Ova Novopazarka, koja već godinama živi i radi u Bosni i Hercegovini, za portal Free media kaže da je jedan od najvećih izazova žena sa kojima radi to što su navikle da sebe posmatraju prvenstveno kroz uloge koje imaju u porodici.
“Kada ih pitam da mi opišu sebe, one se opisuju kroz uloge mame, ćerke, supruge… A ja im kažem: Opiši mi sebe. Šta ti voliš? Koje jelo voliš? Šta kuvaš za sebe? Najčešće znaju šta jede suprug, šta jedu deca, ali su sebe zanemarile“, kaže Agušević Mahić.
Smatra da se žena u ovdašnjoj sredini još uvek “gotovo tradicionalno stavlja u drugi red“, posebno ukazujući na žene koje su posvećene kući i porodici, ocenjujući da je njihov rad često potcenjen.
“Velika je stvar biti domaćica, a mi smo to kao društvo omalovažili. Kažemo: ‘Šta ona radi, ništa, samo je kod kuće’, dok tu ženu to košta mnogo neizgovorenih i potisnutih reči i misli“, navodi ona.
Agušević Mahić smatra da se upravo preko žena danas prelamaju tradicionalne vrednosti i zahtevi savremenog života.
“Mislim da se ovde žene lome između tradicionalnih vrednosti i savremene Evrope. To se bukvalno prelama preko žene, ali i preko dece. Kada uznemirite majku, uznemirili ste i njenu decu“, kaže ona.
Ipak, u odnosu na period kada je pre više od dve decenije otišla iz Novog Pazara, primećuje značajne promene. Kaže da su žene postale samosvesnije i da se o problemima koji su nekada ostajali duboko sakriveni unutar porodice danas mnogo otvorenije govori.
“Ranije je ono što se dešavalo unutar porodice moralo da se zakopa i ništa nije smelo da se kaže. Bilo da je u pitanju fizičko ili psihičko nasilje, žena je morala da ćuti. Nekada ni svojoj majci nije smela da kaže šta joj se dešava. Sada je ipak drugačije. Žene se javljaju, prvenstveno da olakšaju sebi i da sebi daju vrednost“, ističe ona.
Agušević Mahić je u prethodnom periodu u Bosni vodila grupne i individualne sesije u organizaciji Udruženja “Ujedinjene žene“, čija je glavna koordinatorka Jasna Hamzabegović.
Iskustvo u radu sa ženama pokazalo joj je, kako kaže, da promena odnosa prema sebi može da utiče i na odnose unutar cele porodice.
“Posle treće ili četvrte sesije žena dođe i kaže: ‘Muž me je pohvalio, nisam planula zbog neke sitnice, brzo smo se dogovorili’. Kada menjamo sebe i svoje ponašanje, menjaju se i odnosi sa ljudima koji nas okružuju, a pre svega sa najbližim ćlanovima porodice“, kaže ova psihoterapeutska savetnica.
Nećete dobiti pomoć ako je ne tražite
Poredeći iskustva žena u Novom Pazaru i Bosni i Hercegovini, Agušević Mahić ocenjuje da su žene u BiH otvorenije kada treba da govore o onome što ih muči i zatraže stručnu pomoć.
“Mi smo ovde otvorene za neposrednu i neobaveznu komunikaciju, ali kada govorimo o ženama u Bosni i Hercegovini, one će otvorenije reći šta ih boli i otvoreno će tražiti pomoć. Ja želim da naučim naše Novopazarke da će dobiti pomoć samo onda kada je potraže“, poručuje ona.
Primećuje i svojevrstan paradoks kod žena iz Novog Pazara, veliku posvećenost fizičkom izgledu, iza kojeg se ponekad kriju emocionalni problemi o kojima se ne govori.
“Specifično za Pazarke je da dosta vode računa o svom fizičkom izgledu. Vole lepo da izgledaju, ali sa druge strane mogu da pokrivaju emocionalni stres i traume unutar porodice. Doterivanjem se ne vidi ono što se dešava unutra“, kaže Agušević Mahić.
Jedan od razloga zbog kojih se stručna pomoć još uvek teže traži vidi u odnosu sredine prema psihoterapiji.
“Postoji ono: ‘Kako ti ona može pomoći, a ja ne mogu?’ Imala sam situaciju da muž kaže ženi: ‘Što plaćaš nekoga da te sluša, slušaću te ja’, a upravo je on taj koji je izazvao problem koji njegova supruga ima“, navodi ona.
Smatra da obraćanje psihoterapeutu ne bi trebalo posmatrati kao znak slabosti, već kao mogućnost da osoba dobije prostor u kojem može otvoreno da govori o onome što je opterećuje.
Za uspešan psihoterapijski proces, dodaje, veoma je važan odnos poverenja.
“To je individualno. Posle prve sesije sa psihoterapeutom čovek oseti. Ako nema poverenja, ako niste ‘kliknuli’, teško je napraviti dobar odnos. Poverenje je ključ“, kaže ona.
Kako reći “ne“, a ne osećati krivicu
Jedan od problema sa kojima se žene često suočavaju jeste i postavljanje granica, odnosno kako nekome reći “ne“, a da zbog toga ne osećaju krivicu.
Ova psihoterapeutkinja smatra da je najvažnije da žena prvo oslušne sebe i razmisli zbog čega nešto odbija.
“Kada želimo da kažemo ‘ne’, treba da postavimo sebi pitanje: Da li ovim želim nekoga da povredim? Ako niste hteli da povredite drugoga, već da zaštitite sebe, onda nema razloga da se osećate krivom“, kaže ona.
Naglašava da postavljanje sebe na prvo mesto ne znači zanemarivanje porodice, prijatelja ili drugih ljudi.
“Postaviti sebe na prvo mesto ne znači srušiti sve ostale. To znači osluškivati šta je nama potrebno i voditi računa o svojim potrebama, bez rušenja drugih figura, porodice, društva ili posla“, navodi Agušević Mahić.
Sa problemom postavljanja granica, prema njenom iskustvu, žene se ne susreću samo u porodici već i na radnom mestu.
Kaže da među ženama sa kojima radi ima i onih koje govore o nezadovoljstvu na poslu, preopterećenosti i mobingu, a posebno joj je zanimljivo iskustvo žena koje rade u kolektivima na čijem čelu su druge žene.
“Kada je žena lider ili direktorka, dešava se da se žene više žale na takvo liderstvo nego kada je rukovodilac muškarac. Mi kao žene često mislimo da možemo hiljadu i jednu obavezu dati jednoj osobi, a da se ne pitamo može li ona sve to da iznese. Ako kaže da nije u stanju sve da uradi, to ne znači da je loš radnik, već da je stavila do znanja da je preopterećena“, objašnjava ona.
Agušević Mahić smatra i da ljudima na rukovodećim pozicijama podrška psihoterapeuta može pomoći u osnaživanju, donošenju odluka, posebno u trenucima nesigurnosti i preispitivanja.
“Ukoliko se klackaju da li da će nešto da urade ili ne, važno je da poslušaju taj unutrašnji glas, koji im govori da krenu i da se pokrenu. Poznato je da je veoma teško izaći iz zone komfora, ali oni najhrabriji imaju svoje motivatore ili NLP trenere. Često im treba pomoć oko komunikacije sa ili neposrednosti sa ostalim ljudima koji im znače za posao“, savetuje ona.
Važnije je znanje od zvanja
Agušević Mahić radi i sa mladima, za koje smatra imaju ograničene mogućnosti za zapošljavanje i profesionalni razvoj.
Poseban problem vidi u težnji da se što brže dođe do formalne kvalifikacije, dok se znanje stavlja u drugi plan.
“Znanje je važno, a ne zvanje. Do zvanja možemo lako da dođemo, ali je znanje veoma bitno da bismo mogli dalje da napredujemo“, ističe Agušević Mahić.
U odrastanju mladih, dodaje, važan je i odnos roditelja prema deci. Preterana zaštita, prema njenom mišljenju, može imati suprotan efekat.
“Neke porodice previše štite svoju decu, kao da su u nekom vakuumu i ne pripremaju ih za životne probleme. Kada izađu iz tog oklopa, ne snalaze se dovoljno dobro. Onda im je svako ko im priđe dobar drug“, kaže ona.
Zbog toga smatra da roditelji treba da razgovaraju sa decom i pripreme ih za uticaje sa kojima će se neminovno susresti van porodice, posebno imajući u vidu uticaj vršnjaka i interneta.
Od filozofije i sociologije do psihoterapije
Interesovanje Agušević Mahić za psihoterapiju proisteklo je i iz njenog obrazovanja. Ona je profesorica filozofije i sociologije, a tokom studiranja bila je predstavnica studenata na nivou Bosne i Hercegovine.
Kaže da su je upravo osnovne studije usmerile ka razumevanju odnosa pojedinca i društva.
“Studije su me navodile da proučavam društvo i promene unutar društva, sociopolitičke promene, a onda sam poželela da se bavim i pojedincem, kako društvo utiče na čoveka, ali i kako čovek utiče na društvo“, pojašnjava.
Memnuna Agušević Mahić je i unuka hadži Nadžije Karabegović Agušević, jedne od najpoznatijih humanitarki ovog kraja.
Iako godinama živi u Bosni i Hercegovini, gde želi da bude dobar ambasador Novog Pazara, kaže da je veza sa rodnim gradom nije napustila i da želi svoje iskustvo i znanje da prenese i sa ovdašnjim ženama i mladima.
Najvažnija poruka ljudima koji osećaju da više ne mogu sami da se izbore sa problemima, prema njenim rečima, veoma je jednostavna: da ne čekaju.
“Javite se. Obavezno se javite. Kada osetite da vas nešto dugo opterećuje i da ne možete sami da rešite problem, potražite pomoć. Potrebno je da imamo prostor u kojem možemo da kažemo ono što dugo nosimo u sebi“, zaključila je Agušević Mahić.
A. Bajrović
