Analiza određenih psihosocijalnih matrica mogla bi doprineti uvidu u naše trenutno stanje, ali ne u kontekstu donošenja konačnog suda, već u cilju utvrđivanja polazne tačke za opšti boljitak.
Osnovnu funkcionalnu jedinicu društva predstavlja pojedinac.
Usklađenost njegovih i društvenih potreba i normi čini jedno društvo harmoničnim. U odnosu gde pojedinci beskrupulozno streme ličnom zadovoljenju, društvo dobija haotičan karakter.
Usled apstraktnosti ili u najmanju ruku relatiziviranog poimanja društvenih načela, valja vratiti se upravo na njegovu osnovu, tj. pojedinca. Da bismo bili bliži doživljaju kolektivnog zdravlja, morali bismo se posvetiti dostizanju dovoljnog broja autentičnih i osvešćenih pojedinaca.
Pošto je za takav cilj neophodno uložiti ogroman napor, odricanje i rizik, većina pojedinaca kompenzatorno pribegava različitim prividima lagodnog života.
Pa ćemo često čuti, kako mi Pazarci potenciramo, da živimo u neobičnom rahatluku. Reč “rahatluk” je kod nas loše protumačena ili bolje rečeno, zloupotrebljena. Ako ćemo potpuno iskreno, mi smo rahat od rada, od napredovanja, od obrazovanja, od inicijative, od odgovornosti.
Pa smo tako, po inerciji, sve rahatniji i od vere, jer je njena interpretacija većinom svedena na puko verbalno teoretisanje, formalizaciju i čisti folklor. Najsuštinskije rečeno, na ambalažu.
Svaki napredak podrazumeva konstantan rad, ulaganje. Takav proces, koji je u skladu sa Božijom odredbom i zakonima, morao bi biti u stalnom pokretu.
Tek u takvom stanju možemo tražiti uputu i biti bliži zdravom društvu. Tu gde RAHAT sedimo prekrštenih nogu i ruku, sve jesmo, ali nismo rahat.
Veliki deo stanovništva traži lagodnost u identifikaciji sa masom, polarizujući se nekritički ka određenim centrima moći i gravitirajući od jednog do drugog shodno percepciji njihove snage. Zauzvrat dobija nedostajuću ličnu snagu i identitet, te u konačnom, opet privid o lagodnom životu.
Ljubomornim čuvanjem tog osećaja sigurnosti, kao korov se širi sebičnost, apatija, uljuljkanost, zastoj u ličnom razvoju i skoro pa potpuno odsustvo društvene odgovornosti.
U takvom ambijentu sve veće tolerancije na društvene devijacije, iste ostaju “nezapažene” i bivaju objašnjene višom silom, sudbinom, pogrešnim delovanjem “tamo nekih”, uglavnom okupljenih oko nekog suparničkog centra moći.
U najkraćim crtama, radi trenutne i kratkoročne lagodnosti, žrtvujemo budućnost svoje dece izlažući ih napredujućem društvenom haosu i ostavljajući im “u emanet” sistem vrednosti koji će ih sve više udaljavati od pozicije autentičnosti i osvešćenosti.
Da bismo kao činioci društva napravili neku značajniju promenu, morali bismo što pre primeniti neku vrstu antivirusa.
Izaći iz sigurne zone i uložiti maksimalan i konstantan napor da osnažimo sebe kao jedinke, preuzimajući na tom putu odgovornosti koje se tiču prvenstveno nas i naših porodica. Tako ćemo omogućiti da nam se život ne dešava, preuzevši ga u svoje ruke.
Razviti zdravu kritičnost i biti otvoreni za kritiku, stvarajući plodniju platformu za rast i razvoj.
Prilikom ukazivanja na greške iskazati konstruktivan i sarađujući stav uz iznošenje potencijalnog rešenja. Jedino na taj način kritika neće imati maliciozan karakter.
Takođe, morali bismo što zdušnije doprineti podršci kvalitetnih i uspešnih pojedinaca, grupa i zdravih inicijativa. Tako ćemo afirmisati zdrave uzore i trajno ucrtati istinske referentne tačke u budući lični i posredno zajednički sistem vrednosti.
Konačno, da bismo menjali svet, moramo najpre menjati sebe.
Iako je svaka promena dugoročan i mukotrpan proces, ona je jedini siguran put ka ličnom i društvenom zdravlju i rahatluku.
Autor teksta je Aladin Imamović, diplomirani psiholog (Psihološki centar Imamović) iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
