Od ”Kad će svadba?” do ”Kolika ti je plata?”, pitanja su koja nas prate u užoj i široj porodici, ali i na ulici, na putu do prodavnice, škole, posla, u javnom prevozu…
Postavljaju ih poznanici, a kadkad i potpuni neznanci, ne razmišljajući koliko ona mogu da budu neprijatna, za neke čak i bolna, jer, ako neka žena želi potomstvo, a stomak joj ne raste, možda ima neki zdravstveni, ili problem materijalne prirode.
Između želja i mogućnosti mnogo je faktora koji utiču na realizaciju ličnih planova i to nikoga ne bi trebalo da se tiče, ali mnogi pokazuju suprotno.
Novopazarci sa kojima smo razgovarali uglavnom kažu da ih najviše iritiraju pitanja koja suviše zadiru u privatnost.
Među njima ima i onih koji tu društvenu pojavu razumeju kao deo mentaliteta ljudi na ovim prostorima, što im, kako objašnjavaju, omogućava da se manje uznemire zbog bezobzirnih i suvišnih pitanja.
Tako su neki naučili da se nasmeju i kada im nije do smeha, ili da odgovre da su dobro i kada nisu.
Kada radoznalost postaje nepristojnost?
Psihološkinja i Lejla Zornić kaže za portal Free media da ne postoji određen tip ličnosti koji postavlja lična pitanja, već da se iza toga nekada krije iskrena zainteresovanost, a nekada potreba za kontrolom, poređenjem ili potvrdom sebe.
“Ljudi koji su topli i socijalni često pitaju jer žele bliskost i povezivanje. Nesigurne osobe ispituju druge da bi se upoređivale. Osobe sa slabim granicama često ni ne primećuju da zadiru u privatnost, a tračerski i manipulativni tipovi koriste lične informacije kao ‘materijal’ za kasnije. Važno je gledati ton, nameru i granice koje osoba poštuje ili ne poštuje”, objašnjava ona.
“Ne bih o tome pričala/o”, “Ne prija mi da pričam o tome”, “To je deo života koji ne delim često”, neki su od asertivnih odgovora, koje preporučuje.
Lejla Zornić, psihološkinja
“Zdrava osoba ume da pita, ali i da prihvati. Asertivnost nije hladnoća niti objašnjavanje do beskraja. Dovoljno je mirno, kratko i bez osećaja krivice, pokazati svoju granicu”, savetuje ova psihološkinja.
Problem vidi u nedostatku zdravih granica, koje su deo osnovnog vaspitanja.
“U praksi često susrećemo ljude koji nisu naučili zdrave granice. Mnogi su odrasli u porodicama gde je normalno da sve svi znaju, da se privatnost ne poštuje, da se postavljaju pitanja bez osecaja mere i da se bliskost meša sa zadiranjem u intimu”, navodi Zornić.
Ona smatra da su promene na bolje moguće samo kod osoba koje imaju kapacitet za samopreispitivanje.
“Ljudi koji nisu naučeni na granice, ne vide nikakav problem da pitaju i obično se opravdavaju nekim zaštitničkim ponašanjem, a izražavaju ga kroz rečenice kao što su: ‘Pa šta, samo pitam’ ili ‘Što se ljutiš’. Kod njih su promene vrlo teške, jer nisu svesni svog ponašanja”, zaključuje ona.
S obzirom da živimo u društvu u kojem se lična pitanja često smatraju znakom bliskosti, treba imati na umu da se granica između radoznalosti i zadiranja u privatnost lako prelazi, ali i da postoje neka pitanja, koja ne bi trebalo izgovoriti.
S. Ljajić
