Od ”Kad će svadba?” do ”Kolika ti je plata?”, pitanja su koja nas prate u užoj i široj porodici, ali i na ulici, na putu do prodavnice, škole, posla, u javnom prevozu…
Postavljaju ih poznanici, a kadkad i potpuni neznanci, ne razmišljajući koliko ona mogu da budu neprijatna, za neke čak i bolna, jer, ako neka žena želi potomstvo, a stomak joj ne raste, možda ima neki zdravstveni, ili problem materijalne prirode.
Između želja i mogućnosti mnogo je faktora koji utiču na realizaciju ličnih planova i to nikoga ne bi trebalo da se tiče, ali mnogi pokazuju suprotno.
Novopazarci sa kojima smo razgovarali uglavnom kažu da ih najviše iritiraju pitanja koja suviše zadiru u privatnost.
Među njima ima i onih koji tu društvenu pojavu razumeju kao deo mentaliteta ljudi na ovim prostorima, što im, kako objašnjavaju, omogućava da se manje uznemire zbog bezobzirnih i suvišnih pitanja.
Tako su neki naučili da se nasmeju i kada im nije do smeha, ili da odgovre da su dobro i kada nisu.
Kada radoznalost postaje nepristojnost?
Psihološkinja Lejla Zornić kaže za portal Free media da ne postoji određen tip ličnosti koji postavlja lična pitanja, već da se iza toga nekada krije iskrena zainteresovanost, a nekada potreba za kontrolom, poređenjem ili potvrdom sebe.
“Ljudi koji su topli i socijalni često pitaju jer žele bliskost i povezivanje. Nesigurne osobe ispituju druge da bi se upoređivale. Osobe sa slabim granicama često ni ne primećuju da zadiru u privatnost, a tračerski i manipulativni tipovi koriste lične informacije kao ‘materijal’ za kasnije. Važno je gledati ton, nameru i granice koje osoba poštuje ili ne poštuje”, objašnjava ona.
“Ne bih o tome pričala/o”, “Ne prija mi da pričam o tome”, “To je deo života koji ne delim često”, neki su od asertivnih odgovora, koje preporučuje.
Lejla Zornić, psihološkinja
“Zdrava osoba ume da pita, ali i da prihvati. Asertivnost nije hladnoća niti objašnjavanje do beskraja. Dovoljno je mirno, kratko i bez osećaja krivice, pokazati svoju granicu”, savetuje ova psihološkinja.
Problem vidi u nedostatku zdravih granica, koje su deo osnovnog vaspitanja.
“U praksi često susrećemo ljude koji nisu naučili zdrave granice. Mnogi su odrasli u porodicama gde je normalno da sve svi znaju, da se privatnost ne poštuje, da se postavljaju pitanja bez osecaja mere i da se bliskost meša sa zadiranjem u intimu”, navodi Zornić.
Ona smatra da su promene na bolje moguće samo kod osoba koje imaju kapacitet za samopreispitivanje.
“Ljudi koji nisu naučeni na granice, ne vide nikakav problem da pitaju i obično se opravdavaju nekim zaštitničkim ponašanjem, a izražavaju ga kroz rečenice kao što su: ‘Pa šta, samo pitam’ ili ‘Što se ljutiš’. Kod njih su promene vrlo teške, jer nisu svesni svog ponašanja”, zaključuje ona.
S obzirom da živimo u društvu u kojem se lična pitanja često smatraju znakom bliskosti, treba imati na umu da se granica između radoznalosti i zadiranja u privatnost lako prelazi, ali i da postoje neka pitanja, koja ne bi trebalo izgovoriti.
S. Ljajić
