Pametni telefoni postali su deo svakodnevnog života tokom druge decenije 21. veka, kada su počeli masovno da se koriste, a potom postali dostupni i deci sve mlađeg uzrasta.
Današnji studenti pamte dane kada su žmurka, klikeri, između dve vatre, lastiš i fudbal do mraka bili njihova svakodnevica, tvrdeći da pripadaju poslednjim generacijama koje su odrastale uz igru na otvorenom.
Lopta, kreda, lastiš ili samo mašta bili su dovoljni da ispune ceo dan druženjem, učenjem i razvijanjem veština koje su pratile odrastanje.
U razgovoru za portal Free media oni kažu da su svesni i srećni zbog brojnih prednosti takvih igara, koje su “oblikovale“ njihovo odrastanje i kada je rečenica: “Izađi napolje“ označavala početak višesatnog druženja.
Studentkinja treće godine arhitekture u Novom Pazaru, Sumeja Purković pojavu pametnih telefona doživljava kao udaljavanje od suštinskog druženja, i sa osmehom se priseća maštovitih dečijih igara na ulici.
“Žmurka i između dve vatre, neke su od tradicionalnih igara koje su mi u lepom sećanju. Igrali smo se mi i blatom, pravili kolače, uređivali kuhinje, otvarali restorane. Sećam se da smo jednom prilikom prodavali lastiše, pravljene narukvice i prstenje za pare, što baš i nije bilo toliko efikasno“, priseća se Sumeja kroz osmeh.
S ponosom dodaje da je predstavnica generacije koja je mnogo vremena provodila napolju.
“Mi smo generacija koja se suštinski družila. Uvek nas je bilo dosta na ulici. Bili smo baš aktivni, jurili kučiće i mačiće i trpeli kritike od roditelja. Čim je nastupio period telefona, druženje napolju je oslabilo, a mi malo porasli“, priča nam ona.
Dodaje da su kroz takva druženja nastala prijateljstva koja će, kako veruje, trajati celog života.
Njen kolega, student druge godine rehabilitacije, Fikret Biberović iz Sjenice, kaže da su digitalne igre u značajnoj meri promenile detinjstvo njegove generacije, ali i način na koji su gledali na svet.
“Pre toga nas nekoliko dečaka uzimalo je improvizovane puške, koje smo sami pravili ili uz pomoć roditelja i pretvarali smo se da pucamo jedni na druge, a igrali smo dosta žmurke i fudbala. Naravno, jedna posebna igra koja se zove ’trta’ obeležila je naše detinjstvo u Sjenici“, priseća se on kroz osmeh, naglašavajući da će Sjeničaci znati o kojoj igri je reč.
Kao neko ko je iskusio i stvarne i digitalne igre, on današnjim dečacima poručuje da što manje vremena provode kraj telefona, da se više igraju i bave sportom što će doprineti njihovom psiho-fizičkom razvoju i biće srećniji.
“Fudbal, košarka, rvanje, boks, važno je baviti se bilo kojim sportom, u skladu sa individualnim sklonostima, jer taj vid sreće ne može da se zameni ni sa čim. Mi smo recimo kao sedmogodišnjaci dosta igrali klikera, koje smo dobijali od učiteljice na poklon“, kaže Fikret.
Studentkinja sporta i fizičkog vaspitanja Almasa Alić, kao da je od najranijeg detinjstva bila svesna poziva koji će kasnije odabrati, pa su njeno odrastanje najviše obeležile sportske aktivnosti.
“Smatram da je fizička aktivnost veoma bitna, prvenstveno u tom ranom detinjstu kada se razvijaju bazične motoričke sposobnosti, koje su veoma značajne za dalji rast i razvoj svake ličnosti. Što se tiče mog detinjstva, najviše su ga obeležile te sportske igre kako na Rekreacionom centru tako i u parku sa mojim prijateljima“, kaže ona.
Vreme za igrice na telefonu i prave igre na otvorenom, naglašava, bilo je dobro izbalansirano.
“Znali smo kada se igraju igrice na telefonu i kada bi trebalo da se sastanemo na Rekreacionom centru, gde bismo igrali odbojku, košarku ili mali fudbal. Plivanje je takođe bilo veoma značajno leti na gradskom bazenu u školi plivanja, koje su uvek bile prisutne u našem gradu“, kaže ova mlada Novopazarka.
Igra, najvažniji posao svakog deteta
Doktorka Suada Žara Abdagić iz ovdašnjeg Dečijeg dispanzera naglašava da, iako je tehnologija deo savremenog života, ona ne sme zameniti igru, fizičku aktivnost i direktnu komunikaciju, te da su za povratak detinjstva deci odgovorni odrasli.
Roditeljima savetuje da umesto stalnih zabrana više nude zanimljive alternative, kroz zajedničke šetnje, vožnju bicikla ili društvene igre, a nastavnicima u školama da podstiču tradicionalne igre, organizuju sportske aktivnosti i razgovore sa decom o zdravim navikama korišćenja tehnologije.
“Najvažnije je pronaći ravnotežu, da bi deca imala vremena i za igru, sport, druženje, kampovanje, dobar san i porodične aktivnosti. Kao pedijatar, često kažem da je igra najvažniji posao svakog deteta, jer svaki sat proveden u trčanju, druženju, smehu, predstavlja ulaganje u zdravlje“, ističe ona.
Tradicionalne igre su prema njenom mišljenju jedan od najboljih oblika stimulacije dečijeg razvoja, jer ne zahtevaju skupu opremu, a podstiču kreativnost i maštu, što je u eri digitalizacije veoma važno.
“Dete se kroz igru razvija fizički, emocionalno, socijalno i intelektualno, tako da je igra ne samo vid zabave već i osnova razvoja deteta. Kretanje kroz igru, poput školice, lastiša, žmurke, klikera doprinosi razvoju fine i grube motorike, koordinaciji pokreta, ravnoteži, orijentaciji u prostoru i vremenu“, podseća ona.
Dodaje da deca kroz igru nauče da poštuju pravila, sarađuju sa vršnjacima, rešavaju konflikte, razvijaju osećaj odgovornosti, da logično razmišljaju i nauče da prihvate i pobede i poraze.
“Fizička aktivnost u detinjstvu pozitivno utiče i na razvoj mozga, koncentraciju, učenje i pamćenje, a boravak na otvorenom doprinosi većoj sintezi vitamina D, jačanju kostiju i imuniteta, što je u periodu rasta i razvoja deteta veoma bitno“, napominje ova doktorka.
Upozorava da previše vremena pred malim ekranima ostavlja višestruke posledice na rast i razvoj dece, naglašavajući da direktna interakcija sa vršnjacima ne može biti zamenjena digitalnom komunikacijom.
“Sa socijalnog aspekta, deca imaju manje prilika da razvijaju empatiju, komunikacijske veštine, timski duh i sposobnost rešavanja konflikta. Na emocionalnom planu to se odražava kroz poremećaj pažnje, veću razdražljivost, smanjenu toleranciju i anksioznost, a sa aspekta fizičkog zdravlja, odsustvo fizičke aktivnosti povećava rizik od gojaznosti, insulinske rezistencije, dijabetesa, hipertenzije, lošeg držanja tela, deformiteta kičme i stopala, kao i poremećajima vida“, navodi Žara Abdagić.
Ona tvrdi da je igra osnovna potreba svakog deteta, te da prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije deca školskog uzrasta treba da imaju dnevno najmanje 60 minuta umerene do intenzivne fizičke aktivnosti.
S. Ljajić
