Rođena i odrasla u sportskom okruženju. Sa porodicom, u kojoj je “perjanica” otac Bajro, znala je od malih nogu kuda da krene. Sa loptom kao neizostavnim rekvizitom za igru.
“Trenirala sam razne sportove. Na televizoru je uvek bio fudbal, lopta mi je bila prva igračka, a kroz porodicu sam odmalena gledala koliko su trud, rad i disciplina važni. Sve to je u meni probudilo veliku ljubav prema sportu i želju da i sama budem uspešna”, priseća se Dina na početku priče za portal Free media.
Ipak, za odbojku se odlučila kada više nije mogla da postigne istovremeno treniranje tri sporta.
Svet odbojke pokazala joj je tetka Vezira. Zbog nje je ponajviše zavolela ovaj sport. Oblikovala je u igračicu kakva je danas, od ostalih trenera je nastavila da uči, da se na neki način kompletira u sportskom smislu.
“Prvu utakmicu sam odigrala sa devet godina. Nikada nisam nastupala sa svojom generacijom, već sa devojkama koje su u tom periodu takmičenja bile starije od mene po šest, pa čak i deset godina. To je za mene bio veliki izazov, ali sam uvek težila tome da sve bude savršeno. Veliki sam perfekcionista, ni tada nisam zaostajala. Trenirala sam zaista mnogo, a vikendom bih ceo dan provodila u sali”, priča nam ona.
Nakon pionirskog i juniorskog “staža” ustalila se u seniorskom sastavu.
“U tom periodu moj trener bio je Aldin Zoranić, koji me je sa 14 godina ubacio u prvu postavu, dao mi sigurnost i zajedno smo postali prvaci Druge lige”, navodi.
Sa samo 17 godina otisnula se put Bosfora. U Turskoj potpisuje za Mert Sigorta Shop. Na prvi pogled sve je bilo bajkovito, ali nije u Ankari zaigrala zbog problema sa državljanstvom.
Ipak to će joj doneti neke druge benefite, jer je zahvaljujući tom iskustvu postala standardna u reprezentaciji.
E baš ta priča je Dini i ostvarenje sna.
“Nositi boje svoje zemlje je nešto veliko i ogromna odgovornost. Osećala sam se ponosno svaki put kada bi obukla dres. To nije samo igra, već prilika da pokažem koliko trud, rad i ljubav prema sportu vrede, da inspirišem druge i dam sve od sebe”, sa ponosom kaže.
Osvaja zlato na Balkanijadi, vicešampionka je Evrope. Dve medalje koje svaki sportista mašta da ima u svojoj kolekciji. Uz to akter je i kvalifikacija za kontinentalni šampionat.
“Verovatno jedan od najdražih trenutaka je moje prvo Balkansko prvenstvo. Posebno mi je ostala u sećanju utakmica protiv Rumunije, koja je ujedno bila i prvi nastup za reprezentaciju. Nezaboravan osećaj koji ću zauvek pamtiti. Što se tiče srebra na evropskom prvenstvu, naravno da ostaje žal. Poražene smo u neizvesnom finalu od Italije u Skoplju. Govori to i rezultat, na razliku smo poklekle tek u petom setu. Sa druge strane ponosna sam, jer je osim mene Novi Pazar imao kao predstavnike Henu Kurtagić i pomoćnog trenera Hamzu Zatrića”, ističe.
To, konstantno dokazivanje nije joj strano ni u klubovima gde nastupa, naprotiv.
“Meni su utakmice na svoj način sve značajne, pa tako nemam onu koju ne bih ponovila. Nikada nisam ušla na teren bez potpune koncentracije i fokusa. Svaki trenutak igre shvatam ozbiljno i trudim se da dam maksimum za svoj tim. Sećam se duela mog sadašnjeg kluba Zlatibora i Crno-belih iz Beograda. Skoro na početku sam iskrenula zglob, ali sam ustala i nastavila da igram. Kada pređeš psihološku barijeru i preuzmeš odgovornost, shvatiš da si već pobednik”, iskreno nam govori.
Preko Novog Pazara, već pomenute epizode u Turskoj, stigla je do Užica gde je nastupala za čuveno Jedinstvo.
Zbog povrede se vraća u Novi Pazar, a nakon oporavka ulazi u istoriju. Član je ekipe koja predvođena Hamzom Zatrićem ulazi u Prvu ligu.
Od ove sezone opet je blizu Užica, u Čajetini gde igra za Zlatibor.
“Moj sadašnji klub je nešto što nisam ni sanjala da će mi se desiti. Ova sezona me je oblikovala i kao osobu i kao igrača kakvog sam oduvek želela da budem. Ljudi su ovde neverovatni i puni razumevanja. Prihvatili su me kao da sam tu odavno. Mnogo sam trenirala i naučila ove godine, i zahvaljujući ovom iskustvu spremna sam za narednu sezonu. Zlatibor mi je postao prava odskočna daska za dalji napredak”, sa velikim zadovoljstvom napominje.
Spremna za velika dela, mnogo želja i zdravih sportskih ambicija.
“Planovi su mi veliki i sigurna sam da ću ih sve ostvariti. Prvi cilj mi je inostranstvo za naredne sezone, a potom i seniorska reprezentacija Srbije, pa igranje u najvećim klubovima. Samo da me mimoiđu povrede, sve ostalo će doći. U to sam sigurna”, rekla nam je Dina na kraju.
O njenom talentu više niko i ne priča, jer sa 21 godinom postala je kadra i sportski zrela da bude deo vrhunske odbojkaške priče.
Otac najveća podrška
Ćerka Bajra Župića i jedinica među tri brata. Očeva slava često zna da bude i veliko psihičko breme. Kod Dine je potpuno drugačije.
"Meni to nikada nije bilo opterećenje, oduvek mi je bila motivacija. Želela sam da budem kao on, da postignem velike rezultate i uspehe koje je on imao. To je nešto neverovatno i trudim se da opravdam očekivanja i postanem takva osoba i igračica. Već sam na putu ka tome. Otac je moja velika podrška i bez njega ne bih bila gde sam danas. Njegova svakodnevna pomoć, saveti i podrška su mi neprocenjivi. Takođe, moram da se zahvalim tetki Veziri. Od početka je sa mnom, uvek je tu uz mene, za mene. Prati moje snove. Velike zasluge ima za sve što sam postigla do sada", rekla nam je Dina.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Dina Župić
