A put mu nikada nije bio ravna linija. Od ranih dana i odrastanja na pazarskom asfaltu, preko dokazivanja u raznim ligama, pa sve do momenta kada je obukao dres reprezentacije Bosne i Hercegovine (BiH), nosio je sa sobom i poseban inat. Onaj svojstven baš Pazarcima. Da pokaže kako taj jednostavni dribling u igri nikada neće podleći suvoparnoj taktičkoj disciplini.
Počeo je u ovdašnjoj Školi fudbala (sada akademiji) As. A sport, to nije nikada bio samo deo, već njegov život.
“Otkad znam za sebe, mi smo te poslednje generacije koje su rasle sa loptom po ceo dan na ulici, nažalost danas je sve to svedeno na minimum. Nikad me niko nije primoravao da treniram. A danas vidim kod roditelja veliku grešku, mnogo ulažu u svoju decu, bespotrebno. Ubeđen sam da talenat uvek ispliva, drago mi je što, osim mojih trenera, nikad nisam imao nekog da urgira za mene. Oduvek sam verovao u pravdu. Kako u sportu, tako i u životu”, počinje priču za portal Free media Ziljkić.
Tu u Asu fudbalski ga oblikuju treneri, kojima je i danas zahvalan.
“Adem Preljević, Staniša Sretenović, Miladin Nedeljković, o su moja prva tri trenera. Verujte mi, i danas pamtim sve što su mi govorili, bilo je to srećno detinjstvo i zahvalan sam im na tome”, priseća se.
Bio je to “miks” generacija za velika dela i veliku scenu. Pokazaće to i godine pred njima.
“Strašni talenti, ali stvarno nikad nisam video tako fudbalski nadarene dečake: Faruk Bihorac, Anes Rušević, Enes Ljajić, Ensar Mašović, Adnan Avdović, Denis Biševac, Amel Lakota, golmani Camović i Nailović. Zatim Sead Rujević, Jasmin Sinanović. To je naša ’96. generacija. Ali tu su bili i godinu mlađi i stariji, mogao bih do sutra da ih nabrajam. I dan-danas se obradujem kad neke vidim i sretnem, a sa nekima se intenzivno družim. Uspomene su to za ceo život”, priča Ziljkić u dahu.
Još tada je želeo pobede, svakom treningu i utakmici je pristupao sa istim žarom, motivom. Sa Asom je osvajao Mini Maxi ligu, seća se dominacije u tom, za mlađe uzraste, prestižnom takmičenju.
Nekako je veoma mlad sazrevao i fudbalski i kao ličnost. Zato je relativno rano počeo da menja sredine. Donji Srem, pa Gorica.
“To su kratkoročne stanice, kao i sve što je normalno u fudbalu, tražiš fudbalski krov nad glavom. U Gorici je bilo prelepo, stekao sam puno prijatelja”, priseća se.
I onda zaokret, i to kakav. Odlazak u Bosnu, tačnije u Slobodu, u potpunosti menja njegov fudbalski kurs. Karijera ide kao u najlepšem snu.
“Nazvao me gospodin Nedžad iz Bosne, inače Pazarac, i pitao da li bih došao. Pristao sam i na probnoj utakmici postignem gol, zadovoljim i ostanem. Za boravak u Tuzli sam posebno vezan. Izuzetni ljudi, u gradu vlada gostoprimstvo prema svakom i osećao sam se lepo. Uostalom, supruga mi je iz Tuzle, tako da taj grad posebno volim i vezan sam za njega”, ističe on.
Naredna “destinacija” bila je Banjaluka. Tamošnji Borac, veliko ime još u bivšoj SFRJ, osvajač kupa. Grad koji živi za fudbal. Srodio se sa tim ambijentom.
“Najlepši deo moje karijere. Borac je posebno organizovan klub. Igranje u Evropi dovoljno govori, evo opet su korak od toga. Tamo na igrača gledaju kao na člana porodice. Kad sam potpisao, svi su govorili: ‘Ti musliman, Pazarac, nećeš uspeti.’ A desilo se da su mi sve verske obaveze poštovali više nego bilo gde, to sa ponosom kažem. O kvalitetu ekipe je suvišno pričati. Samo u napadu su bili Jovo Lukić, Stojan Vranješ, Goran Zakarić i ja. Svakom ko poznaje iole fudbal jasno je o čemu pričam. Osvojili smo titulu, to je najbolji dokaz”, sa oduševljenjem govori o boravku u gradu na obali Vrbasa.
Reprezentacija — ispunjenje sna
Igrao je Ziljkić i za reprezentaciju BiH. Ti momenti, pre skoro šest godina su zauzeli posebno mesto u njegovom životu i srcu.
"Neponovljiv osećaj, legendarni Dušan Bajević, tadašnji selektor, pozvao me je i debitovao sam protiv Holandije. U tom momentu zaista kao da je svet stao, u sekundi milion misli, osećao sam se kao da letim. Ponos i čast ujedno", priča nam sa mnogo emocije.
Nakon toga seli se na sever, u Ljubljanu. Ima privilegiju da obuče dres još jednog giganta, Olimpije. Igra kao u transu pod Bežigradom, miljenik je poslovično hladnih Slovenaca.
“Prelep period, osvojili smo sve, i titulu i kup. Period meni možda i najdraži u karijeri. Dočekao me tadašnji predsednik, pokojni Milan Mandarić. Neka od najvećih imena su me trenirala, u ljudskom smislu gospoda: Savo Milošević, Robert Prosinečki, Albert Riera, odnedavno trener Crvene zvezde. Jedino njemu nisam smeo da prigovorim ništa, ima ogromno znanje i autoritet”, uz osmeh napominje Ziljkić, aludirajući na svoj temperament.
Vraća se u Bosnu, u Sarajevo. Sa velikim ambicijama stiže na Koševo, dobija kapitensku traku, ali i odlazi na pomalo neslavan način.
“U Sarajevu sam prvih šest meseci igrao najbolji fudbal u životu. Ekipa ‘strašna’, trener Mirza Varešanović sjajan motivator. Da smo ostali na okupu, danas bismo titulu imali, potpisujem. Mnogo toga bih mogao reći, a verujte mi, napravio bih mnogima problem, mnogo toga bih otkrio. Iza loših rezultata sakrili su se iza mene, optužili su me da sam odao taktiku Borcu, da sam mafijaš, da sam ovo, da sam ono. Ja sam naravno temperamentno reagovao na sve to, jer sam takav. A da sam prećutao, druga priča bi bila. Ja Sarajevo istinski volim, to meni ne mogu oduzeti nikad. Ali evo, mene nema, nema mnogih, prošla je godina od toga, a Sarajevo je u sve većim problemima”, priča on bez “dlake na jeziku”.
Iran — neverovatno iskustvo
Obreo se Ziljkić i u Iranu, igrao za tamošnji Esteghlal. Za njega je boravak u Aziji bio neverovatno iskustvo.
"Veliki klub, zaista nešto fascinantno u azijskom fudbalu, kao evropski Real Madrid. Iznenadio sam se koliko je kvalitet fudbala dobar, mada ko malo šire prati zna da su Iranci fudbalski radnici, a Esteghlal, Persepolis i Sepahan su fudbalska sila u azijskom delu. Stadioni puni, po 100.000 ljudi gleda utakmice, baš su fudbalski zaljubljenici", otkriva on.
Razočaran i ogorčen, konačno se vraća svojoj velikoj ljubavi, Novom Pazaru. Morao je i mogao više, navijači su ga dočekali kao jednog od lidera uz Adema Ljajića.
“Samo sam ja krivac što nije bilo drugačije i žao mi je zbog toga. Ljudi u klubu su sjajni, vlada zajedništvo. Došao sam kući, ali nisam ‘glavom’ bio u fudbalu. Sa druge strane, ja sam svoj Pazar predstavljao svuda, a u Pazaru sam se najmanje predstavio. Ali to je valjda sudbina. Sada svaku utakmicu ispratim sa tribina, jer ovi igrači to stvarno zaslužuju. Verujem da ova ekipa može mnogo”, ističe Ziljkić.
Seli se u Mostar, Velež je, ispostavilo se, bio njegova poslednja “fudbalska stanica”. Baš u srcu Hercegovine odlučio je da stavi tačku na karijeru.
“To sam ja, radim srcem sve. Otišao sam u Velež, sjajni ljudi, stvarno sve u superlativu. Mislio sam da će mi se igrati, baš sam protiv Borca bio igrač utakmice, sve je bilo odlično. Ali deca su htela kući, zbog toga nisam mogao da nađem motiv i da ostanem. Rastali smo se prijateljski, oprostio sam sav novac i vratio se. Znao sam da je to kraj”, zaključio je priču za naš portal o bogatom fudbalskom putu Almedin Dino Ziljkić.
Najdraže protiv Maribora, "gorka pilula" sa Torpedom
Mnogo toga je doživeo na terenu, mnogo se radovao, mnogo manje tugovao. Ipak, izdvaja "dve sekvence" iz karijere.
"Najdraža utakmica mi je protiv Maribora u dresu Olimpije. Derbi slovenačke lige sam obeležio golom, i to glavom, što je pravi kuriozitet. Najteže mi je pao poraz dok sam igrao u Sarajevu protiv Torpedo Kutaisija. Iako sam dao gol, izgubili smo na penale. Nekako je posle te utakmice sve krenulo nizbrdo, a imali smo ekipu koja je mogla mnogo", iskren je Ziljkić.
E. Nailović
Foto: Privatna arhiva, Ustupljene fotografije Almedin Dino Ziljkić
