Pesnik i novinar Radoman Kanjevac, rođen u Stupu, nadomak Sjenice, nedavno je izdanju Službenog glasnika objavio novu knjigu “Prodavnica magle“. Njoj su prethodile knjige “Reči za pevanje“, “Otvoreno pismo“, “Kao ruka niz vrat kontrabasa“, “Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala“, “Tour du monde“, “Čovek u senci“ i druge, ali i uspešna novinarska karijera. Prvi honorar dobio je u Radio Novom Pazaru, bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Njegove emisije “Prodor“, “Niko kao ja“ i “To je samo rock `n`roll“, koje do 1989. uređivao na programima Radio Beograda, prema oceni radio kritike bile su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. Dobitnik je brojnih nagrada za doprinos kulturi, a autor je i poznatih hitova poput “Da li si spavala“, “Kad me pogledaš“, “Dodirni me“, “Skadarska“ i “Ja nisam odavde“.
Free media: Kojim temama ste preokupirani u knjizi “Prodavnici magle“, u kojem ste je maniru pisali?
Kanjevac: Pisao sam o temama o kojima najčešće razmišljam, o vremenu u kome živimo, o prolaznosti, o ljudima, o nadahnuću, o muzici, o putovanjima, o ostrvima, o gradovima. Objavio sam i jedan esej o Andriću i jedan tekst o Novaku Đokoviću. Prvi put sam u ovoj knjizi pisao o majci, o detinjstvu. Ova knjiga je, u izvesnom smislu, veoma bliska knjigama poezije i nije slučajno što su ovakve knjige u našoj književnosti pisali najčešće pesnici. Ukratko, jedna knjiga na tankoj granici između ispovesti i iskustva, iako je svaka knjiga neka vrsta ispovesti, kao što je svaka pesma neka vrsta molitve.
Free media: Mnogi kritičari Vašu poeziju okarakterisali su kao pamtljivu, laganu, “koja se odlikuje komunikativnošću bez raspričanosti i suvišnih reči“. Ide li i nova knjiga tim putem?
Kanjevac: Delimično. Ovo je knjiga koja se, kao i neke moje ranije knjige, lako čita i, mislim, ne rasipa rečima isuviše. Kao što najvažnija filozofska pitanja postavimo sebi još u detinjstvu tako je i najveće istine moguće objasniti sa nekoliko reči. Teško je, međutim, reći da je ovo lagana knjiga, jer u njoj ima nekih tema koje nisu ni malo lake ni za koga, a najmanje za njenog autora. Voleo bih da neke rečenice u njoj nisam nikad napisao. Kad je reč o komunikativnosti, mislim da je Borhes rekao da pesnička slika koju može da zamisli samo jedan čovek, nezaslužuje da bude objavljena. Dakle, neka vrsta komunikativnosti je neophodna ako želite da knjiga bude zanimljiva još nekom osim njenom autoru. Vi ste u svom pitanju citirali jednu veoma uglednu kritičarku. Jedna druga je, u svojoj kritici moje knjige “Kao ruka niz vrat kontrabasa“, zaključila da je u pitanju pesnik koji piše poeziju “koja se lako čita, ali dugo pamti“. Ja se nadam da i ova knjiga ima te osobine. To su, međutim, pitanja koja ne zavise od autora. Vi ne pišete ni da budete jednostavni, ni da budete komplikovani. To ste, jednostavno, vi. I kad biste pokušali da budete drugačiji, to vam ne bi uspelo.
Free media: Kada će biti promovisana u Novom Pazaru?
Kanjevac: Kad je reč o promociji u Novom Pazaru, razgovarali smo nedavno o eventualnoj promociji u Kulturnom centru, ali još nismo ništa konkretno dogovorili. Voleo bih, naravno, da predstavim ovu knjigu u Novom Pazaru, jer je to grad u kome imam svoje prijatelje, za koji me vežu sećanja iz detinjstva i svoje rane mladosti. Osim toga, Novi Pazar ima univerzitet i intelektualnu publiku za takve događaje. Znam sigurno da ćemo 18. avgusta predstaviti ovu knjigu u Centru za kulturu “Gradac“ u Raški, na Raškim duhovnim svečanostima. O knjizi će govoriti Zoja Bojić, istoričarka umetnosti iz Beograda, Đorđe Matić, pisac iz Zagreba i književni kritičar Petar Arbutina. Uskoro ću imati promociju ove knjjige u Skoplju, Novom Sadu i Banja Luci. Krajem septembra ćemo predstaviti ovu knjigui u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.
Free media: Široj rokerskoj publici poznati ste kao tekstopisac nekih pesama grupe Galija – čuvenih hitova i albuma koji su se uvukli pod kožu čak i onima koji inače ne slušaju Galiju. Kako je došlo do te saradnje i kako se osećate kada primetite da uz Vaše stihove gotovo svi na prostoru bivše Jugoslavije uživaju, proslavljaju, odmaraju se i zaljubljuju?
Kanjevac: Osećam se veoma prijatno i, na neki način, počastvovano. Lepo je kad čovek, na koncertu, vidi kako nekoliko hiljada ljudi peva njegove stihove, ali, kad je pisao tu pesmu on je, ipak, bio sam. Da kažem u šali, da bi svi ti ljudi mogli uz te pesme da se zaljubljuju najpre je morao da se zaljubi pesnik. Divno je, ustvari, što svaka od tih pesama kod svakog od tih ljudi priziva u sećanje neki drugi trenutak, različit od onog na koji ona mene podseća. Neke od tih pesama, kao što su “Da li si spavala“, “Kad me pogledaš“, “Dodirni me“, “Skadarska“ ili “Ja nisam odavde“ uvek volim da čujem, one me podsete na neke trenutke iz svoje mladosti, ali već 30 godina ja pišem samo knjige i te pesme doživljavam kao deo svoje bolje prošlosti. Uživao sam u toj saradnji, lepo smo se družili, te pesme su mi sve draže što su starije, drago mi je što se one i danas toliko slušaju, ali treba da znate da sam poslednju pesmu za “Galiju“ napisao pre tačno 32 godine. Kad se malo osvrnem unazad, te pesme mi, u kontekstu svega što sam napisao, dođu kao neki začin. Međutim, začin, kao što znate, daje ukus, ali sa njim ne treba preterivati, pa sam na vreme odustao od tog zadovoljstva. Ja sam bio jedna faza u karijeri tog benda kao što je meni saradnja sa njima bila jedna faza u onome što sam pisao u životu.
Free media: Do kada ste živeli u Sjenici? Koliko često sada svraćate u rodni kraj?
Kanjevac: Ja sam, kao što znate, rođen u Stupu, na sunčanoj strani Golije, na jednoj padini na kojoj završava ta planina i počinje Pešterska visoravan. Osnovnu školu sam učio u Štavlju, a u Sjenicu smo se preselili dok sam išao u gimnaziju i tu sam proveo najvažnije, takozvane formativne godine svoje rane mladosti. Ja rodni kraj volim onako kako se voli roditelj. To je pejsaž koji sam prvi ugledao kad sam se rodio i vazduh koji sam prvi udahnuo. Širina prostora i neki osećaj slobode koji čovek tamo ima neuporediv je sa bilo kojim drugim. To je nešto što mi je nedostajalo u svim gradovima u kojima sam kasnije živeo. U Sjenici još imamo našu porodičnu kuću koju je gradio moj otac, u vreme kad su bili povoljni stambeni krediti. Odlazim tamo relativno često, svaka dva – tri meseca i ni na jednom mestu na svetu ne mogu da se odmorim kao u toj kući. Sjenica je, kao što znate, najhladnije mesto u našoj zemlji, sa ljudima koji imaju toplinu, gostoprimljivost i neko dostojanstvo koje osetite čim dođete u taj grad. Veoma se radujem što ona izrasta u ozbiljan turistički centar i nadam se da će, jednoga dana, biti nalik na francuske ili švajcarske zimske centre iz kojih se zimi odlazi na skijanje, a leti na obilaske okolnih znamenitosti. Pešter – to je leto koje se pamti i zima koja se ne zaboravlja.
Free media: Kakve Vas slike ili sjećanja vežu za zavičaj? Šta nikada ne zaboravljate? Jesu li događaji iz Stupa bile Vaše prve inspiracije za pisanje?
Kanjevac: Zavičaj je uvek inspirativan. Miroslav Antić je negde napisao da nigde zvezde nisu tako velike i niske kao u Mokrinu, mestu njegovog rođenja. Meni se pak čini da nigde zvezde nisu tako visoke i brojne kao na Pešterskoj visoravni. Ispod tog neba sa milion zvezda, koje trepere iznad planete kao neborivi dokaz života u svemiru, čovek oseti da se nalazi u centru vasione, manje usamljen nego među hiljadama nepoznatih prolaznika u sopstvenom milionskom gradu. Onaj ko nije video nebo iznad Pešterske visoravni, tu vedru letnju noć, nije propustio manje od onoga ko nije video Himalaje ili Nijagarine vodopade. Pisao sam o tome nešto u “Prodavnici magle“. Pisao sam o zavičaju malo i u svojoj prethodnoj knjizi. Tamo sam napisao da “postoje ljudi kojima se ne zna otac, postoje čak i oni kojima se ne zna majka, ali ne postoji niko kome se ne zna zavičaj. Svako se od nas mogao roditi samo u jednom trenutku, samo u jednoj zemlji, samo na jednom mestu. Kad smo bili mladi naivno smo verovali da će zavičaju biti teže bez nas nego nama bez njega. Sad vidimo da je obrnuto. Gde god da se nalazimo, na koju god stranu da krenemo, zavičaj će nas pratiti: kao ime i prezime, kao znak u horoskopu, kao glas majke koji nas podseća da uvek ima neko ko je stariji od nas“.
Freemedia: Kakav je bio početak Vaše novinarske karijere? Jeste li pisali za neki od lokalnih listova ili izveštavali za radio-stanicu?
Kanjevac: Svoj prvi honorar u životu dobio sam od Radio Novog Pazara. Bio sam treći razred gimnazije i javljao sam se veoma često kao dopisnik iz Sjenice, uživajući u toj ulozi, ne očekujući da će bilo ko tu bilo šta da mi plati. Ali, jednoga dana su iz Novog Pazara tražili da otvorim žiro račun i uplatili mi 16 000 dinara. Uvek sam bio pomalo ravnodušan prema novcu, nikad mi to nije previše značilo, ali pamtim tu sumu i taj honorar kao dokaz da me je, prvi put u životu, neko shvatio zaista ozbiljno. Radio Novi Pazar je u to vreme bio kuća velikih novinarskih imena. Bisera Vukašinović je bila izvanredna novinarka, sa glasom koji, kad jednom čujete, ne možete da zaboravite. Ramiz Etemović je bio pravi pesnik među novinarima, njegovi izveštaji sa Pešterske visoravni, u tadašnjim televizijskim dnevnicima, bili su najbolje što je moglo da se vidi u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ismet Rebronja je izgledao kao Rej Čarls, a govorio kao Duško Radović. Moj najbolji drug u toj redakciji je bio Zeno Karišik, veliki sportski novinar sa kojim sam se, u novom hotelu “Vrbak“ prvi put u životu ozbiljno napio. Tu su, takođe, bili Mirjana Ajbl, Rizo Kolašinac, Momčilo Čorbić, Dragan Jovanović… Nažalost, mnogi od njih su otišli prerano, jer novinari, prateći zanimljive događaje i poštujućinezanimljive rokove, nažalost, potroše svoj život brže nego drugi ljudi.
Freemedia: Na šta ste u karijeri najviše ponosni?
Kanjevac: Na to pitanje je veoma teško odgovoriti. Nekako bi mi svaki odgovor zvučao neskromno. Ja sam, inače, veliki protivnik poslovice da je “skromnost vrlina prosečnih“. Ja mislim da je skromnost vrlina najboljih. Objavio sam osam knjiga poezije i dve knjige eseja. Od svih tih knjiga, možda u dve ili tri ništa ne bih menjao. Opet, s druge strane, pomalo sam ponosan na sve što sam radio, jer mi se čini da u životu nisam pravio previše kompromisa. Bio sam glavni i odgovorni urednik “Indeksa 202“ i “Indeksovog pozorišta“ u vreme najveće slušanosti ovog programa, glavni urednik prve nezavisne televizije u Beogradu, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 osam godina, na svakom od tih mesta pre svega sam pokušavao da ostanem veran sebi i svojim principima. Dobio sam i neke važne nagrade, ali uvek sam imao na umu da nikoga ne pamtimo po nagradama. Na kraju krajeva, čovek i ne zna po čemu će ga pamtiti. Pesnika najčešće pamtimo samo po jednoj pesmi ili jednom jedinom stihu. Zato mislim da je najvažnije da čovek, u onome što radi, treba, pre svega, da ostane veran sebi. Ponosim se svakim stihom koji je nekad nekome u životu ulepšao dan.
Freemedia: U stihu “odavde do Golije“ pominjete poznatu planinu – koliko Vas ovaj kraj generalno inspiriše?
Kanjevac: Tek kad sam napisao taj stih,“svi vojnici nek te ljube odavde do Golije“, setio sam se da su se na Goliji, od mog najranijeg detinjstva, stalno održavale neke vojne vežbe i da su tu uvek bili neki vojnici. Na jednoj od tih vežbi, bio sam sasvim mali, još nisam bio pošao u školu, sašili su mi bili čak i malu uniformu, pa sam i ja išao sa njima na teren. Neke stihove, tako, napišete iz podsvesti, po nekoj višoj sili, a da toga postanete svesni tek kasnije, kad pročitate ono što je napisano. Pre mesec dana, na promociji ove knjige u Sjenici, jedan ad hok bend, koji je Sedat Vrcić oformio specijalno za tu priliku, odsvirao je tri moje pesme. Kad su otpevali taj stih sav sam se naježio, jer taj stih ni na jednom mestu ne zvuči tako uzbudljivo kao kad se tamo otpeva. Golija je mitska planina iz našeg detinjstva. Kad sa Jankovog kamena pogledate beskrajno prostranstvo Pešterske visoravni Vama se ne čini da ste na vrhu Golije nego na krovu sveta. Njeni tamni, plavičasti vrhovi, koji su dobar deo godine bili pod snegom, predstavljali su najupečatljiviju sliku moga detinjstva, jer smo u toj lepoti u isto vreme i uživali i naslućivali neku opasnost koju, u tim godinama, nismo umeli da objasnimo. Koliko je lepa, toliko je zagonetna, koliko je izazovna, toliko je opasna. Ona je poslednja od naših velikih planina koja je sačuvala neku iskonsku, prirodnu lepotu.
Freemedia:Šta mislite o našoj književnoj sceni i o pisanju koje dolazi iz Novog Pazara i s ovog prostora? Kome predviđate svetlu budućnost?
Kanjevac: Na našoj, pa ako hoćete i regionalnoj književnoj sceni mi se ne dopada što je književni život ponekad samo kopija našeg političkog života i što su politički stavovi autora ljudima važniji od njegovog dela, što su pisci podeljeni strukovno, generacijski, poetički, što o piscima pišu samo kritičari iz njegove generacije, što je osrednjost postala mera mnogih stvari. Na početku ove knjige objavio sam jedan tekst o tome kako je danas, u vremenu kad svako ima telefon i tastaturu, za čitanje često potrebno više znanja i strpljenja nego za pisanje i kako ozbiljan čitalac nije manje retka pojava od dobrog pisca. O tome koliko je jedna knjiga dobra ponekad više govore imena ljudi koji su je čitali nego onaj koji ju je napisao. Ima knjiga koje bi imao ko da napiše, ali ne znamo da li bi imao ko da ih pročita. Ne poznajem, nažalost, toliko dobro književnu scenu u Novom Pazaru, da bih mogao da sudim o svim novim, zanimljivim glasovima. Ako govorimo o, uslovno, starijoj generaciji, čitao sam, sa velikim zadovoljstvom, pesme i priče Sinana Gudževića i neke pesme Šabana Šarenkapića. Mislim da je Enes Halilović, uprkos tome što je pesnike veoma teško porediti, možda vodeći pesnik u svojoj generaciji, Amar Ličina pokazuje jednu ozbiljnost i kreativnu zrelost veoma retku za ljude u njegovima godinama. On je dobio “Matićev šal“, najvažniju književnu nagradu koja se dodeljuje mladim pesnicima u Srbiji i pobedio na Festivalu poezije u Vrbasu. Na Sarajevskim danima poezije upoznao sam, pre nekoliko godina, Asmira Kujovića. Čitao sam i pesme koje piše Dino Lotinac, još jedan od mladih, veoma talentovanih pesnika.
Free media: Gde trenutno radite i kako provodite vreme?
Kanjevac: Kao što znate, ja živim u Beogradu već skoro pola veka. Trenutno sam, uglavnom, na putu, sa jedne na drugu promociju knjige “Prodavnica magle“. Nisam dugo objavio novu knjigu, malo sam se i zaželeo susreta sa čitaocima, pa više vremena provedem u nekom hotelu nego u svom stanu na Zvezdari. Uživam na tim večerima, ne samo zato što su skoro svuda odlično posećene, nego što smo mi koji pišemo i čitamo knjige, u ovom vremenu površnosti takozvanih visokih tehnologija, neka vrsta izuzetnih ljudi, odabranih posvećenika, sa kojima bi, za svakoga, bilo čast da provede nekoliko sati svoga života. Ako u ovom vremenu postoji neka elita, onda su to ti ljudi, koji čitaju knjige, posećuju kulturne događaje, ne troše svoje vreme na površne stvari i gluposti kojih su pune društvene mreže i naši bezbrojni trivijalni televizijski programi.
A. Šaljić
Foto: Ustupljene fotografije
