Okončao je igračku, ali je karijera krenula drugim smerom, trenerskim.
“Privukao me je ozbiljno trenerski posao. Želim da završim potrebne licence, volim ovo da radim i sebe vidim u fudbalu u budućnosti. Zajedno sa Elvirom Muratovićem vodim omladince Pazara, mislim da radimo dobar posao”, kaže popularni Ire na početku priče za portal Free media.
Njegov igrački put, najkraće rečeno uvek spakovanih kofera. Poput segmenta čuvenog filmskog ostvarenja “Tri boje plavo” dominira baš ta nijansa. Od istovetne, plave boje Novog Pazara, preko OFK Beograda, Jagodine.
I nekako ta sinteza: sloboda, jednakost, bratstvo ga opisuje Irfana Vusljanina kao fudbalera i čoveka. Autoriteta, sa znanjem retko viđenih virtuoza.
Zapazio ga je još kao sedmogodišnjaka rahmetli Musalib Musa Crnišanin, čuveni profesor i “odveo” na trening i to među dečake prilično starije.
Nedugo zatim prelazi kod vršnjaka o kojima su brigu vodili Radojica Milojević i Fikret Grbović. Kasnije dodatno napreduje kod: Bajra Župića, Ljutva Bogućanina, Izeta Ljajića, Kenana Kolašinca, Ismeta Ugljanina.
“Mnogo dobrih dečaka je bilo u toj generaciji 1986/87, neki od njih su: Altin Grbović, Semir Hadžibulić, Ahmed Mujdragić, Jasmin Trtovac, Admir Kecap, Emir Lotinac, Haris Ukić, Rejhan Poturović. Svi su kasnije igrali za Pazar i imali zapažene uloge gde god su bili”, seća se on.
Takmičarsku draž je prvi put osetio na Ramazanskim turnirima, u ligaškim nadmetanjima bili su superiorni.
“Igrao sam odlično i praktično iz kadeta prešao u prvi tim. Nekada bih se ‘spustio’ u omladince kada ne bih imao nastup za prvu ekipu, to je bilo godište 84. i 85”, otkriva nam Irfan.
Već sa 16 godina prelazi u seniorski sastav, kod Bajra Župića. Pravu minutažu dobija kod Ljutva Bogućanina, koji je mnogo verovao u njega. Vraća na terenu partijama, postaje lider, nosilac igre.
“Iskreno, nisam očekivao da ću tako mlad to postati. Radio sam vredno, slušao trenera i starije igrače: Prtinca, Plojovića, Todića, Reča, Kolašinca, Vejselovića. Nekako mi je sve polazilo za rukom. Nisam se plašio nikoga, a poštovao sam sve”, iskren je.
Sa 18 godina postaje član OFK Beograda. Međutim, na Omladinskom stadionu, sticajem nekih okolnosti na koje nije mogao da utiče, nije u prvom planu. Ide na “pozajmicu” u Čačak i konačno dolazi do punog izražaja. Među popularne “zebre” vraćaće se tri puta.
“Najlepše uspomene nosim iz Čačka. Te sezone Borac bude četvrti, OFK Beograd osmi. Bila mi je velika satisfakcija, jer sam dobio i pravu priliku. Trener Miodrag Grof Božović i direktor Slobodan Ilić su verovali u mene, kao i svi u klubu. Odužio sam se odličnim partijama”, u dahu evocira boravak na obali Morave.
Njegovo ime se sa velikim poštovanjem izgovara svuda. Mnogi ga žele, njegov izbor je Jagodina. Podno Đurđevog brda stiče punu afirmaciju i sazreva kao igrač.
Malo je reći da je miljenik navijača, koliko je bio poštovan na svakom koraku svedoči i autor ovih redova.
“Mislim da sam tada igrao najbolje u karijeri. Grad je živeo za fudbal, organizacija kluba na vrhunskom nivou, koji je u to vreme bio među četiri u državi. Mnogo, ne lepih, nego prelepih momenata sam doživeo tamo”, sa velikim uvažavanjem napominje on.
Teško povređenom, novi ugovor
Veličinu, ljudsku i profesionalnu, čelnika Jagodine videće i osetiti Irfan u momentima kada mu je bilo izuzetno teško. Dobija ponudu od bundesligaša Grojter Firta, sve je bukvalno bilo gotovo da se preseli u Nemačku, a onda…
“Odlazim u Tursku na potpis ugovora, gde su se oni pripremali za nastavak sezone. No, na prvom treningu doživljavam veoma tešku povredu, zbog koje sve propadne, a meni sledi jednogodišnja pauza. I u takvom stanju, Jagodina mi je dala novi ugovor i to finansijski veoma dobar. Zbog tog gesta sam im zahvalan dok sam živ. Neverovatan potez i pokazatelj, pre svega ljudskih kvaliteta u surovom profesionalizmu”, priča nam sa mnogo emocija.
Za Pazar i srcem i dušom
Oporavio se od povrede, Novi Pazar je postao superligaš, svi njegovi snovi su konačno mogli da postanu stvarnost. Kada je dobio poziv sa Gradskog stadiona, jedva je dočekao da krene. Na sreću, dva kluba su se vrlo brzo dogovorila.
“U svakom klubu sam bio profesionalac i radio posao najbolje što sam mogao. Ali Pazar je nešto drugo, za Pazar sam igrao i srcem i dušom i uvek sam davao više od sebe. Imali smo odličnu podršku sa tribina, atmosfera nikad bolja. Baš zbog toga smo i opstali u ligi, jer niko nema što ima Pazar. Igrao sam kao u transu”, ističe.
Kako to ponekad biva, bajka, makar bila i fudbalska, ima ružan kraj. To mu se desilo u najdražem dresu plave boje, ne želi da se seća, ali će se “kući” vraćati još nekoliko puta. Razočaran, odlazi u Borac, pa dobija poziv koji se ne odbija iz Sarajeva.
Na Koševu trofej posle decenije
Sarajevo je sredina koja ne trpi prosek, uvek je pritisak, želja je trofej. Njemu je baš taj ambijent prijao, perioda aklimatizacije nije bilo.
“Imam odličnu sezonu, osvojili smo Kup Bosne i Hercegovine, doneli trofej klubu posle 10 godina. Sarajevo je tada postalo želja svakog igrača, jedan od najvećih klubova gde sam igrao. Nažalost, zbog mnogih privatnih problema koje sam imao, odlazak je bio neminovan”, donekle pomešanih utisaka “vraća film” Irfan.
Jednomesečna epizoda u Kragujevcu brzo pada u zaborav i onda mu se kockice opet sklapaju. Pre 11 leta vraća se na Gradski stadion.
Mnogo zadovoljniji i ispunjeniji, ta 2015. je bila za pamćenje, itekako je doprineo uspesima plavih.
Jednom rečju, uživao je u svakom momentu na terenu. Jeste kući najlepše, ali on izazovima nikada nije mogao da odoli, postaje “pečalbar”. Prvi i poslednji put.
Strumica ino-destinacija
Ne ide daleko, u Belasicu iz Strumice. Severna Makedonija je oduvek poštovala igrače iz Srbije. Odlazi na poziv trenera Marjana Živkovića i Milana Ćirića.
“Lepo mi je bilo u Strumici, odigrao sam sve utakmice. Imam samo reči hvale za sve, od organizacije kluba, navijača, grada. Bio sam fenomenalno prihvaćen”, zadovoljan je Irfan boravkom u Belasici.
Svuda pođi, kući dođi
Vođen neumoljivom fudbalskom sudbinom, obeležio je “het-trik” povratka u Novi Pazar (od pet puta ukupno). U spoju mladih i iskusnih pojedinaca, on i ostali stariji daju ton igri, istovremeno pomažu mlađima, pa su plavi imali respektabilnu celinu.
Igrao je i za Sevojno, presrećan što je učestvovao u pohodu do skoro finala kupa, u kome je ovaj sastav igrao kao druoligaš. Dao je veliki doprinos sa tri važna gola.
Rado pamti i Užice, specifičnu sredinu i ambijent. Doživeo je veliku čast da ga sa 34 godine navijači i legende proglase najboljim u sezoni. Tom titulom malo koji igrač sa strane može da se pohvali.
Pirot, Subotica, Tutin, Jošanica su naredni “niz” i onda je “presekao”. Rekao je zbogom vojevanjima na terenu.
Treba znati kada je vreme za kraj
Za mnoge igrače je prilično bolan trenutak kada da okončaju karijeru. Irfan ni u jednom momentu nije bio u dilemi te vrste.
“Čim počnu da ti smetaju stvari koje ti do tada nisu, to je jasan znak. Sem toga, dolaze mlađi, pogubno je da im bilo ko zbog imena i ‘minulog rada’ zauzima mesto. Sve ima svoje vreme i to treba poštovati”, decidiran je on.
Najdraže protiv “zebri” i Kruševljana
Naigrao se velikih utakmica Irfan Vusljanin, dao mnogo golova, tri su za njega posebna.
“Dva sam postigao u dresu Novog Pazara u Čačku, protiv ‘mog’ Borca. Bila nam je to izuzetno bitna utakmica zbog opstanka, slavili smo 2:0. Dok sam nastupao za Borac, u Kruševcu sam dao jedan od najlepših pogodaka u karijeri, uz to izuzetno bitan za Čačane”, kaže nam on.
Od “Grofa” do Babovića
Sa mnogim trenerima je sarađivao Irfan, delio svlačionicu sa velikim fudbalskim majstorima. Ipak, neke posebno uvažava.
“Što se tiče trenera, ako moram nekog da izdvojim, to su: Miodrag Grof Božović, Dragoljub Bekvalac i Robert Jarni. Od saigrača: Perica Ognjenović, Branislav Ivanović i Stefan Babović”, kaže on.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Irfan Vusljanin
