Diplomirani je politikolog, u Nemačkoj radi kao vaspitačica u vrtiću, dok je se nešto stariji Novopazarci sećaju kao vrsne policijske inspektorke.
Sebe najradije vidi kao Midhatovu suprugu i majku Davuda, Ahmeda i Usamea.
Video emisija Ulicama sećanja sa Binasom Hajrović
Ulica Čerkez mahala
Šetnju smo počeli iz Čerkez mahale, ulice u kojoj se nalazi kuća u kojoj je Binasa provela najranije dane detinjstva.
“Tu su moji roditelji imali svoj prvi dom. U tom periodu se živelo veoma skromno, oni su maltene krenuli od nule. Moj babo je imao običaj da kaže da je to njihov vatančić, jer je kučica bila zaista mala i skromna. Tu je moja majka, iako je sve tako bilo malecko i slatko, gledala da na svoj način sve to lepo sredi, da sve blista i da mi svi tu budemo srećni”, počela je ona svoju životnu priču.
Binasina porodica Ramović brojala je šest članova, od kojih je bilo četvoro dece. Njen otac je radio kao kamenorezac u “Ukrasu”, a majka je bila aščijka.
“Imala sam čast da budem najmlađa u porodici. Bila sam mezimica familije, mezimica svoje braće. Kada bi moja majka jednom u dve ili tri godine odlazila u svoj rod, tako se nekada govorilo, u Tursku, jer su se njeni šezdesetih godina odselili tamo, mene kao najmlađu vodila je sa sobom i to je za mene bilo nešto posebno”, priča sa setom u glasu.
Porodica Ramović
U to vreme komšiluk je bio kao prava porodica, a Binasa se i danas seća velike bašte preko puta kuće, u kojoj je bilo mnogo različitog voća.
“Bilo nam je interesantno u detinjstvu da noću, posle akšama, idemo u krađu tog voća. Sećam se da je u tom istom dvorištu živela moja prijateljica Enisa Rastoder, a par kuća dalje Mihrija Ugljanin, sa kojima sam kasnije bila u školi u istom razredu. Sa nekim ljudima se praktično rodite u isto vreme, rastete, školujete se i dan-danas ste u kontaktu. Sada su ovde velike kuće, a to je nekad bila duga ulica sa kućicama i bila je poznata po tome što su ovde živeli Čerkezi, a to su u stvari ostaci turskih porodica. To su ljudi koji su živeli malo skromnije i bavili su se muzikom tipičnom za njihovu tradiciju“, kaže Binasa.
Život je ipak hteo da joj Nemačka postane druga domovina i da dolazi u rodni grad tokom godišnjih odmora, isčekujući ga 10-11 meseci.
Priča nam da je njen popularni YouTube kanal “Binin sahan”, po kojem se poznaju ljudi širom sveta, nastao sasvim spontano, ali i mimo njene volje, na nagovor sinova.
“Jednom prilikom sam čak i nekom rekla da sam naterana na to, a u stvari sve je to ispalo veoma lepo. Na tom kanalu su spojene dve ljubavi – moja ljubav prema kuvanju i ljubav mog supruga prema filmu i fotografiji. Naterali su me moji sinovi; moj srednji sin Ahmed, koji je često u kuhinji gledao šta radim. Pravio je telefonom snimke i govorio da će on to negde da objavi, a ja, da budem iskrena, pre nekoliko godina nisam imala pojma šta je Youtube, nije me to zanimalo. Onda se u tim pritiscima uključio i moj suprug. Jednom su oni napravili neku probu, koja je ispala dobra i tako je to krenulo”, kaže Binasa.
Ulica 7. jul
Njena sećanja dalje su nas odvela do ulice 7. jul, gde je bila zgrada tadašnje Osnovne škole “28. novembar”, koja se danas zove “Stefan Nemanja”. U ovoj zgradi sada je smešteno nekoliko državnih i gradskih službi u Novom Pazaru.
Binasa je završila ovu osnovnu školu i tu stekla prvo obrazovanje, naučila slova kroz koja se rodila ljubav prema knjizi i i pisanoj reči.
“Sećam se da je to bio veoma lep objekat i veoma sam tužna kada vidim da je ova ulica promenila oblik. Nije bilo ovih dućana, ulica je bila pod kaldrmom. Škola je imala prelepu crnu ogradu od kovanog gvožđa, pred kojom smo mi čekali zvono i radovali se da prođemo pored ljubaznih portira, koji su savesno obavljali svoj posao. Ono što mi mnogo znači su sećanja na moje drugare iz razreda i naravno na učiteljicu. Imala sam veoma dobru učiteljicu, koja je dobrim delom razlog da se kod mene rodila ljubav prema pisanoj reči. Moja učiteljica bila je Zuhra Čarovac-Cica, tada veoma mlada, a mi smo bili njena prva generacija. Bili smo njena dečica koju je neizmerno volela i maksimalno se trudila da nas sve izvede na pravi put”, priča ona za Free media.
Ističe da se sa školskim drugarima rado viđa, da su oni danas veliki, uspešni ljudi, među kojima ima pravnika, lekara, ekonomista i privatnih preduzetnika.
Binasa Hajrović sa odeljenjem
Binasa od tada rado piše, kad god ima vremena i inspiracije, koju je dobila i prilikom boravka u Potočarima, kada je napisala poemu “Majka Srebrenice”, od koje je jedno pozorište iz Mostara napravilo kasnije performans.
“Upoznala sam tada rahmetli Hatidžu Mehmedović i tokom razgovora i druženja u meni se rodila ideja, protreba i želja da na neki način dam svoj doprinos da se tuga i bol Srebrenice nikada ne zaborave. Obično ljudi, kada je u pitanju genocid i stradanje u Srebrenci, ostaju bez reči. Međutim, kod mene je ta velika i jaka bol rodila ideju da napišem tu poemu”, kaže ona.
Binasa i njen suprug Mithat osnovali su pre nekoliko godina prvo bošnjačko amatersko pozorište u dijaspori, sa kojim su nekoliko puta nastupali u Nemačkoj, Švajcarskoj, Luksemburgu, ali i u sandžačkim gradovima.
“Imala sam u fiokama i našoj biblioteci mnogo priča koje sam napisala, a koje nikada nisam poslala u štampu. Poželeli smo da to dopre do građana, da ih čuju i tako smo odlučili da osnujemo pozorište. Moju priču ‘Šta me snađe’ preneli smo na scenu, a posle nje usledile su još dve ‘Težak vakat’ i ‘Vraćam se’. Napravili smo divan spoj grupe amaterskih glumaca iz dijaspore i iz Novog Pazara. Bila je to zaista divna ekipa. Naši počeci su bili ovde u Novom Pazaru, a nastupali smo širom Sandžaka – Sjenci, Tutinu, Rožajama…”, rekla je ona.
Ulica Kej 37. sandžačke divizije
Binasa je po zanimanju diplomirani politikolog, Fakultet političkih nauka završila je u Sarajevu. Njen prvi posao u Novom Pazaru bio je u jednoj srednjoj školi, gde je radila kao profesorica, a 1990. godine dobija mesto inspektorke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnoso novopazarskom SUP-u, koji se nalazi u ulici Kej 37. sandžačke divizije.
“Radila sam u opštem kriminalitetu, imala sam zvanje inspektora za suzbijanje opšteg kriminaliteta, konkretno maloletničke delikvencije. To su bile devedesete godine, bilo je veoma teško, u svakom pogledu. Tada sam bila jedina žena u regionu na radnom mestu inspektora, osim toga tada nije bilo ni žena policajki, kao danas. Sa te strane bilo je interesantno, a našim građanima čak i neobično, a meni nekada i teško, ali je taj posao imao i svoje lepe strane”, kaže Binasa.
Priseća se da je po završenom državnom ispitu u Beogradu dobila službenu legitimaciju i pištolj, kojem se njeni roditelji nisu obradovali.
“Mi kući do tada nismo imali oružja i moj pištolj je postao problem, šta ćemo sa njim, gde ćemo sa njim i svako mesto gde bih ga ostavila mom oce nije dopadalo. Pa ga onda premeštamo na neko drugo mesto i tako danima. Nakon toga, otac mi jednog dana kaže: Bino, da li bi ti mogla pištolj da vratiš? Jednostavno, on je bio čovek koji nije navikao da u kući ima oružje, njemu to nije bila nikakva atrakcija ili radost“, priča ona sa setom u glasu.
Setila se i brojnih vežbi gađanja na koje je redovno išla.
“Naša grupa, zvali smo je operativa, i tehnika su isle zajedno na gađanje. Godinama se znalo da je kolega, kojeg se rado sećam, Avdulj Tahirović- Duljko bio najbolji stelac. Onda sam ja bila bolja od njega. To je bilo veoma simpatično. Nakon toga sam se ja trudila da budem na gađanjima u liniji pored njega, da bi znali ko je od nas dvoje bolji”, ispričala je Binasa.
Ulica Narodnog fronta
Šetnju smo priveli kraju u ulici Narodnog fronta, koja se nalazi u naselju Ćerimidžinica, gde danas živi Binasina familija.
Imala sam osam godina kada su moji roditelji napravili kuću i preselili se ovde iz Čerkez mahale. Ovde je živela očeva cela familija, tako da sam tu ostala sve do 31. godine, kada sam se iz ove kuće udala.
Ističe da je ovo naselje, porodična kuća i i sve ono što je tu proživela najlepši deo njenog života. Priča nam da je prava draž bila odrastati pored tada čiste reke Trnavaice.
“Mi smo se kao deca u Trnavici kupali, pravili virove. Ovde su bile visoke topole i bilo je mnogo dece u ovom naselju. Sećam se da smo rukama hvatali ribe, toliko je voda bila čista. Kada danas vidim u kakvom je stanju, pa sve te poplave, veoma sam tužna zbog toga. Moj rahmetli otac je 70-tih godina sa komšijama sadio topole, sakupljali su novac, nosili ga u opštinu, imali razne dogovore sa tadašnjim političarima na vlasti, ali ni dan-danas stanovnici ovog naselja žive u lošim uslovima – bez kanalizacije, sa uprljanom rekom i poplavama svakog proleća i jeseni“, kaže Binasa.
Razgovor završavamo njenom najvažnijom ulogom u životu, jer nam je rekla da sebe najradije vidi kao suprugu i majku.
“Najsrećnijom me čini naš mir i sreća, u kojoj uživamo u našem porodičnom krugu – moj suprug i ja, zajedno sa našim sinovima. Naravno, nakon toga dolaze sve ostale stvari koje nas čine srećnima – poslovi koje volimo, gde smo pronašli sebe, gde smo stekli nova poznansta, prijateljstva, zadovoljni smo i sa svim onim što smo u tom društvu tamo u tuđini pronašli i u čemu uživamo”, istakla je Binasa.
Najstariji sin Davud rođen je u Novom Pazaru, a Ahmed i Usame u Nemačkoj. To su danas odrasli momci, koji rado dolaze u Novi Pazar, vezani su za rodbinu.
“Vide oni ovde brojne probleme još na samom ulazu u grad, ali to ne sprečava da njihova ljubav prema Novom Pazaru i domovini bude mala. Naprotiv, jednako je velika kao i kod nas. Mi, naravno, radimo na tome da na našu decu prenesemo ljubav prema rodnom kraju, osećaj da pripadaju ovde jednako kao što pripadaju i tamo, gde su rođeni i gde žive”, dodaje ona.
Kako ističe, deca obično kopiraju svoje roditelje, a oni dolazak u Pazar uvek počinju tako što prvo obiđu groblje Gazilar i obiđu mezarje roditelja.
“Ostvarimo na neki način duhovni kontakt sa njima, pa tek onda da dođemo ovamo da se sretnemo sa onima koji nas čekaju. Zaista, sećanja na one koji su nas odgajali, kojima smo bili važni u životu, ne sme nikada da iščezne i nestane iz naših duša”, zaključila je Binasa na kraju razgovora.
A. Bajrović
Tekst i emisija su urađeni u okviru projekta “Ulicama sećanja”, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2023. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
