Glasalo je nešto više od 35.000 Bošnjaka upisanih u poseban birački spisak. SDP je odneo pobedu u Novom Pazaru, Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši, a SDA Sandžaka u Tutinu i Sjenici.
Ipak, razlika koju je SDA napravila u te dve opštine bila je dovoljna da osvoji najviše mandata u budućem sazivu Vijeća, ukupno 15. SDP je dobio 13 vijećnika, a SPP sedam.
Tandirova lista nije osvojila nijedan mandat, pa poslanička fotelja sa liste SNS-a očigledno nije bila dovoljna preporuka. Pošto je za većinu potrebno 18 glasova, slede koalicioni pregovori i dogovori, kao i do sada.
U poređenju sa 2022. godinom, na birališta je ovog puta izašlo skoro 11.000 ljudi manje. Odmah se otvorilo pitanje legitimiteta novog saziva, uz dobro poznatu ocenu da je on legalan, ali nije legitiman, koju u Sandžaku slušamo godinama.
Oni koji su tražili odlaganje izbora rado će pad izlaznosti pripisati sebi, ali bojkota nije bilo. Razlog je mnogo prostiji: Bošnjake Nacionalno vijeće preterano ne zanima, niti imaju osećaj da je ta institucija važna u njihovim životima, čak ni kada je reč o kulturnoj autonomiji, a to je upravo ono čime se Vijeće bavi.
Ove godine se tome dodalo i to što su izbori održani tačno dve nedelje posle parlamentarnih, na kojima su sve tri bošnjačke manjinske stranke prošle kroz pravo čistilište.
Lideri koji su tek sabrali gubitke morali su odmah u novu trku, bez daha, prebijene pare i trunke volje, sa teretom studentske pobede na pretovarenoj partijskoj grbači.
Dok je trajala kampanja, ta pobeda je skoro svakog dana donosila nove, do sada neviđene poduhvate tužilaštva, sudova, policije i ostalih čuvara reda i mira, koji su se odjednom setili da su institucije.
Pored takvih vesti, kampanja za Vijeće je jednostavno tavorila. Birači su, izgleda, zaključili da su svoj demokratski dug za ovu jesen otplatili još 25. oktobra. Da partije nisu pokrenule svoju infrastrukturu, obilazile aktiviste i uporno zvale telefonom, brojke bi bile još skromnije.
Drugim rečima, Bošnjake do glasačke kutije nije dovela ljubav prema kulturnoj autonomiji, već stranačka upornost, organizovanost i potreba da se ostvari što bolji rezultat.
Niko od aktera iz onoga što je preostalo od političkog života u Sandžaku nije se udostojio da kandiduje listu i ponudi alternativu starim, prekaljenim strankama.
Umesto toga, insistirali su na odlaganju izbora kao jedinom pravom i legitimnom rešenju u ovom trenutku, i naravno, lelekanju – o krađi, nepravilnostima i ostalim izbornim pikenterijama.
Sulejman Ugljanin, predsednik SDA Sandžaka od jula 1990. godine, obratio se u izbornoj noći okupljenima ispred centrale svoje stranke i u svom prepoznatljivom stilu poručio: „Nemojte vređati one koji su bili sluge režima, njima nema teže kletve od toga što znaju ko su.“
Imena nije izgovorio, ali nije ni morao, svi su znali da govori o SDP-u i SPP-u. A upravo će mu jedna od te dve „sluge režima“ biti potrebna za većinu u novom Vijeću. Kako će preći preko sopstvenih reči, potpuno je nebitno, jer su vratolomije i lobotomije kod nas sastavni deo političkog delanja i delovanja. Davno je, doduše, za koaliciju sa SDP-om rekao da će trajati do kijametskog dana, odnosno, za one koji ne znaju, do Sudnjeg dana.
Uostalom, matematika je jasna. Većinu mogu da naprave SDA i SDP ili SDA i SPP, a obe kombinacije smo već gledali. Jedino što još nismo videli jeste saradnja SDP-a i SPP-a, odnosno, da parafraziram dr Sulejmana Ugljanina, udruživanje „Slugu režima“ protiv „Čuvara Sandžaka“.
Uveren sam da se to neće desiti, jer SDP i SDA Sandžaka vežu posebni specijalni odnosi, a više puta su jedni drugima bili i pojas za spasavanje. Ali u ovakvim vremenima ništa ne bi smelo da nas iznenadi.
Novi saziv Vijeća trajaće do 2030. godine, u stvarnosti koju će oblikovati vlast koju su doneli studenti. Biće zanimljivo gledati kako će se ta vlast postaviti prema Sandžaku, a još zanimljivije kako će se bošnjačke stranke snaći bez starih adresa, proverenih kanala i ljudi koji su više od tri decenije bili deo političkog života, manje-više kao ortaci.
Mnoge od njih oktobarski izbori su jednostavno oterali u istoriju, dok su manjinske bošnjačke stranke ipak preživele, iako je moglo biti i drugačije.
Ponoviću i ovde, a ponavljaću i ubuduće, gde god se ukaže prilika, bošnjačke stranke prošle su kroz čistilište i nikada im nije bilo potrebno ovoliko toga odjednom.
Novi jezik, ljudi, drugačiji odnos prema biračima i drugačije razumevanje same politike.
Hoće li to shvatiti, teško je reći, pošto nas iskustvo nas uči da je lakše promeniti vlast u Beogradu nego naviku u Sandžaku. I sve je izvesnije da će koalicije preživeti i sam kijametski dan.
Autor teksta je Fahrudin Kladničanin, izvršni direktor Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
Čitajte i raniju kolumnu Fahrudina Kladničanina na portalu Free media:
