Tutinac Esad Kučević istaknuti je univerzitetski profesor i novinar čija karijera uspešno spaja nauku, sport i publicistiku. Kao novinar i kolumnista decenijama beskompromisno analizira društvene, kulturne i političke teme. Svojim angažmanom i profesionalnim integritetom ostavio je prepoznatljiv trag u javnom prostoru Sandžaka i šireg regiona. Objavio je dve zbirke eseja: To jest (Svaki dan gladna godina) i Izvod iz matične ćelije. U akademskoj bibiliografiji autor je osam univerzitetskih monografskih publikacija. Po pozivu Naučnog odbora, aktivni je učesnik Balkanskih kongresa stomatologije u Grčkoj, Turskoj, Albaniji, Rumuniji, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Univeritetski je predavač u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Novinarsku karijeru je počeo u Politici ekspres, a nastavio u Tempu, zagrebačkim Sportskim novostima, ljubljanskom Večernjem listu, riječkom Novom listu, sarajevskim Večernjim novinama, prištinskoj Rilindiji, novosadskom Dnevniku, beogradskom TIM-u, Vremenu, Danasu, NIN-u. Jedan je od osnivača Sportskog žurnala.
Free media: Šta je za Vas novinarstvo?
Kučević: Novinarstvo je svakodnevna borba između onoga što želi da bude izgovoreno i interesa koji želi da ostane nevidljiv.
Free media: Kako se rodila ljubav prema novinarstvu?
Kučević: Novinarstvo me pronašlo kao sudbina, onog trenutka kad sam video da nepravda ima glas, ali često nema mikrofon. Zavoleo sam tzv. medije masovnih komunikacija, odnosno novinarstvo, jer sam u objavama u štampi, na radiju ili televiziji, prepoznao moćniji alat od mača: mač može da povredi čoveka, a istinita reč može da promeni vreme u kojem čovek živi. Novinarstvo je ušlo u moj život kroz zdravu dečju radoznalost koje pita „zašto“, a ostalo kroz odgovornost čoveka koji više ne može da ćuti. Prvi susret sa novinarstvom bio je susret sa svetom iza kulisa, sa onim što se vidi tek kad se podigne zavesa. Zato nisam birao novinarstvo, nego istinu, a novinarstvo je bilo njen najteži i najlepši put. Nije onda neobično što se ljubav prema novinarstvu rodila iz uverenja da svaka neispričana priča ostaje mala istorija koju je neko pokušao da zakopa. U takvim okolnostima, novinar živi između dva nemira: nemira pitanja i nemira odgovora. U međuvremenu, novinarstvo me naučiolo najtežoj veštini – da slušam tišinu između izgovorenih reči, pri večitoj potrazi za trenutkom kad činjenica prestane da bude podatak i postane ljudska sudbina. Na kraju, kao i na početku, ljubav prema novinarstvu počela je tamo gde prestaje ravnodušnost. Zato što novinar postaje novinar, samo ako ga tuđa rana zaboli kao sopstveno krvarenje.
Free media: Najveći uticaj na Vaš stil i novinarsko “oblikovanje” imala je ta “beogradska škola”. Kako sa ove vremenske distance gledate na te periode sazrevanja, naročito u sportskom novinarstvu?
Kučević: Sedamdesete i osamdesete godine beogradskog novinarstva bile su vreme pisanja i svojevrsni zanat slobode, škola jezika i akademija karaktera. To je bila epoha, kad se novinarstvo učilo u Politikinoj redakciji, u Makedonskoj 29, među mirisom olova, papira i duvanskog dima, kad je rečenica imala težinu, a potpis ispod teksta nosio odgovornost. “Beogradska škola“ nije imala udžbenik, ali je imala ljude. Veliki novinari tog vremena nisu prenosili samo događaje, već su od događaja pravili priče. Učili su da rezultat utakmice nije samo broj na semaforu, već drama ljudske ambicije, karaktera, poraza i pobede. Sportsko novinarstvo tog vremena bilo je mnogo više od sabiranja gol-razlike, bodova, rekorda i plasmana. Sport je važio za pozornicu na kojoj se ogledala epoha, a novinar bio hroničar tog ogledanja. Od njega se tražilo znanje, stil, osećaj za ritam i sposobnost da u jednoj utakmici prepozna čitav jedan ljudski roman. Beograd sedamdesetih i osamdesetih bio je jugoslovenska metropola u kojoj su se susretali različiti svetovi – književnost, kultura, politika, sport, Knez Mihailova ulica, Terazije, Slavije, Autokomanda… Ta mešavina stvarala je novinarski senzibilitet u kojem detalj nije bio hladan podatak, već početak istraživanja njenog dubljeg smisla. U toj školi naučio sam da novinar ne sme biti stenograf događaja, već njegov tumač. Rezultat je trajao jedan dan, ali dobra priča o čoveku ostajala je decenijama. Sa ove vremenske distance, taj period vidim kao zlatno doba sportskog novinarstva u ubrzanom svetu. Bilo je manje tehnologije, ali više neposrednog susreta; manje statistike, ali više karaktera; manje instant reakcija, ali više promišljanja. Tekst se nije pravio da preživi jedan dan, već sa nadom da će preživeti vreme. Posebno u sportskom novinarstvu, to je bila škola u kojoj se učilo da iza svakog šampiona postoji nepoznata biografija, iza svakog poraza nevidljiva drama, a iza svakog rekorda čovek koji je morao pobediti najpre sebe.“Beogradska škola“ me naučila da olovka nije produžetak ruke, već produžetak s(a)vesti. Naučila me je da novinarstvo nije lov na vest, nego potraga za značenjem. Danas, kada informacije putuju brže nego ikad, ta škola izgleda kao vreme kad je novinar imao sat, ali ne i rok u duši; imao je naslov, ali nije žrtvovao priču; imao je publiku, ali nije zaboravljao čoveka. Zato što pravo novinarstvo nije ono koje najbrže stigne do čitaoca, nego ono koje najduže ostane u njemu.
Free media: Dugo ste pisali ekskluzivne priče za brojne sportske časopise i listove. Čime ste se rukovodili prilikom odabira tema i sagovornika?
Kučević: U višeslojnom odgovoru, apostrofiraću nekoliko Bermudskih trouglova. Počevši od onog najpoznatijeg i gotovo epski opevanog na kracima Šumatovac-Lipa-Grmeč, nikad nisam birao teme samo po njihovoj vidljivosti, već po njihovoj unutrašnjoj temperaturi. Neke priče su blistale na naslovnim stranama, ali su bile su prazne kao ugašeni reflektori posle utakmice. Druge su bile tihe, skromne, gotovo neprimetne, ali su u sebi nosile čitav jedan ljudski univerzum. Za mene ekskluziva nikada nije bila vest koju niko nema, već istina koju niko još nije umeo da prepozna i ispriča. Novinar je ponajmanje lovac na senzaciju, a uglavnom arheolog vremena koji ispod slojeva buke pokušava da pronađe trag čoveka. Sagovornike nisam birao samo po medaljama, titulama i slavi. Jer biografije šampiona često počinju tamo gde se završavaju njihove pobede, u trenucima sumnje, samoće, odricanja i unutrašnjih borbi koje publika nikad ne vidi. Zanimali su me ljudi iza imena. Iza svakog velikog sportiste postojala je jedna neispričana utakmica koju nije igrao pred publikom, već protiv sopstvenih granica. Tu se, po mom uverenju, nalazila nezaboravna prava priča. Tema je morala imati ono nevidljivo zrno koje povezuje sport i život. Zato što je sport igra i mala pozornica velike ljudske drame. U jednom sprintu može biti sadržana čitava filozofija vremena, u jednom promašaju cela tragedija ambicije, u jednom povratku veličina čovekove volje. Na krilima jednostavnog pravila: sagovornika ne pitaj, ono što već svi znaju, nego ono što je godinama nosio u sebi. Najvredniji odgovori nisu bili oni iz statistike, već oni iz tišine između pitanja i odgovora. Novinarstvo me je naučilo da je svaka ličnost knjiga, ali da mnoge knjige imaju zaključane stranice. Zadatak novinara nije da nasilno otvori vrata, već da pronađe ključ poverenja. Zato su moje reportaže često tražile ne samo šampione, već i ljude koji su ostavili trag. Jer vreme pamti pobednike i one koji su u nekom trenutku svog života pokazali da je čovek veći od rezultata. Iz sadašnje prespektive, najbolje teme nisu bile one koje su imale najveći odjek, već one koje su imale najduži eho. A najbolji sagovornici nisu bili oni koji su najglasnije govorili, već oni čije su reči nastavile da žive i kad se ugasi mikrofon.
Esad Kučević sa Bajrom Župićem i novinarima Sportskog žurnala Dukićem i Simićem
Free media: Poseban deo Vaše “novinarske biografije” je rad u listu “Sportski žurnal”. Koliko je dnevno izveštavanje opterećenje, naročito kada se ima u obzir česta trka sa vremenom?
Kučević: Svakodnevna aktivnost u “Sportskom žurnalu“ nije doživljavana kao teret, već kao svakodnevni maraton kroz lavirint vremena. Taj list nije nastajao samo kao još jedno sportsko glasilo, nego je projektovan kao mesto gde će se susresti najbolja tradicija jugoslovenskog sportskog novinarstva, gde će brzina biti u službi kvaliteta, a rok u službi odgovornosti. Dnevno novinarstvo ima surovu zakonitost: juče je istorija, danas je borba, a sutra je već nova utakmica. Novinar svakog dana izlazi pred praznu stranicu i zna da nema pravo na ponavljanje, jer sport ne trpi rutinu. Svaki meč, svaki rekord, svaki čovek nosi svoju neponovljivu priču. Od prvog dana, u “Sportskom žurnalu“ vreme nije bilo protivnik, već saveznik i najveći trener. Učilo nas je disciplini, preciznosti i odlučnosti. Rokovi su bili neumoljivi, ali upravo taj cajtnot i famozna ograničenja su izoštravali zanat. Kad imate nekoliko sati da od događaja napravite priču, onda se vidi razlika između onoga ko samo beleži i onoga ko razume. Posebnost prve Žurnalove redakcije bila je u tome što se nije jurila samo informacija. Jurila se suština događaja. Rezultat je mogao napisati svako, ali objasniti zašto je jedna pobeda bila istorijska, zašto je jedan poraz promenio nečiju karijeru, zašto je jedan sportista postao simbol generacije bioje pravi novinarski izazov. Biti deo takve redakcije značilo je živeti između dva sveta: između telefona koji neprestano zvoni i tišine u kojoj nastaje dobra rečenica; između stadionske buke i unutrašnjeg dijaloga novinara sa sopstvenom odgovornošću. Najveća ambicija “Sportskog žurnala“ bila je da dnevna informacija dobije trajnu vrednost. Nismo želeli da budemo samo glasnik sportskih događaja, već hroničar jednog vremena. Zato su u redakciji bili ljudi različitih senzibiliteta, ali zajedničkog uverenja da sportski tekst može da ima i književnu snagu. Danas, sa ove distance, taj period vidim kao školu u kojoj se učilo da novinarstvo nije posao sa radnim vremenom. Ono počinje kad se uključi profesionalna radoznalost i završava se tek kad čitalac pronađe deo sebe u napisanoj priči. “Sportski žurnal“ je nastajao u trci sa vremenom, ali njegova najveća pobeda bila je što nije dozvolio da vreme pregazi priču. Jer, pravi novinar ne hvata samo trenutak, on mu daje pamćenje.
Muhamed Ali i Esad Kučević
Free media: Jedini ste novinar u bivšoj SFRJ koji je uspeo da uradi najekskluzivniji intervju i to sa Muhamedom Alijem. Kako ste uopšte uspeli da dođete do njega i koliko emocija je nosila i nosi ta priča?
Kučević: Kažu da čovek u životu ima mnogo znanja, mnogo iskustva i mnogo planova, ali da ponekad jedan jedini gram sreće vredi više od tone pameti. Taj gram sreće je podjednako slučajnost, koliko i nagrada za radoznalost, upornost i veru da se neka vrata ipak mogu otvoriti. Susret sa Muhamedom Alijem bio je novinarski podvig i susret sa jednom epohom i simbolom fantastičnog vremena. Ali nije bio samo najveći bokser sveta, bio je čovek koji je pesnicama osvojio ring, ali rečima osvojio planetu. Do njega se nije dolazilo samo akreditacijom, telefonskim pozivom ili novinarskom legitimacijom. Do takvih ljudi dolazi se kombinacijom profesionalne istrajnosti, poverenja i onog neobjašnjivog trenutka kad se zvezde poklope. Ponekad novinar otvori vrata znanjem, katkad kontaktima, a neretko – sudbinom. Sećam se tog susreta kao trenutka kad je vreme zastalo. Ispred mene nije sedeo samo šampion sa titulama, već čovek čije su oči nosile čitavu jednu istoriju – pobede, poraze, ideale, usamljenost i snagu da se bude veličanstveno drugačiji. U četiri oka sa Alijem naučio sam da epska veličina najvećeg, najlepšeg i najpametnijeg šampiona, nije u tome koliko puta je nekoga oborio, već koliko je poblike širom sveta podigao. Njegova harizma nije dolazila samo iz snage udarca, već iz snage duha. Bio je bokser koji je promenio način na koji svet razume sportistu: kao borca, ali i kao mislioca. Za novinara, takvi trenuci su više od intervjua. To su legendarni susreti koji ostaju u unutrašnjem arhivu moje duše. Tekst može biti odštampan, naslov može da izbledi, novine mogu da postati istorijski dokument, ali osećaj dok sedite preko puta čoveka koji je postao živa legenda, najveći svih vremena, ostaje zauvek. Danas, na taj susret gledam kao na potvrdu jedne životne istine: najlepše stranice biografije često ne napiše čovek sam; napiše ih ona nevidljiva ruka koja spoji pravi trenutak, pravog čoveka i pravu priču. Možda nisam imao najviše vremena, možda nisam imao najviše mogućnosti, ali imao sam ono što se ne može naučiti: veru da pokušam. Da verujem, u nemoguće. Jer u novinarstvu, kao i u životu, nije dovoljna samo pamet. Potrebna je hrabrost da pokucate na vrata koja izgledaju zatvorena. A ponekad iza tih vrata čeka najveća priča vašeg života. Muhamed Ali nije bio samo moj sagovornik. Bio je poklon sudbine jednom novinaru koji je verovao da iza svake legende još uvek postoji čovek koji želi da bude dobronamerno saslušan…
Free media: Kako ocenjujete medijsku scenu u Sandžaku?
Kučević: Medijska scena u Sandžaku prošla je put od vremena kad je novinar bio pre svega javni radnik i hroničar zajednice, do perioda u kojem su mediji često postali taoci političkih, ekonomskih i interesnih ukrštanja. Tranzicija iz državnog u privatno vlasništvo otvorila je prostor za pluralizam, ali nije uvek donela i istinsku nezavisnost. Najveći gubitak nije samo promena vlasnika, već promena duha, kad interes počne da uređuje istinu, a politika da određuje vidljivost. U takvom ambijentu često se potiskuje glas stručnosti i inteligencije, dok se medijski prostor prilagođava dnevnim partijskim imperativima. Ipak, verujem da Sandžak ima snažnu novinarsku tradiciju i ljude koji čuvaju profesionalni integritet. Pored ostalog i zato što mediji mogu da promene vlasnika, ali novinarstvo ostaje živo samo tamo gde postoji hrabrost da se misli svojom glavom i govori svojom savešću.
Free media: Gde je novinarstvo bilo nekad, a gde je, po Vama sada?
Kučević: U međuratnom periodu, novinarstvo je bilo zanat savesti, a danas je često postalo industrija pažnje. Nekad se novinar plašio da pogreši pred istinom, danas se mnogi više plaše da ne pogreše pred algoritmom, vlasnikom ili trenutnim interesom. Bilo je to vreme kada je potpis ispod teksta bio zavet profesionalne odgovornosti. Novinar je gradio ime godinama, a jedna neproverena rečenica mogla je da sruši mukotrpno stečeno poverenje. Danas se brzina često postavlja iznad dubine, a informacija iznad znanja. Ranije se tragalo za vešću, danas se često traga za reakcijom. Nekad je novinar oblikovao javnost, dok danas javnost često diktira šta će novinar da objavi. Najveći paradoks savremenog doba jeste što nikada nije bilo više informacija, a nikad manje vremena za istinu. U moru podataka utopila se odgovornost, a buka je često nadglasala glas razuma. Posebno je bolno što je novinarstvo izgubilo deo svoje intelektualne elite. Umesto prostora za analizu, iskustvo i znanje, često se favorizuju površnost, senzacija i kratkotrajna vidljivost. Ipak, ne vidim novinarstvo na aparatima za disanje. Ono se samo našlo na najtežem ispitu od svog nastanka. Pravo novinarstvo nikad nije zavisilo od tehnologije, već od čoveka koji drži pero ili mikrofon. Na kraju, mediji mogu da promene vlasnike, platforme i forme, ali suština ostaje ista: novinar je poslednji svedok između događaja i istorije. Ako izgubi hrabrost da govori istinu, društvo ostaje bez pamćenja.
Free media: Šta neko, sem znanja, treba da poseduje da bi bio novinar u prvom smislu?
Kučević: Pre svega – karakter. Znanje daje novinaru alat, ali savest mu daje pravac. Zato su potrebni dečija radoznalost, hrabrost čoveka i odgovornost svedoka. Dobar novinar ne pita samo “šta se dogodilo“, već i “zašto je važno“, tokom novinarskog prenošenja činjenica i služenja istini.
Free media: Koji su najveći problemi ove profesije?
Kučević: Na vrhu liste nabrajanja su gubitak nezavisnosti, diktat interesa, površnost, trka za brzinom i potiskivanje znanja. Ali, najveći problem ipak je kad novinar prestane da bude glas javnosti i postane odjek tuđe moći.
Free media: Nekada su novinari imali poziciju slobodnih intelektualaca, a danas?
Kučević: Saglasan s prvom polovinom konstatacije ovog pitanje, sećam se da je nekad novinar bio intelektualac sa olovkom, dok je danas često uslužni radnik u fabrici informacija. Nekad je nosio teret pitanja, a danas najčešće nosi pritisak odgovora koje mu drugi unapred nude. Slobodni novinar bio je neprijatna savest društva, za razliku od savremenog medijskog radnika koji često postaje talac tržišta, politike i brzine. Nije onda neobično što su bivši novinari hrabro oblikovali vreme u kojem živi, a danas vreme često oblikuje njega. Ipak, prava mera novinarstva nije u tehnologiji, vlasništvu ni tiražu, već u jednoj staroj i neuništivoj osobini: hrabrosti da čovek ostane svoj, kad svi traže da bude nečiji.
Free media: Kakva je po Vama budućnost medija?
Kučević: Prognostički neizvesnu budućnost medija neće odlučiti tehnologija, već karakter ljudi koji je budu koristili. Veštačka inteligencija može ubrzati vest, ali ne može zameniti ljudsku savest. Mediji će opstati samo ako ponovo pronađu izgubljeno poverenje i humanističko opredeljenje da budućnost pripada onima kojima će ljudi još verovati. Definitivno, u digitalnoj budućnosti, koja dominira u sadašnjosti, informacija biti sve više, istina će postati najskuplji i najređi medijski proizvod.
Free media: Dugo se bavite i naučno-istraživačkim radom. Koliko su nauka, novinarstvo i sport srodni i kako ste uspeli da te tri komponente sjedinite?
Kučević: Na prvi pogled, nauka, novinarstvo i sport pripadaju različitim svetovima, ali u svojoj dubini imaju isto jezgro, dok zajednički simultano i konvergentno tragaju za istinom, granicom i izvrsnošću. Naučnik istražuje nepoznato, novinar otkriva skriveno, a sportista pomera granice mogućeg. Razlikuju se metode, ali je ista unutrašnja energija: radoznalost, disciplina i vera u čovekovu sposobnost da prevaziđe sebe. Nauka me naučila strpljenju i dokazivanju, novinarstvo me naučilo slušanju i razumevanju ljudi, a sport životnoj lekciji da se rezultat ne dobija poklonom, već radom. Laboratorija, redakcija i stadion imaju istu filozofiju: tamo nema zadatih istina i ne priznaje, ono što nije provereno. Kao univerzitetski profesor, istraživač i novinar, nikad ih nisam doživljavao kao odvojene puteve. Naprotiv, oni su bili tri različita jezika iste potrebe, da se svet bolje razume. Nauka traži činjenicu, novinarstvo traži priču, a sport traži pobedu; ali iza svega stoji čovek i njegova večita težnja ka savršenstvu. Možda je upravo spoj tih iskustava, uprkos zajedničkoj neizvesnosti, omogućilo širu perspektivu: nauka mi je dala dubinu, novinarstvo širinu, a sport dinamiku. Jedno me je učilo kako da mislim, drugo kako da govorim, a treće kako da istrajem. Na kraju, sve tri discipline imaju isti zakon: talent otvara vrata, ali samo rad, integritet i strast ostavljaju trag. Zato ih nisam spajao silom, nego su se prirodno spojile u jednoj biografiji, u njihovoj istoj zajedničkoj tački: potraga za istinom koja nadilazi trenutak.
Free media: Šta je Vaša poruka mladima?
Kučević: Da se živi ne mora, ali da se bori mora. Znači, nema nauke, ni sporta, bez borbe.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Esad Kučević
