase ga otkako je zakoračio na odbojkaški teren, iako je počeo relativno kasno.
“Bilo je to u osmom razredu Osnovne škole ‘Rifat Burdžović Tršo’ kod rahmetli Suada Čilovića, tu je počeo moj ‘odbojkaški put’. Već na prvom treningu sam osetio ljubav i pronašao se”, seća se Irfan na početku razgovora za portal Free media.
Tu upoznaje, tada golobrade dečake, sa kojima će se razviti veliko prijateljstvo koje traje skoro dve decenije. Priseća se i jedne anegdote iz tog perioda.
“Sećam se da sam na prvi trening došao u patikama za fudbal i nisam znao šta me čeka, ni kako taj sport funkcioniše. Kasnije uz trenera i saigrače sam ušao u priču koja traje i dan-danas. Posebno je zanimljivo da se od tih momaka sa kojima sam krenuo u ‘Trši’ više niko ne bavi niti odbojkom niti bilo kojim sportom. Mislim da sam ja jedini”, otkrio nam je.
Radi naporno, vikendom u školi, ostalim danima sa ekipom Novog Pazara, kojoj se u međuvremenu priključio. Ubrzo se ta posvećenost isplaćuje, beleži prvi nastup u plavom dresu, njemu najdražem.
“Mislim da je to bilo na gostovanju ekipi Gračac. Sećam se specifične sale za odbojku sa bioskopskom binom i to mi je ostalo u pamćenju. Pobedili smo 3:1 i to je bio moj prvi trijumf”, vraća on “film”.
U međuvremenu učestvuje i na čuvenom Prvomajskom turniru u Beogradu, stiče iskustvo, no mesto među starterima u seniorskoj konkurenciji bilo je teško da izbori.
“U Novom Pazaru sam odigrao dosta utakmica, ali uvek ulazio sa klupe. Istina, bilo je starijih i kvalitetnih igrača u tom trenutku, tako da sam uvek čekao svoju šansu i mislim da je minutaža koju sam dobijao pokazala da tadašnji trener Raša Milić može da računa na mene”, govori o strpljenju i veri u sebe.
Nakon godinu dana u Novom Pazaru, tada 16-godišnjak, doneo je možda i sudbonosnu odluku, odlazi u Budvu.
“Odlučio sam da moj život podredim profesionalnom bavljenju odbojkom. U tom trenutku je ekipa Budve skupljala mlade i talentovane igrače iz celog regiona. Nas sedam, osam iz Novog Pazara otišli smo na taj kamp. Upravo tu su me zapazili tamošnji stručnjaci, procenili da imam kvalitet za njih. Ostao sam i ispostavilo se to kao dobar potez, jer sam upravo u Budvi sebe izgradio ‘igrački’ i evo tako već 18 godina”, otkriva nam.
Godinu ostaje u prestonici crnogorskog turizma, pa se seli u Podgoricu. Tada gigant, Budućnost je napravila tim, spoj mladosti i iskustva. Tu na obalama Morače će Irfan doživeti zvezdane momente.
“Četiri godine, puno uspeha u najkraćem. Igrao sam i za sve mlađe selekcije crnogorske reprezentacije, dodatno se formirao kao igrač. Posebno pamtim podršku i savete Nemanje Petrića, koji je tada bio mnogo iskusniji od mene. Dosta mi je pomogao tokom boravka u Podgorici”, napominje.
Ispunjen u profesionalnom smislu, ali praznog srca, duše i emocija, konačno je dočekao momenat povratka u njegov Pazar.
“Iz ovog ugla gledanja, bili su to najlepši trenuci u karijeri. Ušli smo u Super ligu, ostvarili san, pisali istoriju, dvorana uvek puna, atmosfera o kojoj svaki igrač može da sanja. Osvojili smo četiri trofeja: dva kupa i dva Superkupa, igrali Evropu, bili stabilan član elite. Sve se odvijalo kao u transu. Imali smo tim sa ‘kosturom’ momaka iz Novog Pazara, žalim što nismo uspeli da postanemo prvaci države, a imali smo kvalitet”, govori u dahu.
Ali, svakom snu dođe kraj. Ta ovdašnja odbojkaška bajka je okončana, kluba više nema na elitnoj mapi naše odbojke.
“Puno faktora je bilo presudno, izdvojiću da je rad sa mlađim kategorijama možda bio jedan od glavnih. Jednostavno nije bilo domaćih igrača koji bi nosili ekipu na tom nivou da bi se taj trend nastavio. Žao mi je što ta naša priča nije potrajala”, pomešanih osećanja nam priča.
Prvi trofej, zaborava nema
Mnogo je velikih utakmica odigrao Irfan Hamzagić, osvajao trofeje, priznanja. Ipak jedan ne bi menjao ni za šta.
"Sve što se desi u Novom Pazaru, posebno je i ima veliku važnost. Svaki poen je osvajan srcem i dušom. Uvek izdvojim finale kupa protiv Vojvodine u Pendiku i taj prvi trofej koji smo doneli gradu i klubu pred prepunim tribinama. Nezamenjiv i dan za nezaborav, osećaj koji traje još uvek", iskren je on.
Profesionalizam surov, on je morao dalje, u nova dokazivanja, daleko od zavičaja.
“Igrao sam u Turskoj, Francuskoj, Nemačkoj i onda sam se odlučio za Bliski istok. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima sam igrao za tri kluba, u Kuvajtu bio dve godine i osvojio kup. Poslednju sezonu sam proveo u Al Nasru (Saudijska Arabija). Izuzetno sam zadovoljan igrama i tom odbojkaškom ‘globtroterskom odisejom'”, ističe Irfan.
U Podgorici kao u Pazaru
Mnogo adresa je za 18 godina, koliko je na parketu, promenio Irfan Hamzagić.Tu se prvi put posle rodnog kraja skrasio na duže, osetio "glad" za trofejima. Igrao osam finala za četiri godine, prigrabio dva zlata i šest srebrnih odličja. I ne samo to.
"Podgorica će uvek ostati moj omiljeni grad nakon Novog Pazara. Stekao sam mnogo prijatelja sa kojima sam i dan-danas u kontaktu. Na poslednjem mestu je Francuska iako sam bio u prelepom Kanu, sve ostalo i nije baš bilo na nekom nivou. Van Evrope, definitivno život u Emiratima je neverovatno lep. Srećan sam da sam imao priliku da par godina provedem tamo, upoznam gradove poput Dubaija i Abu Dabija“, priča nam on.
Dodaje da je i u Kuvajtu takođe proveo prelep period života, koji ga je u mnogome po mentalitetu podsetio na Pazar.
"Uvek bih se rado vratio i u turski Trabzon, zbog Crnog mora i tamošnje kulture. Nemačka opet, posebno iskustvo. U Bambergu druželjubiv narod, možda i netipično za to podneblje, za stereotipe koji važe. Generalno svaka država, svaki grad nosi nešto svoje lepo", kaže Irfan.
Sem Novog Pazara, na našem podneblju bio je jedno vreme i stanovnik Kragujevca. Iz prestonice Šumadije nosi lepe uspomene.
“Divan grad i klub koji uvek ima visoke ambicije, tada na čelu sa trenerom Draganom Kobiljskim. U toj godini igrali smo finale kupa i plej-ofa. Bio sam odlično prihvaćen, poštovan od svih. Imam samo reči hvale za sve u Kragujevcu, čak sam bio i Sportista grada glasovima publike. Retka je to privilegija i čast”, rezimira on boravak na obali Lepenice.
Ponovo je na prekretnici, dovoljno sazreo kao igrač i čovek. Ne žuri opet pošto-poto u inostranstvo. Trenutno je u njegovom Pazaru i u najdražem dresu.
“Ove godine sam malo odložio angažman u novi klub. To slobodno vreme sam iskoristio da treniram sa ekipom, ali sam i dalje u kontaktu sa menadžerom. Čekamo pravi poziv i pravu ponudu. Sa druge strane, drago mi je da sam tu sa ovim momcima, srećan što sam dao doprinos prvoj pobedi u prvenstvu protiv Dubočice. Žao mi je naravno što ne mogu ostati do kraja, ali biće prilike i za to, jer ovo je moj klub, moja druga porodica, bio sam u dva navrata Sportista grada. Sve mi je to doneo plavi dres, to se ne može ni sa čim uporediti”, zaključio je razgovor Irfan Hamzagić.
Novi Pazar u eliti, sa trofejom
Obrni-okreni, Irfanova odbojkaška priča i potajni snovi su vezani za plavi dres. Za još jedan trofej, makar, njegovog najdražeg kluba.
"Posle 18 godina, mnogo timova i borbi za pehare, najveća želja mi je da Novi Pazar opet bude u situaciji da se bori za trofeje i postane stabilan član Superlige. Iskreno se nadam da će se to desiti vrlo brzo", kaže on.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Irfan Hamzagić
