Tehnika “Mekik Oyası“ potiče iz turske zanatske tradicije. Reč “oya“ označava ukrasnu čipku ili vez, kod nas poznate kao ojice, dok “mekik“ označava čunak, alat kojim se ova tehnika izrađuje.
Dženana kaže za portal Free media da njen nakit zapravo jesu ojice, ali u nešto drugačijoj varijanti.
“Ojice su se kod nas najčešće radile i koristile za šamije, ešarpe, nevestačke košulje i ostalo. Ja radim u istoj tehnici, samo modernu varijantu, izrađujem nakit koji je sada vrlo primenjiv i za mlade veoma prijemčiv, jer mladi više vole neke interesantne ogrlice i naušnice, nego ono što se nekada nosilo. Bez obzira što je sada reč o modernom nakitu, tradicija je tu, a tehnika sačuvana“, kaže ona.
Ovim hobijem, nekadašnja uposlenica Gradske uprave bavi se poslednjih 15 godina, a sve je počelo potragom za najboljom antistres terapijom.
“Radila sam na vrlo odgovornim mestima. Imala sam teških i stresnih perioda i trebalo mi je neko vreme za sebe na način koji bi me oslobodio svih stresova i napetih dana. Utočište sam našla u ovome. To je rad, koji može da bude fizički težak, ali psihički veoma opuštajući. Čim se posvetite tome, zaboravite na sve drugo“, tvrdi Dženana.
Poslednje dve godine, od kada je u penziji, posebno se posvetila nakitu, koji za nju predstavlja posebno uživanje.
Iako bi za neke to mogao biti unosan biznis, za Dženanu je to i dalje hobi, jer skoro 90 odsto svog unikatnog nakita daruje na poklon.
“Kada treba da kupim nekome poklon, ja se potrudim da uradim kvalitetan komad nakita koji je originalan i trajan. Ovo je skoro neuništivo. Pere se i ponovo je isto, zadržava svoj oblik i boju. Veoma je praktična vrsta nakita, a sa druge strane to je ipak moj pečat. U Novom Pazaru niko osim mene to ne radi i kad nekome poklonim takav komad, on sigurno dobije unikat, jer skoro nikada ne ponavljam dvaput istu stvar“, priča nam ona.
Oni koji su zainteresovani da ga kupe, mogu to učiniti preko udruženja “Pazarski bazar rukotvorina“.
“Ja sam penzionerka koja nema nekih velikih potreba, imam dobru penziju, ali volim da prodam po nešto, jer kupujem veoma skup i vredan materijal, što doprinosi kvalitetu mog nakita. Radim isključivo japanskim perlicama, češkim kristalima, nešto malo kupim Swarovskog, ali on više nije u prodaji. Konci su italijanski i turski, ali oni najkvalitetniji i najotporniji“, objašnjava ona.
Svesrdno se trudi u izradi svakog komada nakita i posle godina ovladavanja tom veštinom, kaže da tek sada može da bude zadovoljna.
“Sada sam zadovoljna krajnjim rezultatom, a dugo nisam bila, jer sam stalno tražila nešto bolje i interesantnije. Kada preko udruženja odemo na neke sajmove širom naše zemlje i regiona, po nešto i uspem da prodam“, kaže Dženana.
Njen nakit se može kupiti po ceni od 30 do 60 evra, koja je prilično visoka za mlade koji su najviše zainteresovani za takvu vrstu nakita.
“Realne cene ne mogu da naplatim kod nas. U Evropi, žene od kojih sam ja učila, to prodaju basnoslovno skupo. Inače, ručni rad je svuda veoma skup. Kod nas je dugo vremena bilo mnogo žena koje su to radile i onda to nije bilo na ceni“, smatra ona.
Dok mladi sebi ne mogu da priušte takav poklon, stariji nemaju hrabrosti da ga ponesu, pojašnjava.
“Recimo ove skupe ogrlice rađene iglom su prave ojice, takozvani zurifati i retko kad ih prodam. Svi bi to voleli, sviđa im se, ali treba imati hrabrosti za takav, krupan i upečatljiv nakit, tako da mnogi radije biraju srebro i neke uobičajene varijante“, navodi ona.
Naglašava da mladi iskazuju interesovanje da ovladaju tehnikama izrade ovog nakita, a Dženana kaže da ima volju da im pomogne.
“Javilo mi se nekoliko žena i obučavaću ih jednu po jednu. Ja sam pola godine učila da radim sa čunkom, tada nije imao ko da mi pokaže, sa interneta sam najviše učila, ali sam raspoložena da pomognem i potrudiću se za života, bar dve ili tri da obučim, jer bi mi bilo žao da ta tehnika umre sa mnom. Ojice će možda neko i naučiti, ali ovaj nakit je specifičan“, tvrdi ova Novopazarka.
Navodi da su tehnike komplikovanije od samih ojica, da ima raznih prepletaja, keltskog, slojevitog rada, i da je potrebno mnogo strpljenja, upornosti i pre svega ljubavi.
“Lakša verzija počinje čunkom, a onda slede teže tehnike za koje je potrebna velika volja. Pored mene postoji i internet i časovi, koje sam ja kupovala, najviše od Ukrajinki i Ruskinja. One daju šeme, objašnjenja i video-snimke na osnovu čega se može naučiti sklapanje i spajanje tih elemenata“, objašnjava ova, jedinstvena Novopazarka, čiji svaki dan počinje i završava se izradom unikatnog nakita, kojem je u poslednje vreme veoma posvećena.
S. Ljajić
