Ona za portal Free media pojašnjava da je odrasla u porodici slikara, ispunjena mirisom terpentina i tragovima boje na drvenim podovima.
„Ta klica ljubavi prema umetnosti rasla je zajedno sa mnom, postajući deo mog identiteta. Za mene je umetnost bila i ostala najprirodniji put, moj glas i moj način delovanja. U suštini, likovnost je moja poezija i način na koji pričam priče bez ijedne izgovorene reči”, priča nam Merjema.
Dodaje da su umetnici koji su je inspirisali da se bavi ovim poslom Klod Mone i Vasilije Kandinski.
„Posebno su mi inspirativni Klod Mone i njegova igra svetlosti i senki, posebno u serijama poput ‘Lokvanji’ i transformisanje prirode u emotivni doživljaj. Njegova posvećenost hvatanju prolaznog trenutka rezonuje s mojom željom da prenesem atmosferu prostora. Pomenula bih i Vasilija Kandinskog u kontekstu zvučnosti boje“, kaže ona.
Ova mlada umetnica ističe da je najviše inspiriše poezija i mogućnost izražavanja osećanja kroz boje.
„Fascinira me način na koji boja može da prenese osećaj i kako svetlost može da promeni atmosferu prostora i da kreira ritam i zvuk slike. Trenutak gde se poezija pretvara u sliku, brišući granice između različitih formi izražavanja i otvarajući prostor za beskonačne interpretacije i doživljaje posmatrača”, kaže Merjema.
Kada poezija postane boja
Priča nam da pre nego krene u realizaciju, često napiše nekoliko poetskih rečenica o temi koju istražuje, te da joj to pomaže da bolje razume i sagleda kroz sopstvene unutrašnje doživljaje.
„Proces stvaranja umetničke ideje za mene započinje dubokim razmišljanjem i introspekcijom, što zahteva taloženje emocija i misli prema odabranoj temi. Svaka ideja koju razvijam duboko je prožeta emocijama, koje se dalje šire kroz čitanje literature ili pisanjem vlastite poezije”, navodi ova Novopazarka.
Na početku se fokusirala na konkretne motive, ali vremenom je privukla apstrakcija, njen prvi rad istraživao je poetiku prostora ostave za alat u porodičnoj kući, gde su lične uspomene oblikovale emotivnu atmosferu.
„Kako sam se razvijala, moj stil je prešao u eksperimentisanje sa bojama i formama. Sloboda apstrakcije sada omogućava da boje, svetlost i senke postanu nosioci emocija, zvuka i ritma. Iako poetika prostora ostaje osnova mog rada, sada istražujem edenske bašte, stvarajući kompozicije koje balansiraju između realnog i imaginarnog”, kaže ona.
Ističe da kroz njene radove posmatrač može osetiti lepotu trenutka i slobodu izražavanja koju njoj stvaranje iste pruža.
„Umetnost ima moć da nas poveže sa sobom, jedni s drugima i sa nečim dubljim i univerzalnim. Želim da motivišem posmatrača da zastane, oslušne i da pronađe deo sebe u slojevima boje jer svaka nosi sopstveni glas, pričajući priče koje su otvorene za različita tumačenja”, objašnjava Merjema.
Mladima koji žele da se bave ovim poslom poručuje da slikarstvo istinski treba da dožive kao način života jer ona nema određeno radno vreme.
„Treba da prate unutrašnje instinkte i da se ne ograničavaju pravilima ili očekivanjima drugih, već da se oslone na svoju intuiciju i strast. Ona je često proces nesavršenosti i grešaka koje vode ka novim saznanjima i otkrićima. Svet umetnosti traži vašu jedinstvenost i glas”, zaključuje Merjema.
Ova mlada umetnica diplomirala je slikarstvo na Univerzitetu u Novom Pazaru, u klasi profesora Mehmeda Slezovića, s temom “Poetike prostora”, a trenutno pohađa master studije na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, u klasi profesora Ervina Ćatovića.
Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama, u zemlji, tako i inostranstvu, kontinuirano istražujući granice likovne umetnosti kroz motive prostora i njegove poetičnosti.
M. Smailović
