Ta predstava u režiji Aleksandra Cvetanovskog je, prema oceni direktora Regionalnog pozorišta Seadetina Mujezinovića, vrlo primerena i biće izvedena u pravom trenutku u ova dva grada.
“Naša predstava je već na repertoaru Narodnog pozorišta u Sarajevu, koje prate ljudi sa čitavog Balkana i to je velika stvar. Imamo saradnju sa Nacionalnim teatrom Bosne i Hercegovine, koji u svom sastavu ima operu, dramu i balet. Fudbalskim žargonom rečeno, to bi bilo isto kao kada bi Fudbalski klub Novi Pazar napravio partnerski odnos i razmenjivao igrače sa Barselonom ili Real Madridom“, kaže on.
Potpisivanje Sporazuma o saradnji sa Narodnim pozorištem u Sarajevu
Mujezinović dodaje da su aplicirali za učešće na festivalima i sa poslednjom predstavom “Kad bi ovo bila predstava“, rađenom po tekstu Almira Imširevića, čuvenog bosanskohercegovačkog pisca i univerzitetskog profesora.
“Imširević na interesantan način priča o opsadi Sarajeva i o ljubavi koja bi trebalo da pokreće svet, a ne oružje, ne opsade i bilo šta drugo. Nadam se da ćemo i sa njom proći neke festivale i nastaviti da vas radujemo, oduševljavamo i činimo ponosnima, na obostrano zadovoljstvo“, poručuje on.
Pozorište je kolektiv, a ne pojedinac
Na Svetski dan pozorišta, koji se obeležava 27. marta, on za portal Free media ističe da je Novi Pazar donedavno bio najpoznatiji po ćevapima, mantijama i farmericama, a sada sve više i po odličnim predstavama, za koje je potreban timski rad.
“Pozorište je kolektiv, a ne pojedinac i ono je pre svega živa stvar. Kada krenete da radite predstavu, često ne znate u kojem pravcu će to da ide. Trudite se da nađete dobar tekst, dobrog reditelja, da taj umetnički deo bude pod kontrolom. Potrebno je obezbediti i dobrog kostimografa, scenografa, kompozitora, dizajnera svetla, majstora za scenski pokret, balet, za neku koreografiju. Mnogo je ljudi u tom lancu koji rade sa zadatkom i ciljem da naprave predstavu koju će ljudi da vole“, objašnjava Mujezinović.
Dodaje da je raznovrsnost njegov put i pogled na pozorište, te da različitim žanrovima i kvalitetnim predstavama privlače pozorišnu publiku.
“Obično su predstave koje mi radimo vanvremenske i vanserijske. Radnja se može smestiti, kako u Novi Pazar, tako i u Beograd, Sarajevo ili negde u inostranstvu. Istorijski gledano, te neke društvene promene, velika previranja i ljudske sudbine su univerzalne u celom svetu, a mi kroz naše predstave čuvamo svoj identitet i predstavljamo grad na najbolji način“, naglašava on.
Razvojni put naporan, težak i zanimljiv
Mujezinović podseća da je formiranjem Katedre za glumu na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, ranih dvehiljaditih, postavljena osnova i za osnivanje pozorišta u ovom gradu.
“Počelo je vrlo sramežljivo i skromno. Novi Pazar je poznat kao grad vrednih ljudi, dobrih trgovaca, gde se radio džins, nameštaj, za šta smo mi bili maheri. Pozorište je bilo nešto novo. Bili smo poznati po ćevapima, mantijama i farmerkama, a svi ti ljudi koji su kretali da prave pozorište bojažljivo su išli napred“, priseća se on.
Naglašavajući da uspeh ne dolazi preko noći, Mujezinović kao odskočnu dasku na razvojnom putu izdvaja 54. Festival “Joakim Vujić“ u Novom Pazaru, kada je novopazarsko Regionalno pozorište bilo domaćin.
Seadetin Mujezinović
“Kada sam došao u pozorište, dogovorio sam se sa glumcima da podižemo standarde. Sećam se kao početnik direktor, prvo što nam se desilo bio je Festival ‘Joakim Vujić’, koji organizuje Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije, a mi smo bili domaćini i gledali najbolje predstave te godine. To je bila prva velika stvar i svi smo tada mnogo naučili, a svakodnevno nastavljamo da učimo“, priča nam Mujezinović.
Žao mu je, kaže, što tada nije bilo više publike, koja je imala mnogo šta da vidi.
“Gledali smo pozorište iz Užica koje izvodi izvanrednu predstavu, iz Šapca i druga profesionalna pozorišta i tada smo polako počeli da se otvaramo. Čini mi se da smo pomalo bili autistični, uljuljkani u svom gradu, a od tada je krenula neka nova energija među glumcima i ljudima koji rade u tehnici i koje stalno pominjem, jer su izuzetno važna karika“, navodi on.
Priseća se da je bilo i velikih problema, zbog nedostatka odgovarajuće tehnike.
“Nismo imali tehniku, rasvetu, reflektore, ozvučenje i mnogo druge stvari su nam nedostajale. Onda smo krenuli da kupujemo, nabavljamo, da učimo. Našli smo spoljne saradnike koji to mnogo bolje znaju od nas i napredovali smo iz dana u dan, a onda smo počeli da dobijamo pohvale i znali smo da idemo uzlaznom putanjom“, kaže on.
Ističe da samo oni koji vole pozorište, koji ne žale vremena, truda, zalaganja i konstantog učenja, mogu ostvariti uspeh.
Sa “Lavinom“ prvo inostrano gostovanje
Nakon prestižnog festivala, koji je prvi put održan u ovom gradu, desilo se i prvo inostrano gostovanje novopazarskih glumaca u koprodukciji sa lazarevačkim “Puls teatrom“.
“Uvek se radujem takvom radu, jer je to način da se naš ansambl ’prokrvi’. Učimo jedni od drugih i svi izađemo bogatiji novim znanjima i iskustvima iz svake takve predstave. Tako smo radili ‘Lavinu’, po tekstu čuvenog turskog dramskog pisca Tundžera Džudženolua, a u režiji Stevana Bodrože“, priseća se Mujezinović.
Sa tom predstavom, na poziv iz Burse, novopazarski i lazarevački glumci su predstavljali Srbiju na turskom festivalu dva puta.
“Lavina” je premijerno izvedena 2020. godine, više puta je igrana i širom Srbije, a 2022. godine je proglašena jednom od pet najuspešnijih predstava u zemlji.
“Ako dugo gledaš u ponor“, najnagrađivanija predstava
Predstava “Ako dugo gledaš u ponor”, rađena po romanu Enesa Halilovića, u režiji Zlatka Pakovića i kooprodukciji Regionalnog pozorišta i Kulturnog centra Novi Pazar, 2021. godine proglašena je najboljom predstavom 66. Sterijinog pozorja prema oceni žirija.
“Hteli smo da radimo predstavu po romanu našeg proslavljenog pisca Halilovića. Napravili smo izuzetnu predstavu i postigli ogroman i najveći uspeh. Prošli smo prvo selekciju 66. Sterijinog pozorja, jednog od najznačajnijeg festivala ne samo u Jugoslaviji nego i šire, gde vi pored stotine odgledanih predstava uđete u uži izbor među sedam najboljih, a onda igrate predstavu i uzmete sve što se može uzeti: nagradu za najbolju predstavu, najbolju režiju, muziku i dve pojedinačne glumačke nagrade“, ponosno priča Mujezinović.
Dodaje da je ta predstava proglašena najboljom i na 41. Borinim pozorišnim danima u Vranju.
Na naše pitanje, da li je tajna uspeha u tome što je to bila autentična “pazarska priča“ Mujezinović kaže da nije u pitanju nikakav lokalpatriotizam, već kvalitet.
“Nema tu ’pazarske priče’. Mi imamo naš sleng, koji je interesantan, govor sa silaznim akcentima, lokalizme i ne bežimo od toga. Naprotiv. Time postajemo interesantni ljudima i predstavljamo za njih otkrovenje. To su priče koje nadmašuju prostor i vreme. Nakon Sterijinog pozorja tu predstavu smo igrali i u mnogim gradovima, izazivajući ovacije. Ljudi su se u toj priči svuda prepoznavali, kao da je njihova lokalna i to je ono što zovemo kvalitet“, naglašava on.
Kvalitet – jedini pravi recept za uspeh na duge staze
Saglasan je sa glumicom Lemanom Bećirović, koja je ranije u intervjuu za naš portal rekla da su glumci i pozorišna publika tokom nešto više od dve decenije zajedno sazrevali, dodajući da je kvalitet jedini pravi recept za uspeh na duge staze.
“Osim toga što nam je kvalitet primaran, jedan od ciljeva nam je da budemo raznovrsni i pažljivo biramo šta ćemo da radimo u repertoaru i dovođenju različitih ljudi, da ne budemo dosadni publici i da vodimo računa i o najmlađima“, kaže on.
Podseća da glumice Bećirović i Kristina Jeftović uspešno vode školu glume, školujući mlade kadrove glumaca, ali i buduće pozorišne publike.
“Iako nismo profilisani kao pozorište za decu, mi paralelno radimo i izuzetno zahtevne i skupe dečije predstave, sa jasnom porukom da treba biti dobar čovek pre svega. Naše pozorište je svakodnevno otvoreno za decu i imamo izuzetnu saradnju sa obdaništima, predškolskim ustanovama i školama“, objašnjava Mujezinović.
Najdraže priznanje mu je od dečijeg žirija sa Festića i Pozorišnog ringišpila u Lazarevcu, gde su novopazarski glumci izvodili predstavu “Pepeljuga“.
“Dobili smo ovacije koje su trajale i trajale, da glumci dugo nisu mogli da se vrate sa scene. Slikali su se sa našim glumcima u kostimima i to je trajalo i trajalo. Decu ne možete da prevarite. Oni su nas proglasili najboljima, a to je jednoglasnom odlukom potvrdio i stručni žiri, tako da mi je priznanje najmlađih nekako najdraže“, priča nam, kroz osmeh, Mujezinović.
Svaka predstava remek delo za sebe
Direktor najmlađeg pozorišta u Srbiji kaže da je svaka predstava remek-delo za sebe i da je pozorište najbolji način za rušenje svih barijera i predrasuda među ljudima.
“Ja gledam sve predstave, ma koliko puta se izvode i uživam u tome, jer je svaka od njih remek delo za sebe. Nijedna nije dva puta izvedena na isti način. U pozorištu nema barijera, nacionalnih, verskih, teritorijalnih. Niko ne pita kako se ti zoveš, jednostavno postoji samo ono da li je predstava dobra ili nije. Kao direktor stalno koristim priliku da pričam o svom gradu, koji krase dobri ljudi, vrlo specifični, gostoljubivi i velikog srca, na šta sam ponosan. Uvek kažem da imamo takve ljude, ali da imamo i pozorište“, naglašava Mujezinović.
Posebno zadovoljsto mu je, kaže, kada vidi da niko iz pozorišta ne izađe ravnodušan.
„Pozorište je mesto gde ćete nekada plakati uz predstavu, nekada se smejati, nekada biti tužni ili srećni, ali nećete ostati ravnodušni sigurno, a to je ono što mi je fascinantno. Pravo merilo uspešnosti jedne predstave je koliko se dugo ona zadrži u mislima publike, koliko ih inspiriše i motiviše“, zaključuje ovaj zaljubljenik pozorišta.
S. Ljajić
