Miris sveže pečenih mantija ili toplina domaće supe ne vraća nas samo u detinjstvo, već u samu srž onoga što jesmo. Ali suočavamo se s izazovom – kako sačuvati autentičnost naših jela dok istovremeno brinemo o zdravlju?
Pronalazak balansa između tradicionalnog i modernog nije samo pitanje ukusa, već i pitanje opstanka našeg zdravlja i kulture. Tradicionalni recepti, koliko god da su ukorenjeni u našim sećanjima, često nose rizike za zdravlje.
Suncokretovo ulje, belo brašno i duboko prženje – sve to čini naša jela prepoznatljivim, ali istovremeno donosi opasnosti koje su u modernom dobu sve jasnije.
U Novom Pazaru, bogatstvo kulinarskih tradicija je neprocenjivo, ali u savremenom svetu, neophodno je prilagoditi ove recepte kako bi ih učinili zdravijim i nutritivno bogatijim. Kako naći kompromis za taj antagonizam?
Tu dolazimo do onog što je Dan Buettner, autor poznatog dokumentarca Plave zone, nazvao “umetnošću dugovečnosti”. U istraživanju zajednica koje žive najduže, pronašao je da tajna leži u spoju tradicije i zdravih navika.
Plave zone govore o važnosti očuvanja tradicije, ali i na prilagođavanje onoga što jedemo kako bismo živeli duže i zdravije. U Novom Pazaru, to znači da treba da obogatimo naša tradicionalna jela hranljivijim sastojcima – maslinovo ulje umesto suncokretovog, speltino ili bademovo brašno umesto belog. Male promene koje zadržavaju srž, ali čine da naše telo cveta.
Emocije su integralni deo svake kuhinje. Kako kaže poznati psihijatar i autor Dr. David Servan-Schreiber, hrana nije samo hrana – ona je način na koji se povezujemo sa svetom oko sebe, i sa sobom.
Ako jedemo zdravo, ali bez uživanja, hrana gubi svoju vrednost. Svesno jedenje, zahvalnost za svaki zalogaj, uživanje u zajedničkim obrocima – sve to pretvara hranu u lek, i za telo i za dušu.
Imperativ je sačuvati našu tradicionalnu ishranu uz nutritivno bogate sastojke, uz fokus na emocionalno stanje tokom obroka.
Priznajem da je velika odgovornost na ženama, koje uglavnom pripremaju hranu za svoju porodicu. Treba se obrazovati o sastojcima, čitati etikete, pitati o poreklu namirnica.
Mi smo u Pazaru još uvek u relativno povoljnom položaju u smislu da možemo imati svog mesara koji ima svoju klanicu, koji nabavlja meso iz okolnih sela, da je meso od životinja koje slobodno pasu. Zatim lakše je doći do domaćeg mleka i domaćih jaja, od koka koje se slobodno kreću i žive u prirodi.
To zaista zahteva dodatni trud, ali se definitivno isplati na dugi rok. I dalje se mogu domaća tradicionalna jela spremati, ali uz male izmene čime doprinosimo zdravijem načinu života.
Zato, sledeći put kada se nađete pred pripremom omiljenog tradicionalnog jela, zapitajte se: kako ga mogu učiniti zdravijim, a da zadržim njegov duh? Učinite ga mostom između prošlosti i budućnosti, između tradicionalnog i modernog, između zdravlja i uživanja.
Novi Pazar treba da bude primer kako možemo spojiti najbolje iz oba sveta. Sačuvajmo naše recepte, ali obogatimo ih zdravijim sastojcima. Naša prošlost i naša budućnost zavise od toga.
Autorka teksta je Samra Sokolović, profesorica ekonomske grupe predmeta i entuzijastkinja za zdrav život iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
