Kod nas se talent rađa svaki dan. Pazar je pun dece koja su pametna, brza, spretna, kreativna, dece koja imaju kapacitet da budu vrhunska ako im neko posveti vrijeme i pažnju.
Ali upravo tu puca najslabija karika, nema se vremena, nema se mentora, nema se programa, nema ozbiljnog rada.
Sve se svodi na improvizaciju, na teret koji pada na roditelje, na sporadične pokušaje pojedinaca koji rade iz ljubavi, a ne zato što ih sistem podržava.
I onda se pojavi jedno dijete koje uspe, pa svi trčimo da ga slikamo, da ga ubrojimo u naše uspjehe, da se pohvalimo njegovim radom kao da je to rezultat nekog dobro osmišljenog procesa. Nije. To je više izuzetak nego pravilo.
Čudo koje se desi ponekad, kad se sretnu talent i tvrdoglavost, uz mnogo slučajnosti. A ono što najviše boli jeste činjenica da bi mnogo više dece moglo da uspe da je iko u ovom gradu ozbiljno shvatio da je rad s decom ključ svega.
Ne političko slikanje s njima. Ne projekti koji traju tri meseca. Ne priče o našim mladima i gradu mladih, koje političari izgovaraju samo pred izbore.
Nego pravi, svakodnevni, dosledni rad.
Ali kod nas je najčešće lakše pronaći izgovor nego mentora. Lakše je dijete fotkati nego mu se posvetiti. Lakše je hvaliti pojedinačne uspehe nego priznati da smo kao društvo zakazali.
I zato, kad vidim uspešno dijete iz Pazara, radujem se, ali me istovremeno prođe i neka gorčina. Jer znam da to dijete nije dokaz da je sistem dobar, nego dokaz koliko je sistem slab, kad jedno uspe tamo gde je njih stotinu moglo.
Suština je jednostavna i nikad je ne preskačem, od mnoge dece bi se moglo napraviti uspešno dijete, samo kad bi neko imao s njima da radi. A to je ono što nam najviše fali, ozbiljnost, prisutnost i ljudi koji znaju šta znači posvetiti se.
Autor teksta je Aladin Paučinac, građanski aktivista iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
