Sličan “paradoks” beleži jedino legendarni Pero Tadić. Trofejni “poluteškaš” je u ring kročio sa 20 godina. A zna se kakvu je karijeru napravio.
Vratimo se Samiru. Gorostas rođen u selu Kijevci pre pet decenija, u uslovima, naročito materijalnim, teškim za život u ovom delu Pešterske visoravni. Nekako po logici stvari, poput brojnih zemljaka egzistenciju je morao da traži i obezbeđuje daleko van rodne grude. U Nemačkoj, radeći na građevini.
Sa sportom dodirnih tačaka nije apsolutno imao. O boksu da i ne pričamo. A sam njegov odlazak na zapad te 1994. godine mogao bi biti inspiracija za neki film. Brojne opasnosti i pređene prepreke da bi postigao cilj.
“Ne bih to poželeo nikom. Kilometri pređeni peške kroz nepoznate predele Češke i Nemačke. Najpre do Berlina, zatim do Frankfutra kod moje bliže rodbine. Tu počinje moja životna borba. Bez papira, potrebnih dozvola za boravak, rad, o jeziku da i ne govorim. Ukratko bio sam prepušten sebi. Preživeo sam izuzetno težak period, dovodio često puta sebe u opasnost zbog ilegalnog boravka, ali nisam odustajao, borio sam se. Sreća mi se konačno osmehnula 2001. godine kada uz pomoć bliske rodbine konačno završavam sve neophodno i kako, tako moj život se vraća u normalu”, u dahu za portal Free media prepričava svoje “putešestvije” Samir.
Upravo ta 2001. godina postaće u mnogo čemu prekretnica za njega, pa i u sportskom smislu. Radi na građevini, ali i redovno posećuje teretanu.
Tu upoznaje prijatelje koji nekako uspevaju da ga “privole” da se okuša i na poslovima obezbeđenja. Samir, zadrti protivnik toga, dolazi iz tradicionalne i patrijarhalne sredine, konačno prihvata. Isti ti prijatelji su videli u njemu nešto što on nije. Bokserski potencijal.
“Uspevaju da me nagovore da odem na trening. Nisam posedovao ništa osim prirodne snage, ma kakva tehnika i ostalo. Dolazim kod trenera Oto Luksa, izuzetnog čoveka i sportiste. Udarim nekoliko nekoliko puta vreću za trening i prekinem je. On prvo u čudu, ali i oduševljen silinom udaraca koje imam”, priseća se uz osmeh Samir.
Iskusni trener znao je šta mu je činiti. “Oblikuje” ga kao borca, radi sa njim svakodnevno, dok Samir pokazuje vidan napredak. Iako mu je, priznaje, u početku bilo teško, jer je uz dva posla, išao i na treninge. Ipak, isplatilo mu se.
“Došao je trenutak za prvi meč, doduše egzibicioni. Sećam se da sam sa protivnikom dogovorio da udarci ne budu jaki. Međutim, čim je krenula borba on se malo zaneo, pa je želeo da me nokautira. Naravno, morao sam da ga ‘podsetim’ da se smiri, pa je na kraju on završio na podu”, otkriva za naš portal.
I onda uspon. U sezoni 2002/2003. postaje prvak pokrajine Land Hesen, stiče ozbiljnu reputaciju. Traže ga mnogi klubovi, a on u dogovoru sa trenerom Luksom nastupa u II ligi Nemačke. I tu je napravio “bum”.
“Sa svega devet mečeva odmeravao sam snage sa mnogo iskusnijim rivalima. Paklena je konkurencija bila, gotovo svaki je imao između 150 i 200 borbi. Moram da naglasim da sam imao veliku pomoć i podršku od našeg velikog šampiona Enada Ličine. Bio mi je poput brata, em što je vanserijski kao bokser, još je bolji čovek”, ne štedi reči hvale na račun nekadašnjeg asa.
To njihovo prijateljstvo biće mu i jedan od glavnih razloga i motiva da se vrati. Želeo je da vidi u kom je to klubu Enad i stasao.
“Upravo tako, dolazim 2005. godine u Bokserski klub Mladost. Sećam se, treneri su me gledali kao anonimusa. Sa moja dva metra visine nisam ulivao naročito poverenje. Rekao sam im da mi samo pruže šansu i da za ostalo ne brinu”, napominje Samir.
I pokazao je, uz pomoć rahmetli Jašara Smailovića, rahmetli Besima Ejupovića, Saliha Đerleka i Idriza Hajrovića niže odličja. Prvak je Srbije i Crne Gore, osvaja bronze na izuzetno jakim međunarodnim turnirima u Zagrebu i Puli.
Počela je i liga, on se u mnoštvu ponuda odlučuje za Radnički iz Kragujevca, kao pozajmljen iz Mladosti.
“Nisam pogrešio, naprotiv. Imali smo odličnu ekipu i uslove za to vreme. Ponosan sam što u dresu Radničkog nisam doživeo nijedan poraz, iako sam za protivnike imao najbolje ‘teškaše’ u zemlji”, smatra on.
Ipak, nepravda u ringu razlog je što će godinu kasnije napustiti Sandžak.
“Na državnom prvenstvu, po svim procenama, savladao sam u finalu Maneta Marčetu. Ali sudije su mislile drugačije. Kompjuterskim bodovanjem proglase njega za pobednika (28:27). Kap koja je prelila čašu bio je njihov razgovor koji čujem u svlačionici pored moje. Bukvalno su rekli da su ga jedva izvukli da me savlada. Bes, ljutnja i razočaranje me uhvatilo. Oteto mi je nešto što sam zaslužio, nisam mogao da pređem preko toga pa sam se vratio”, sa dosta gorčine nam priča.
Odlazi u Austriju, započinje saradnju sa Izetom Karišikom, koji će mu biti menadžer, ali i velika podrška u tom surovom svetu, bukvalno uvek je tu bio za njega.
Ima podršku i od rahmetli Edipa Šećovića profesionalnog prvaka sveta, kreće sa profesionalnom karijerom.
“Od 2007. do 2019. godine je to trajalo. Teške borbe sa izuzetno teškim borcima. Uz sve morao sam da radim tako da je bilo veoma teško to uskladiti, ali sam ipak zadovoljan. Čak i protiv vrhunskih udarača poput Karlosa Takama, Mariusa Vaša i Ota Valina, Frančeska Pianete nisam bio autsajder. Naprotiv, pristojno sam ih namučio. Čuvenog nokautera Aleksandra Dimitrenka sam slao na pod, zamalo da napravim senzaciju. Niko me nije nadboksovao, svakog sam respektovao, ali nisam imao straha”, kaže nam.
Skroman kakav je oduvek, ne spominje da je ostvario 13 pobeda, od toga čak devet nokautom. Karijeru završava zbog povrede rebara, pa ipak boks je on, on je boks. Otkriva nam svoju veliku želju.
“Voleo bi da odradim bar jedan meč u Novom Pazaru ili Sjenici. Da to bude i revijalna ‘priča’ samo da osetim huk sa tribina našeg naroda. Da napravimo spektakl. Nadam se da će do toga doći kad, tad”, ističe.
Dok se to ne desi, Samir Kurtagić gradi svoj život u Beču. Tu se skrasio, sa suprugom Tahvilom, koja mu je od pre pet godina veliki oslonac. A on, ni u jednom momentu ne zaboravlja rodnu grudu.
Dok mnogi odmore provode na različitim turističkim destinacijama, Samir svaki predah koristi da ode u Kijevce. I pomogne porodici u svim poslovima. To mu je kaže i zadovoljstvo i obaveza.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Samir Kurtagić
