Iako se načini njenog korišćenja u umetničkim oblastima razlikuju, sagovornici portala Free media saglasni su da veštačka inteligencija može da bude koristan pomoćni alat, ali ne i umetnik.
Oni ističu da tehnologija može da proizvede sliku, oblikuje vizuelno rešenje ili pomogne u realizaciji ideje, ali iskustvo, emociju i lični pečat, sve ono što se često naziva dušom, umetničkom delu može dati samo čovek.
O primeni, uticaju i perspektivama korišćenja AI alata u kulturi i kreativnim industrijama u ovom gradu razgovarali smo sa dizajnerkom Ajlom Dazdarević, fotografom i multimedijalnim umetnikom Tarikom Gracom i akademskim slikarom Fatmirom Brežaninom.
AI ne može da zameni kreativca
Dizajnerka u Galeriji Multimedijalnog centra (MMC) Kulturnog centra (KC) Novi Pazar Ajla Dazdarević kaže za naš portal da je u početku nastojala da što duže izbegava upotrebu veštačke inteligencije, ali da je sada koristi samo kao pomoć u pojedinim fazama rada.
Smatra da tehnologija ne može da nadomesti znanje, originalnost i kreativnost, niti da ikada zameni kreativca.
“Bila sam veliki pobornik toga da veštačka inteligencija ne treba da se meša u kreativni rad i proces. Međutim, takve su tendencije da se ona sve više, ne samo koristi već i razvija. Ne mogu da kažem da mi u nekim procesima stvaranja ne koristi, kako kroz informacije koje mi daje, tako i kroz neke ideje koje kasnije sprovodim u svom kreativnom procesu“, kaže Dazdarević.
Napominje da sve šira primena AI alata otvara pitanja autorstva i originalnosti, jer nije jednostavno odrediti koliko je u konačnom radu doprinosa veštačke inteligencije, a koliko samog autora.
“Problem je koliko je sam autorski rad zaista validan i originalan, koliko je u tom procesu sopstvenih ideja i kreacije, a koliko se koriste sadržaji generisani veštačkom inteligencijom“, objašnjava ona.
Dazdarević podseća da su i raniji tehnološki pomaci menjali način rada kreativaca, te da su i kompjuterski alati i programi omogućavali dizajnerima da svoje ideje lakše realizuju i predstave tržištu.
Iako AI vidi kao nastavak tog razvoja, ona smatra da dostupnost tehnologije sama po sebi ne znači da svako ko njome vlada može da se nazove dizajnerom.
“Nije dovoljna samo tehnička potkovanost ili veština baratanja tehnologijom i programima da bi se neko nazvao dizajnerom. Potrebni su škola, znanje, talenat, kreativnost, originalnost, ideje i postupak po kojem se do krajnjeg proizvoda dolazi na kreativan način“, ističe ona.
Izazov je sačuvati vrednost originalne ideje
Prema njenom mišljenju, izazov je sačuvati vrednost originalne ideje u vreme kada gotovo svako, uz pomoć AI alata može da napravi vizuelno atraktivan sadržaj.
“Velike su moralne i etičke dileme povodom toga. Veštačka inteligencija i generisani algoritmi se posebno danas koriste u stvaranju muzike, u filmu, ali i u umetničkim delima. Postoje čak i primeri da su veštačkom inteligencijom generisana umetnička dela prodavana na aukcijama po velikim cenama i to zabrinjava mnoge kreativce koji misle svojom glavom i promišljaju o idejama“, navodi Dazdarević.
Na naše pitanje da li je plaši potencijalna “uniformisanost“ umetničkih dela usled korišćenja sličnih AI alata, ona odgovara da je to već prepoznala u sve većem broju sličnih plakata.
“Tu se najbolje vidi ujednačenost vizuelnih rešenja, koja se generišu na osnovu sličnih smernica. Veštačka inteligencija još uvek nema dovoljno znanja o samoj oblasti da istakne ono što je bitno, napravi kompoziciju i primeni sve ono što smo učili kroz kreativne škole. Originalnost u tim plakatima apsolutno ne postoji. To pokazuje da još nije spremna da nas zameni“, ocenjuje Dazdarević.
Pronaći pravu meru između modernog i tradicionalnog stvaralaštva
Smatra da će u budućnosti biti važno pronaći pravu meru u korišćenju novih alata, koje će, kako veruje, neki umetnici koristiti u velikoj meri, dok će drugi ostati verni tradicionalnim načinima stvaranja.
AI, prema njenim rečima, može biti koristan u prikupljanju informacija i razvoju ideja, ali je presudno da autor zna šta želi da postigne i kako da do toga dođe.
“Bitno je naći pravu meru i da ličnost zna šta želi i šta hoće, kao i način na koji to može da dobije, čak i putem veštačke inteligencije“, naglašava ova grafička dizajnerka.
Za razliku od njene uloge u samom stvaralačkom procesu, Dazdarević u primeni veštačke inteligencije u kulturnim ustanovama vidi značajne mogućnosti. Posebno izdvaja digitalizaciju kulturnog nasleđa, kroz koju se građa može sačuvati za buduće generacije i učiniti dostupnijom široj publici.
Kao primere navodi virtuelne vodiče i predstavljanje muzejskih zbirki i izložbi putem digitalnih sadržaja.
“AI može da pomogne u očuvanju kulturnog nasleđa i identiteta jedne zajednice, jer može da čuva bazu našeg kulturnog identiteta i baštine. Na taj način ona postaje dostupna široj publici i veći broj ljudi širom sveta može da pristupi tim sadržajima“, smatra Dazdarević.
Ipak, kada je reč o stvaranju umetničkih dela i kulturnih sadržaja, granicu vidi u onome što smatra suštinom ljudskog stvaralaštva.
“Ono što nikako ne bi trebalo da prepustimo veštačkoj inteligenciji jesu kreativnost, originalnost i maštovitost koje imaju kulturni radnici i stvaraoci u procesu stvaranja umetničkog dela ili osmišljavanja kulturnog sadržaja“, zaključuje Dazdarević.
AI u fotografiji i video produkciji
Veštačka inteligencija u fotografiji i video produkciji u Novom Pazaru koristi se na različite načine, od izmene pozadine i kreiranja kadrova do razrade ideja i pripreme sadržaja za društvene mreže.
Novopazarski fotograf i multimedijalni umetnik Tarik Graca smatra da AI treba posmatrati isključivo kao alat koji olakšava posao, a nikako kao zamenu za ljudsko stvaralaštvo.
Upozorava da preveliko oslanjanje na ovu tehnologiju može da potisne sopstveno mišljenje i procenu.
“U komercijalnoj fotografiji, kojom se bavim, sve je češća praksa da proizvođači odeće sami fotografišu proizvode, a zatim uz pomoć veštačke inteligencije menjaju pozadine i pripremaju ih za objavljivanje na društvenim mrežama. Takav pristup može da uštedi novac i vreme, ali, ne mora nužno da donese očekivani rezultat“, smatra Graca.
Dodaje da, ukoliko algoritmi prepoznaju sadržaj kao generisan veštačkom inteligencijom, njegova vidljivost na društvenim mrežama može biti drugačija od one kojoj se autor nada.
Ovaj fotograf, koji veštačku inteligenciju koristi kao pomoć u razradi ideja, pripremi snimanja i osmišljavanju kadrova, kaže da mu pojedini programi omogućavaju i kreiranje vizuelnih scena koje bi bilo zahtevno snimiti u stvarnosti, što fotografima otvara i nove mogućnosti.
“Kada pripremam neki rad, bilo da je reč o fotografiji, videu ili ideji za neki ril, volim da se konsultujem sa veštačkom inteligencijom, čisto da vidim drugačije mišljenje. To mi dosta pomaže i olakšava posao. Postoje i programi u kojima možete da stvarate kadrove i koji omogućavaju da se naprave zaista neverovatne stvari“, kaže Graca.
Ipak, smatra da je važno sačuvati granicu između korišćenja tehnologije i prepuštanja odluka njoj.
Prema njegovom mišljenju problem nastaje kada ljudi procenu veštačke inteligencije počnu da vrednuju više od sopstvene.
“Voleo bih da uopšteno shvatimo da je to samo alat. Nažalost, previše ulazimo u to da čak i njen komentar shvatamo veoma ozbiljno i da nam je njeno mišljenje ponekad značajnije od našeg. To je loše, posebno za generacije koje dolaze. Deca u osnovnim školama, na primer, koriste ChatGPT da bi lektiru koju treba da pročitaju dobila u obliku kratkog sažetka, odnosno prepričanu“, navodi on.
Fotografija je i dalje čekanje na pravi trenutak
Kada je reč o granici između autorskog rada i sadržaja koji generiše AI, Graca kaže da veštačku inteligenciju ne koristi mnogo u komercijalnoj fotografiji, ali da pokušava da istraži njene mogućnosti kada radi na zahtevnijim projektima.
“Pomenuću mog kolegu koji ima veliko znanje o fotografiji, a prvenstveno videu Imera, koji uvek govori da čovek kada ode na snimanje treba da razmišlja kao montažer i da montažer treba da razmišlja kao snimatelj. Ono što ja snimim lako mi je da izmontiram, jer znam šta mi je gde i šta želim da prikažem tim videom“, objašnjava on.
Kaže da pitanje poverenja u fotografiju nije nastalo tek sa pojavom generativne veštačke inteligencije.
“I pre veštačke inteligencije imali smo fotografije na kojima žene izgledaju potpuno drugačije nego uživo, kao da je reč o drugoj osobi. To postoji odranije, a ne samo sada kada je AI u pitanju. Ona ima i dobre i loše strane. Ako je doživljavate kao pomoćno sredstvo koje može da vam usavrši rad, onda je to fenomenalno. Problem nastaje ako smatrate da je njeno mišljenje važnije od vašeg“, ističe Graca.
Smatra da, uprkos razvoju tehnologije, fotografija koju stvara čovek zadržava vrednost koju generisani sadržaj ne može u potpunosti da nadomesti.
Posebno izdvaja klasičnu i sportsku fotografiju, u kojima su iskustvo, poznavanje situacije i strpljenje važni za nastanak dobrog kadra.
“Koliko god da je danas veštačka inteligencija moćna, kada se zagledate u fotografiju ili video, često možete da primetite njene propuste. U Novom Pazaru imamo dosta ljudi koji se bave fotografijom i to ne može tek tako da se zameni. Taj momenat i čekanje su veoma važni. U fotografiji se često kaže da je fotografija čekanje“, objašnjava on.
Dodaje da i doživljaj publike zavisi od toga koliko je ona spremna da zastane i obrati pažnju na ono što gleda.
Graca smatra da brzina kojom se sadržaji smenjuju na društvenim mrežama često otežava razlikovanje kvaliteta od kvantiteta, ali da i dalje postoje ljudi koji prepoznaju trud i strpljenje potrebne da bi se zabeležio pravi trenutak.
“Neki će fotografiju doživeti kao običan komercijalni sadržaj, dok ima ljudi koji cene trenutak i to što je neko proveo sat, dva ili pet sati čekajući da se nešto složi i da napravi fotografiju“, kaže on.
AI može da pomogne, ali ne i da preuzme odgovornost
Jedno od otvorenih pitanja u kreativnim industrijama jeste i autorstvo nad delima nastalim uz pomoć veštačke inteligencije – da li ono pripada osobi koja je osmislila ideju, napisala instrukcije za generisanje sadržaja ili je reč o zajedničkom procesu.
Graca kaže da se nedavno susreo sa ovom temom na događaju u Novom Pazaru. Diskusiju o tome ko se može smatrati autorom dela nastalog uz pomoć AI pokrenuo je Regionalni inovacioni smart siti centar (RISSC).
“Koliko sam razumeo, zakonski još nije rešeno pitanje da li osoba koja je napisala prompt može da se nazove autorom. To je nešto o čemu se još razgovara“, kaže on.
Govoreći o mogućem uticaju veštačke inteligencije na zanimanja u kreativnoj industriji, podseća da su dizajneri bili među prvima čiji je posao počeo da se menja njenom primenom.
“Ljudi su počeli sami da generišu logotipe, predloge za uređenje prostora i druga vizuelna rešenja, ali takve mogućnosti ne znače da je stručna pomoć postala nepotrebna“, tvrdi on.
Kao primer navodi kreiranje ideja za enterijer. Veštačka inteligencija može da ponudi vizuelni prikaz prostora, ali je za konkretno rešenje potrebno poznavati stvarne dimenzije i karakteristike prostorije, kao i uskladiti ideju sa praktičnim uslovima.
“Možete da dobijete sliku kako bi nešto moglo da izgleda, ali neko ipak mora da dođe, izmeri stan i napravi rešenje prema stvarnim merama. Za zahtevnije stvari, za ono što vam je zaista važno, ponovo ćete tražiti dizajnera“, smatra Graca.
Ovaj novopazarski fotograf kaže da veštačku inteligenciju, kao pomoć u razradi ideja, koristi i prilikom snimanja video-materijala, a na pitanje da li ona može da ugrozi kulturni identitet grada, on tvrdi da ne može.
“Ne možemo da dođemo baš do toga, jer opet na kraju, ponovo uzimam primer za svoj grad, mesto gde živim, jer koliko god da idemo sa svetom, mi uvek imamo neke svoje stvari. Mi Pazarci uvek mislimo da smo najbolji na svetu, tako da teško da ćemo mi biti ugroženi sa te strane“, zaključuje on.
AI u slikarstvu
Za akademskog slikara i predsednika Novopazarskog udruženja likovnih umetnika (NULUS) Fatmira Brežanina veštačka inteligencija za sada nema značajniju ulogu u samom procesu stvaranja.
Njenu eventualnu primenu vidi pre svega kao pomoć pri pronalaženju vizuelne reference, kada umetnik ne može da postavi određenu scenu ili obezbedi uslove za njeno fotografisanje.
“U predmetnom slikarstvu nekad vam treba referenca da biste videli kako nešto izgleda, kakav je odnos svetla ili nešto slično. Ako ne možete da napravite situaciju koju ste zamislili, da dovedete modele i napravite određeno osvetljenje, AI možda može da pomogne. Pokušavao sam da joj objasnim kakav ugao i perspektivu želim, ali tada nisam dobijao dobre rezultate. Posle toga nisam pokušavao, tako da je sada minimalno koristim“, kaže Brežanin.
Granica za njega nastaje onda kada AI prestaje da bude pomoćno sredstvo i počinje da preuzima ključni deo stvaralačkog procesa. Tada se, smatra, otvara pitanje ko je zapravo autor umetničkog dela, čovek ili mašina.
“Ne znam da li postoji neki spektar u kojem se može odrediti ko je koliko doprineo, ali kada uloga veštačke inteligencije postane skoro stoprocentna, postavlja se pitanje da li ona sama po sebi može da stvara umetnost. Ona ne radi spontano, iz čista mira. Potrebno je da joj neko da prompt i pokrene je. Ali onda ostaje pitanje u kojoj meri ono što napravi možemo da nazovemo umetnošću“, navodi on.
Za umetnost potrebni nagoni i sopstveno iskustvo
Brežanin smatra da bi za samostalno stvaranje umetnosti veštačka inteligencija morala da poseduje nešto što joj još uvek nedostaje, a to su sopstveni nagoni, potrebe, iskustvo i emocije.
“Da bi veštačka inteligencija stvorila umetnost, morala bi da ima nagone, fiziološke potrebe, da je nešto boli, da mrzi, voli, da nečemu stremi i da nešto zaista želi sama po sebi, bez toga da je neko podstiče“, kaže Brežanin.
Ovaj novopazarski slikar AI vidi kao alat koji može da donese tehničke novine, ali ne i da promeni ono što smatra suštinom umetničkog dela.
“Priroda stvaranja može sigurno da dobije neke tehničke novine koje se uglavnom tiču pakovanja, ali ne i sadržine umetnosti, a sadržina je ono što je najvažnije. Naravno, ni pakovanje nije beznačajno. Ista poruka, ako je bolje upakovana, bolje se primi i lakše komunicira. Način na koji izražavamo ideju veoma je važan“, objašnjava on.
Između imitacije emocije i stvarnog iskustva postoji razlika
Tvrdi da emocija i lični umetnički rukopis ne mogu biti zamenjeni tehnologijom. AI može da imitira način na koji ljudi govore o emocijama, ali između imitacije i stvarnog iskustva postoji razlika.
“Veštačka inteligencija može da nam da iluziju emocije i da imitira jezik kojim se emocije izražavaju. To je onda konfuzija između imitacije i sadržaja, odnosno pakovanja bez sadržaja. Pakovanje vidite, a unutrašnjost je prazna“, kaže Brežanin.
Kao potencijalni problem vidi i način na koji AI korisniku nudi odgovore, često potvrđujući njegove stavove umesto da ih dovodi u pitanje.
“Ona može da gurne čoveka u nekom smeru i da mu da neku klicu ili ideju, ali se uglavnom rukovodi prema korisniku. Imam utisak da je programirana tako da mu povlađuje, da mu imponuje i govori da su njegove ideje odlične, čime ga može gurati u spiralu koja je posebno opasna za ljude sklone deluzijama“, upozorava.
Naglašava da je važno napraviti razliku između povremene, ciljane upotrebe AI i njenog stalnog korišćenja za gotovo svaku potrebu.
“Važno je da se veštačka inteligencija koristi akutno, a ne hronično. Akutno znači da je koristite precizno, tamo gde vam konkretno nešto treba, a ne da pitate AI šta god vam padne na pamet. Ljudi ulaze i u lične odnose sa njom, počinju da razgovaraju kao sa bliskom osobom i koriste je kao psihoterapeuta. To je mnogo loše“, smatra on.
AI podstiče intelektualnu lenjost
Prema njegovom mišljenju, ako se određena veština stalno prepušta tehnologiji postoji opasnost da vremenom oslabi.
“Lako i brzo se danas dolazi do podataka i onda mozak gravitira ka linijama najmanjeg otpora. Kao što mišić atrofira kada se ne koristi, tako i naše umne sposobnosti slabe ako ih ne vežbamo. Preterano olakšavanje života može dovesti do atrofiranja sposobnosti i veština koje su nam kroz evoluciju omogućile da se razvijamo, mislimo i činimo stvari“, kaže Brežanin.
Smatra da se vrednovanje umetničkih dela ne može svesti samo na vreme ili novac uložen u stvaralački proces.
“U kapitalizmu se često kaže da nešto vredi onoliko koliko je neko spreman da plati. Ako niko neće da kupi delo, onda se kaže da ne vredi ništa. Ako se mnogi utrkuju da daju što više novca, onda odjednom i banana na zidu može da vredi stotine miliona. Ja nisam tog mišljenja. Mislim da postoji neka inherentna vrednost u delima koja nije vezana samo za percepciju njihove vrednosti“, navodi on.
Veruje da će u budućnosti publici biti sve važnije i da zna na koji način je neko delo nastalo, ali ne samo kroz prikaz tehničkog procesa, jer su društvene mreže već učinile da sam proces nastanka dela postane deo predstavljanja umetnika, dok je, prema njegovom mišljenju, mnogo zanimljivije ono što prethodi samoj realizaciji, a to je proces nastanka ideje.
“Bilo bi interesantno da umetnici počnu da pokazuju ne samo proces proizvodnje i realizacije dela, već i proces njegovog nastanka negde u glavi. Kako se jedna misao pojavi, pa druga, treća, kako se asocijacije povezuju i kako se dolazi do ideje. Taj deo možda kaska za tehničkim razvojem, a mogao bi da bude interesantan i kao posebna vrsta umetnosti“, kaže Brežanin.
On ne isključuje mogućnost da će umetnici u budućnosti pronaći nove načine za korišćenje veštačke inteligencije, ali ne očekuje da će ona doneti potpunu revoluciju u umetnosti.
“Ne mislim da donosi nešto mnogo, barem meni lično. Možda ćemo u budućnosti pronaći neku njenu upotrebu koju trenutno ne vidimo“, zaključuje ovaj novopazarski slikar.
S. Ljajić
Tekst i video izjave urađeni su u okviru projekta “Novi Pazar u eri veštačke inteligencije“, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2026. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Iz arhive Free media:
