Ona za portal Free media kaže da je ne iznenađuje činjenica da se sve više njenih kolega bavi pisanom rečju, jer iz njihovih pera lako poteku apsorbovana iskustva pacijenata.
“To je veoma lako objasniti. Lekari su stalno unutar nečijih života i kod nas se ljudi otvaraju do kraja. Mi nismo samo nemi posmatrači. U jednom trenutku poželiš da o tome progovoriš, ne naravno o konkretnim osobama, već o fenomenu ljudskog života i ljudskih sudbina“, objašnjava Hodžić.
Sa ovom doktorkom u penziji i aktivnom spisateljicom razgovarali smo nakon promocije njenog najnovijeg romana “Staklena džada“.
“Put kojim hodimo ti je hanumo draga staklena džada. Moramo njome pažljivo hoditi. Lomi se lako iza nas, ali i ispred nas“, tako započinje pripovedanje u ovom istorijsko-ljubavno-psihološkom romanu, koji kroz turbulentnu priču glavne junakinje odražava i društveno-socijalne karakteristike novopazarskog kraja pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.
“Glavna poruka sadržana je u metaforičnom naslovu i uvodnom citatu. Život je zaista kao staklena džada. Moramo veoma pažljivo da hodamo, jer možemo lako da pokvarimo stvari iza sebe, i ispred sebe. Život je borba i na vašem putu uvek će bacati kamenje, a od vas zavisi da li ćete praviti zidove i zatvarati se, ili ćete graditi mostove. Ja sam uvek za mostove“, naglašava Hodžić.
Staklena džada za žene staklenija
Na naše pitanje da li je staklena džada “staklenija“ za žene u odnosu na muškarce odgovara potvrdno ističući da žene moraju biti dodatno pažljivije.
Karakteristika lekara je, kako tvrdi, dobra organizacija koju je usavršavala još od studentskih dana, a kasnije i kroz lekarsku praksu žene, koja je istovremeno majka, supruga, a sada i nana.
“Lekar ne može da funkcioniše ako nije dobro organizovan. Za lekara profesionalca, posvećenu majku i suprugu potrebna je perfektna organizacija. Zadnjih godina, otkako sam otišla u penziju imam malo više vremena, jer nisam pripravna i to vreme koristim da pišem“, kaže Hodžić.
Ljubav prema knjizi i pisanoj reči prati je od najranijeg detinjstva, zbog čega su neki mislili da će joj to biti profesija.
“Odrastala sam na ruskoj književnosti. Imam određene godine, ali u mene još uvek pleše Nataša Rostova. Dok su se deca jurila u komšiluku, igrala u dvorištu, prskala se vodom, ja sam čitala. Živela sam u staroturskoj kući u kojoj je imala jedna velika soba. Sakrila bih se iza ogromnih stora i po ceo dan čitala knjige“, priseća se ona.
Promocija njenog najnovijeg romana, koji kroz životni put glavne junakinje Novi Pazar opisuje kao grad susreta, dostojanstva i trajanja, održana je u okviru obeležavanja Dana grada u Muzeju “Ras“.
“Počastvovana sam što mi je data prilika da to bude baš u okviru proslave Dana grada, jer roman je zaista svojevrstan poklon ovom gradu. Govori o istorijskim i zanimljivim događanjima. Značajan je u smislu čuvanja kolektivnog sećanja na ljude u uslovima tektonskih društveno-socijalnih promena“, pojašnjava ona.
Prošle godine, u istom periodu promovisala je zbirku priča “Husein-agin san“, a piše i poeziju.
Na promociji, koja je privukla značajnu pažnju, uglavnom ženske čitalačke publike, o romanu su govorili profesorka bosanskog jezika Azemina Hodžić Dacić i master književnosti Ersan Muhović.
Konstatovano je da roman predstavlja i svojevrstan jezički leksikon, s obzirom da obiluje mnoštvom arhaizama karakterističnih za ovo područje, koji nemaju adekvatnu jezičku zamenu.
Autorka koja uglavnom piše o ženama iz perspektive žene najavila je za naš portal da će njen naredni roman biti namenjen više muškoj čitalačkoj publici.
“Taj roman je u pripremi, a interesantan je po tome što su glavni likovi tri muškarca, koji su potpuno različitih psiholoških profila, potpuno različitih nacionalnih pripadnosti, potpuno različitih profesionalnih interesovanja i žive na tri potpuno različita mesta. Spaja ih zatvor, kao mesto gde se njihove sudbine prepliću“, zaključuje ova novopazarska spisateljica.
S. Ljajić
