Zato što on žudi da mu darujem natrag ono što sam naučio vani.
Zato što ovde imam dom.
Zato što znam one koji iskreno žele da učine ovaj grad lepšim i boljim.
Zato što čujem ezan poznatog mi efendije i zvono sa zvonika sa vrha čaršije. Zato što je i taj ezan i zvono crkve deo glasa koji govorim i takta kojim hodam.
Zato što cenim svaki osmjeh, svako „kako si, kako su tvoji?“ koje nigde drugo nisam čuo.
Zato što je hrana ukusnija, a ljudi lepši.
Zato što konobar u mom omiljenom kafiću zna kakvu kafu pijem.
Zato što imam koga da mu kažem da ćemo ići na kafu – na koju i on i ja znamo da nikada nećemo popiti.
Zato što imam koga da se bez poziva kahvenišemo.
Zato što je makijato u čaršiji jedan od najboljih na svetu.
Zato što sam više puta odlazio, i nisam pronašao ono što tražim.
Zato što ću još sto puta požeteti da odem i ići ću. Ali ću se vratiti.
Ja ostajem, da idem, da bih se vratio.
Ljudi moraju da putuju, jer inače nikada neće shvatiti blagodati življenja u Novom Pazaru, Srbiji, Balkanu i Evropi.
Borba za lepši i bolji Novi Pazar počinje od optimističkog stava i lepe reči prema sebi i sugrađanima.
Autor teksta je Armin Gicić, doktorand filologije na Filološkom univerzitetu u Beogradu. Studirao je u više država, od Turske do Nemačke, a master studije završio u Londonu. U Novom Pazaru sa ocem vodi porodičnu turističku agenciju i radi kao turistički vodič.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
