Kao dugogodišnji odbojkaš i profesionalni fizioterapeut, on je spojio dve plemenite discipline, dokazujući da se i na parketu i u ordinaciji najveće pobede ostvaruju znanjem, disciplinom i velikim srcem.
Po “vokaciji” sportista, sa talentom za fudbal, koji je trenirao dve godine i košarku, koja je, po njegovom priznanju, bila velika ljubav. Ni tu nije našao sebe. A na odbojkaški teren je zakoračio kao tinejdžer, u prvom razredu srednje škole. Predlog Almira Rugovca da se posveti ovom sportu preokrenuće njegov sportski put.
“Sećam se početka kao da je juče bilo. Imao sam čast da odmah dođem na trening prvog tima, iako sam imao veliku tremu, momci koji su tu bili su me sjajno prihvatili i nisam ni sanjao da će oni kasnije biti moji veliki prijatelji i saigrači, evo već skoro 20 godina”, pamti početke.
Uz njih, trener Radoslav Milić, potom rahmetli Jakup Zatrić. A ta grupa momaka, pa moglo bi se reći dva “drim tima” pazarske odbojke.
“Generacija uz koju sam ja tada stasavao su bili: Meša Memić, Almir Rugovac, Eldan Novalić, Aldin Zoranić, Marko Bozović, Amer Arapović i kasnije kad su se vratili iz inostranstva Kemal Šeceragić, Hamza Zatrić i Mladen Majdak. Moram da spomenem i mladu gardu: Hasana Zatrića, Irfana Hamzagića, Anesa Biberovića, Ertana Hamidovića, Đorđa Šarca, Farisa Ajrovića, Enesa Duštinca, Benjamina Dacu. Uz njih sam odrastao kao čovek i kao igrač”, priča za portal Free Media.
Bili su sjajni kao ličnosti, sa ogromnim potencijalom, što će se kasnije i potvrditi. Van terena, kao jedan, poput velike porodice. Delili su dobro i zlo, “ginuli” jedan za drugog, što je sve ređa pojava u današnjem sportu.
Seća se i debija, to je detalj koji svaki igrač pamti. Posebno ako je u dresu najdražeg kluba.
“Moja prva utakmica je protiv Antene iz Kruševca. Pamtim da sam imao veliku tremu, ali smo na kraju pobedili i bilo je veliko slavlje”, ushićeno govori o debiju u plavom dresu.
On i saigrači su rasli brzo, sa njima i Novi Pazar kao klub. To preskakanje rangova samo je uvod u ozbiljnu priču.
“Kad sam počinjao bili smo drugoligaši, posle ušli u Prvu ligu, bili polufinalisti kupa Srbije. Nakon tri godine došao je i dugo očekivani san mnogih generacija. Ušli smo u Super ligu. I počela je naša bajka. Već u prvoj godini izborili smo izlazak na evropsku scenu. Te 2016. smo ispisali istoriju ne samo odbojke, već i pazarskog sporta. Osvojili smo dva kupa i dva Super kupa Srbije, bili vicešampioni države. Ostaje veliki žal za titulom, jer je ta generacija 2017. imala kvaliteta za to, ali je Vojvodina u tom trenutku bila iskusnija”, ističe.
Mnogo je dao odbojci, i ona njemu. Na parketu je već 19 godina i ne razmišlja o kraju. Bar dok sa njegovim Pazarom opet ne dođe do elite, za koju je prošle sezone trebalo tako malo. Na terenu naizgled nenametljiv, ali je njegov doprinos nemerljiv, uvek u službi tima. Igrač i ličnost za 10, Elvir Zuković.
Žal za reprezentacijom
Dotakao je vrh sa Novim Pazarom, osvojio četiri trofeja, a ipak, jedna želja je ostala neispunjena.
“Sve snove kao igrač sam ostvario, ali nisam zaigrao za neku od reprezentativnih selekcija. To mi je želja još od dečačkih dana, da obučem dres sa državnim grbom. Ostaje žal zbog toga, ali smatram to kao sastavni deo života i karijere”, objašnjava.
Najslađe protiv Zvezde, gorak ukus protiv Pazove
Kao i svaki sportista i Elvir Zuković ima detalje koje pamti posebno.
“Najslađi trijumf je bio protiv Crvene zvezde. Teška, neizvesna utakmica pred našim navijačima. Ginuli smo bukvalno za svaki poen, atmosfera u ‘Pendiku’ je bila iznad tačke ključanja. Znao sam ako ih dobijemo, osvajamo kup. Tako je i bilo, slavili smo sa 3:2. Najteži poraz mi je protiv Stare Pazove, kada smo bili nadomak plasmana u Super ligu. Teško to pada svakom igraču, jer celo prvenstvo stane u taj jedan duel, ali se i stekne dragoceno iskustvo. To ćemo vrlo brzo i potvrditi”.
Fizioterapeut, a ne pomišlja na kraj sportske karijere
Pre svega suprug, otac dvoje dece, fizioterapeut i naravno još uvek odbojkaš Novog Pazara, Elvir Zuković sa istim žarom i voljom ide na trening i utakmice.
“Po završetku odbojkaške karijere, voleo bih da se posvetim poslu fizioteraputa koji mnogo volim, ali mislim da neću biti daleko ni od odbojkaškog terena. Iskren da budem, mislim da mogu još uvek da pružim mom Pazaru i da pomognem ovoj ‘mlađariji’, koja nas dostojno nasleđuje”, zaključuje Zuković.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije
