Razgovor počinjemo pričom o njegovim trenutnim poslovnim angažmanima.
“Trenutno ima više poslova kojim se bavim. Već duže posedujem kafeteriju, suvlasnik sam firme za reklamni marketing i imam svoj modni brend koji se bavi prodajom odeće i obuće”, otkriva Emir za portal Free media.
Iako fizički daleko, fudbal je bio i ostao njegov put, put kojim je gradio sebe. I kao sportistu i čoveka. Vlasnik je UEFA B licence, radio samostalno u Tutinu.
“Prelepo iskustvo, jer je to bio moj prvi samostalni angažman u jednom seniorskom timu. Bilo mi je baš dobro, napravili smo rezultate ali zbog brojnih obaveza morao sam da napustim”, otkriva on.
Mnogo pre toga, sa samo sedam godina počeće njegova karijera, na prvi trening odveo ga je komšija. Fudbal je zavoleo 1994. gledajući Svetsko prvenstvo u SAD kada je Roberto Bađo promašio čuveni penal.
“Otac je takođe voleo fudbal, bio funkcioner u klubu, daidža Sako Detanac dugogodišnji igrač, tako da je taj penal bio samo ‘šlag na torti’. Najpopularniji sport mi je bio jedina želja”, priča Emir.
Osnovno znanje je stekao kod Bajra Župića, prvog trenera, potom kod Kenana Kolašinca. Pamti dosta teške uslove, putovanja autobusom do Novopazarske banje, pa povratak peške kući, ali ništa mu nije teško padalo.
“Novo okruženje, nove navike, svaki trening sam jedva čekao. Radili smo i na čuvenim ‘Bolničkim livadama’, presvlačili se napolju. Ipak, krasilo nas je ogromno drugarstvo, nekolicina se i danas družimo”, emotivan je.
Njegova generacija 1987. godište bila je super-talentovana. Zvali su ih "osice", jer je bila jedna od najboljih u istoriji Novog Pazara: Bogućanin, Šabanović, Poturović, Hajdarpašić, Kecap, Smajović, Crnišanin, Ćorić, Kladničanin, Numanović, Ukić su samo neki od njih.
“Prva smo generacija koja je ušla u elitu u kadetskoj konkurenciji, što je za ono vreme bio neverovatan uspeh. Iako su nam se kasnije putevi razišli, mnogi od saigrača su dokazali koliko vrede”, napominje.
Utakmicu protiv Bana u Raški pamti kao prvu. Pamti slavlje u tom duelu, pa osvojeno treće mesto u Mađarskoj, na izuzetno jakom turniru, posebno debi u seniorskoj ekipi plavih.
“Premijera u startnoj postavi bila je kod Ljutva Bogućanina protiv Bežanije. Tada kapiten Edževit Todić, Emir Plojović, Aldin Gurdijeljac i ostali. Izgubili smo, ali od mene niko nije bio ponosniji i srećniji, jer sam debitovao za moj najdraži klub”, priseća se.
Kaljenje na Karaburmi i povratak kad je najteže
Dobar glas se uvek čuje, naročito u fudbalu. Zapažene partije u dresu Novog Pazara nisu promakle OFK Beogradu, pa se sa 20 godina seli na Karaburmu.
Na preporuku Izeta Ljajića odlazi na probu u Rusiju, gde su “romantičari” nastupili na jednom turniru. Zadovoljio je trenera Vukašinovića i ostao.
“Ogromna šansa za napredak i lepi trenuci na Omladinskom stadionu. Imao sam priliku da naučim mnogo, sarađivao sa takvim stručnjacima kao što su: Bane Vukašinović, Ljupko Petrović, Dejan-Švaba Đurđević, Milan-Švaba Milanović. Podsetiću da je OFK tada imao čak devet omladinskih reprezentativaca, bio četvrti klub u državi”, sa poštovanjem govori.
U međuvremenu, dolazi na “pozajmicu” na Gradski stadion. Svoju sredinu zatiče u teškoj situaciji.
“Naš klub je igrao Drugu ligu, trener je bio Sele Huseinović i sećam se da je bila baš nezavidna situacija u svakom smislu. Uspeli smo da izborimo opstanak, uz moj ogroman doprinos”, sa ponosom napominje Emir.
Vraća se u prestonicu, pa odlazi na obale Ibra. U kraljevačkom Metalcu ostaje tri meseca i konačno, pre 16 godina sledi “kam-bek” u najdraži klub.
Priznaje da mu je to bila jedina opcija, a da se nije tako desilo, okončao bi karijeru. Toliko je želeo.
“Klub je vodio Tarik Imamović, veliki čovek, sportista i prijatelj moje porodice, tako da smo se lako dogovorili. Iako smo lošije startovali, dolaskom Mladena Dodića na klupu tokom polusezone, sve je krenulo kako smo želeli. Ostalo je istorija, jer smo ostvarili san i ušli u Super ligu, a važno je napomenuti da smo samo ja i Kecap bili od domaćih snaga”, ponosan je na taj period.
Usledila je bajka, dueli u eliti. Ceo grad je živeo za fudbal, na treninzima po nekoliko hiljada ljudi, na utakmicama se tražila “karta više”. Za Emira tri teške, ali i godine ponosa.
“Puno igrača i trenera je prošlo u tom periodu kroz klub, teška finansijska situacija, borba za opstanak. No, za mene najbolje fudbalske godine, gde sam sazreo kao igrač, pružao najbolje partije. O ambijentu da ne pričam, trener Bekvalac je morao da ‘zaključava’ treninge, jer bi se navijači skupljali u velikom broju”, priseća se.
Planirao godinu, ostao tri u Singapuru
Nije mnogo Emir Lotinac menjao sredine, imao je samo jednu inostranu epizodu. Ali za nezaborav. Zahvaljujući Seadu Muratoviću 2014. godine otisnuo se u Singapur. Planirao godinu, ostao tri. I osvojio kup te zemlje u Balestier Kalsi.
“Retko se dešava da igraču produže ugovor, meni se to dogodilo nakon tog trofeja, prvog u istoriji kluba. Učesnik sam dve godine uzastopno Lige Azije, nastupao na preko 100 utakmica. To mi je i najlepši period u karijeri, igrao sam i živeo bez ikakvog pritiska, finansijski prezadovoljan”, u dahu prepričava.
Nije Emir tada ni slutio da će terenu, kao akter, uskoro reći: Zbogom. A baš se to desilo. Potpisuje za Vojvodinu, no dolazi pred start prvenstva, ekipa oformljena. Na sve to nadovezuje se i pet uzastopnih pobeda Novosađana u šampionatu, pa je mesto u timu bilo vraški teško izboriti.
“Svojevoljno, možda i ishitreno sam raskinuo ugovor, ko zna možda bi sve došlo na svoje. No tada nisam imao strpljenja i napustio sam ‘Karađorđe’. Po odlasku iz Novog Sada, osetio sam psihičku i fizičku iscrpljenost, jednostavno nisam mogao da dajem više maksimum i odlučio sam da okončam karijeru”, ne ostavlja ni trunku dileme, rezonujući da je bolje da ga pamte kao prepoznatljivog borca, nego kao nekog ko traži alibi za sopstvene slabosti.
Najslađe protiv Partizana, suze zbog Kragujevčana
Nije dao gol, ali je dobro zapamtio crno-bele. Tačnije oni Emira. Njegov milimetarski precizan centaršut i trzaj glavom Admira Raščića već dugo su fudbalska antologija, njemu i najdraža utakmica.
“Bilo je 1:1, mogli smo i do pobede, nikada to neću zaboraviti. Njihov ‘strašan’ sastav sa mnogo vedeta uspeli smo da zaustavimo uz neverovatnu podršku navijača”, ushićeno se priseća.
Na drugoj strani bukvalno je pustio suzu u meču sa Radničkim iz Kragujevca. Derbi je to bio drugoligaški, krcat Gradski stadion, plavima je “pasovala” jedino pobeda.
“Ma ako se dobro sećam ni u školu se nije išlo tog dana. Bilo je 0:0, a ja sam bio toliko emotivno slomljen da sam plakao kao dete, niko nije mogao da me smiri”, sa gorčinom kaže Emir.
Stižu naslednici
Od jutra do mraka fudbal dominira u porodici Lotinac. Emirovim stopama kreću naslednici, sinovi, devetogodišnji Omer i dve godine mlađi Hamza.
“Uvek navijam za moj Pazar, bez obzira što se nismo baš prijateljski rastali pre osam godina. Nikada neću biti od onih koji navijaju protiv njega kada ih nema u klubu, štaviše oba sina su u mlađim kategorijama. Svi smo prolazni, Pazar je iznad svih, moja druga kuća”, iskren je Emir.
Pravnik po očevoj želji
Jedan je od retkih profesionalnih fudbalera Emir Lotinac sa diplomom prava. I po tome se izdvaja iz “klišea”.
“Nakon srednje škole, upisao sam pravni fakultet, jer je to bila očeva želja. Bilo mu je veoma važno da studije uspešno okončam. Tu diplomu njemu posvećujem”, kazao nam je na kraju razgovora Emir Lotinac.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Emir Lotinac
